Crveni konac sudbine
Kinezi veruju u drevnu priču o CRVENOM koncu sudbine…
Po njima, bogovi su uvezali CRVENI konac oko nogu svima onima kojima je predodređeno da se sretnu…
Taj konac život može da razvuče ili da uplete, ali se on nikada neće prekinuti…
Večeras sam razmišljala o ,,ulogama“ koje ljudi imaju u našim životima…
Neki od njih su protagonisti (junaci), neki su antagonisti (antijunaci), nekada su glavni, nekada sporedni likovi, poneko je usputna stanica u našem životu, poneko kazna, poneko lekcija, a retki su nagrada i blagoslov…
Kakvi god da su, svi učesnici u našim životima trebalo bi da nas učine boljim ljudima…
Reklo bi se da ova tema nije uobičajena za ,,blogerske priče“, ali postoje sagovornici koji ne hodaju utabanim stazama…
I, naposletku, postoje konci koji ispredaju priče naših života – oni su u našim rukama….
Da ne bismo bili marionete, već sveznajući pripovedači svojih života, sledeći put kada pomislimo da nekima nije mesto u našoj priči, setimo se da smo im sami dozvolili da u nju budu uključeni, jer su nam, iz ko zna kog razloga, bili potrebni baš takvi kakvi jesu…
Možda bismo, sa tom spoznajom, mogli postati ljubazniji, čak i prema onima koji nas okrznu u prolazu, a kamoli prema onima koji, zajedno sa nama, kroje naše uspomene….
MOŽDA?
4 Comments
Aleksandra Đorđević
Mnogo lep tekst. Znala sam da si me vezala, ali nisam znala kako, moja crvena mašnice. 🙂
tvojmagazin
Ne znam kako mi je promakao ovaj komentar, sram me bilo! Pozdravlja te tvoja crvena mašnica, divna ženo!
Радомир
Gost na YouTube kanalu „Nauka i Misterije Balkan“ bio je Božidar Maksić, astralni putnik i moderator Facebook stranice „Astralni svet“. Naziv emisije je bio Ispovest astralnog putnika. https://www.youtube.com/watch?v=rgExUu4O75M
U prvom delu emisije Božidar je ispričao o svom iskustvu ne na nekoj planeti, već na nekom nivou postojanja gde žive neka bića nalik ljudima.
Ta bića komuniciraju na nivou svesnosti I osećanja. Dovoljno je da se svesno povežu sa drugima I da osete druge I da znaju šta misle I šta hoće im se prenese, tj. naški rečeno kaže.
Božidar je pokušao da objasni njima, pored ostalog I muško-ženske odnose na Zemlji. A, oni su na to njegova pričanja plakali od smeha. Njima je smešno ono što nije logično. Zanimljivost je za njih nerazumevanje, pa onda pokušavaju to da istraže da bi razumeli.
Oni su plakali od smeha, kada je on pričao o svojim velikim ljubavima, koje probleme su imali on I devojka, I ti šta se njoj I njemu sviđalo, a šta ne. Tim bićama je to bilo smešno jer su se odnosi Božidara I njegove devojke zasnivali na nerazumevanju. On nije mogao da zna šta ona misli I šta oseća, a pretpostavljao je. On je mogao da zna samo ono što on oseća. Jer, ta povezanost, kad osećamo jedni druge, dolazi kod nas ljudi samo kada se potpuno skontamo. I ta povezanost nije velika kao povezanost u tom svetu, već je vrlo vrlo mala. Samim tim što mislimo da nešto znamo jedni o drugima, mi krenemo da pretpostavljamo mnogo o toj osobi. Nije da znamo nego pretpostavljamo. Njima, tim bićima, je to bilo strašno smešno, urnebesno. Jer, kako možeš nešto da znaš ako nisi to osetio. I još on objašnjava da je prepostavio. I oni su plakali od smeha, što on kaže da je pretpostpostavio. Jer u tom svetu oni osećaju jedni druge, duše komuniciraju I oni odmah znaju sve jedni o drugima.
I u tom svetu nema svađa I sukoba, sve je u harmoniji I blaženstvu. Odnosi su fantastični, fenomenalni. ( Zanimljivo da postoje polovi samo muško – ženski, a ne isti.)
U tom svetu nema sukoba I nerazumevanja, jer je to život na totalno drugom nivou svesnosti.
U tom svetu nije dosadno, jer su ta bića međusobno povezana i osećaju jedne druge. Nama je dosadno u fizičkom svetu, jer smo odvojeni jedni od drugih, I moramo da tražimo neke zanimljivosti I zabavu. A zamisli kada bi osećali povezanost sa ljudima koji nam se sviđaju ili koje smo upoznali. Ne bi nam nikada bilo dosadno. Jer dovoljno bi bilo da samo pomislimo na nekoga I mi se konektujemo sa njim/njom I prenosimo jedni drugima šta otkrijemo ili saznamo. I bili bismo konstantno povezani.
On je posle 80 ciklusa/kao godina u našem životu, doživeo I smrt u tom svetu. I oko njega se, u tom trenutku njegovog umiranja, okupila njegova uža porodica, oko desetak bića. U tim trenima on je osetio celokupnost tog sveta. Kao da ga je taj svet zagrlio. Osetio je neverovatnu ljubav, saosećanje, blaženstvo. Kao da je dobio neverovatan poklon koji ne može nikada da kraja da otvori. Toliko je veliki da treba godinama da otvara. Ne može da se otvori odjednom, toliko je veliki. U tom trenutku od radosti su mu krenule suze na oči. Posle toga osetio je neverovatan mir, I mrak, I jedno vreme bez disanja. Kada je uzdahnuo ponovo našao se u fizičkom svetu, ali mu je trebalo 15 min da se sabere da shvati gde se nalazilo.
Koliko je ovo putovanje trajalo? U svetu visoke svesnosti vreme mereno našim merama se odvija neverovatno brzo. U svom komentaru na tvoj tekst “Tvoj grad I njegove vizuelne komunikacije” pomenuo sam da dve galaktičke sekunde traju kao jedan ljudski život. Nešto je slično I sa vremenom u nivoima ili prostorima visoke svesnosti.
Božidar na kraju priče o ovom putovanju kaže da je u njemu ostalo to iskustvo, ta celokupnost. Ceo taj svet, to iskustvo se I dalje nalazi u njemu. I kada su ga pitali u grupi ( Astralni svet) da li bi se vratio ponovo u taj svet kada bi mogao, on je rekao ne. Zato što više nema potrebu za tim. Oni su I dalje živi u njemu, oni su mu dali sve što je mogao da primi, I on je njima dao sve što su oni mogli da prime od njega. Oni su mu večan prijatelj, koji je spojen sa njim. Oni su deo njega I ceo taj svet I to iskustvo.
On dalje kaže da je to slično kao spajanje u astralnoj projekciji, jer kada se spojiš sa nekim u astralu, vi se nećete nikаda više videti, jer ste sada jedno, kao u tom svetu gde je bio, koje on zove blagosloveni svet, zbog te velike povezanosti.
I mi u ovom svetu, svesno ili nesvesno, tražimo srodnu dušu, to malo razumevanja. Toliko čeznemo za povezanošću sa drugim bliskim, iako je to toliko malo malo, zanemarljevo u odnosu na povezanost u svetu o koje je Božidar iskusio na to svom vantelesnom putovanju.
To nisu naše crvene niti sudbine koje povezaju nas u našem svetu, to su prostori I nešto vandimenzionalno. Ocećanje. Svesnost.
Srž priče o crvenom koncu sudbine je prihvatanje više sile. To što je suđeno, dogodiće se, ali vremenom sve će doći na svoje mesto.
O sudbini priča I Matija Bećković u pesmi Kada dodješ u bilo koji grad,
…
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
* * * * *
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
….
Kada nađeš tu osobu na drugom kraju te niti, to ne znači da će vam biti lako. Možda taj konac ili nit treba da nas na podseća na vernost I saosećanje. Čak I ako su udaljeni nit ostaje.
Nit ostaje, jer kada se povežemo sa nekim dragim , bliskim, mi razmenimo deo sebe, to osećanje ili iskustvo povezanosti, I to ostaje sa nama kuda god krenuli. Možda I nema potrebe da se ikada ponovo sretnemo, jer oni su nama, a mi u njima.
Treba biti otvoren I osluškivati svoj osećaj I širiti svoju svesnost. Jer, malo je stvari u ovom svetu na šta možemo da utičemo. Jedino što je sigurno je da možemo da biramo gde svoju svesnost hoćemo da usmerimo. Na šta ili na koga da obratimo pažnju. A, posebno na ljude koje nam šalje sudbina.
Tvoj magazin je jedan od blagoslovenih svetova u ovom prostoru fizičkog sveta. Lebdi, ne vidi se, a postoji. Kao neki astal. U astral se ulazi na granici sna I jave, a tako nešto slično I u svet Tvoj magazin. A, u jednом I drugom komucira se preko osećanja. Ta osećanja koja ostaju u nama I kada nismo u tom svetu.
Hvala ti Snežo, za ta osećanja.
tvojmagazin
Dragi Radomire, hvala tebi mnogo!
Blog je pomalo bio po strani, zapostavila sam ga zbog školskih obaveza. Sada planiram da mu se više posvetim, pa se nadam da će ti se dopasti i novi tekstovi.
Svojim komentarom i pričom o astralnim svetovima si me podsetio na priču Dostojevskog koja se zove ,,San smešnog čoveka“ – preporučujem ti je, mislim da će ti se dopasti.
Puno pozdrava za tebe!