Intervju sa Aleksandrom Stojkov Pavlović, autorkom romana za decu ,,Zvezdana beležnica”

Zatvorili smo sezonu Čitalačkog kluba za školsku 2024/2025. godinu. Održali smo poslednju (petu) radionicu na kojoj smo sa književnicom Aleksandrom Stojkov Pavlović razgovarali o romanu za mlade pod nazivom ,,Zvezdana beležnica”. Razgovarajući sa piscima, proučavajući različite likove i obrađujući raznovrsne teme, naučili smo mnogo toga novog o sebi. Sve su nam to omogućile knjige.

Aleksandra Stojkov Pavlović je rođena 1989. godine u Beogradu. Završila je internacionalnu gimnaziju u Budimpešti. Diplomu o stečenom visokom obrazovanju stekla je na Fakultetu bezbednosti, Univerziteta u Beogradu. Doktorand je na ALFA BK Univerzitetu. Aleksandra ima desetogodišnje radno iskustvo u privredi, a zaposlena je na poslovima bezbednosti i preventivnog inženjeringa u privatnom sektoru. Od oktobra 2023. godine angažovana je i na ALFA BK Univerzitetu na poslovima predavača van radnog odnosa iz uže naučne oblasti: Opšta ekonomija. Njene oblasti interesovanja su zelena ekonomija, održivi razvoj, organska poljoprivreda, biodinamička poljoprivreda i veštačka inteligencija. Autor je više od 15 naučnih radova objavljenih u domaćim i međunarodnim naučim časopisima i publikacijama na teme koje su oblast interesovanja. Takođe, ona je i autor romana “Avanture Beograda Đorđevića” (2022), “I ja bih da se takmičim” (2024) i “Zvezdana beležnica” (2025) u izdanju IK Klett, Beograd.

Odakle Vam inspiracija za priču?

Kada sam razmišljala o novom romanu, ideja je bila da predstavim dobrotu koja ume da bude komplikovana — onu koja je možda nevidljiva na prvi pogled, a ipak postoji u svakome od nas i može se probuditi. Htela sam da pišem o lepoti zajedništva i pulsu kolektivnog. Još jedna važna inspiracija bila mi je muzika, koja je i deo samog romana.

Kako ste došli do naslova romana?

Naslov romana mi je uvek veliki izazov. Kada sam u ulozi čitaoca, volim da naslov pronađem negde u redovima same priče, da bude deo teksta, a ne samo oznaka. Vodila sam se tom idejom i ovoga puta.

Na koji način ste formirali likove? Da li Vam je možda neka stvarna osoba poslužila kao inspiracija?

Razmišljanje o glavnom liku dolazi mi prirodno prvo. Počinjem pitanjem: da li će to biti dečak ili devojčica? Zatim razmišljam o imenu — ne samo o samom imenu, već o tome da li će biti „obično“ ili neobično, jer često ime nosi i osobine. Ostali likovi dolaze sami. Čak i kada imam plan, glavni lik me često odvede do likova i mesta koja uopšte nisam planirala — kao što je, recimo, Sicilija u ovom romanu. Da, neke stvarne osobe bile su inspiracija — recimo, za lik razredne i članova porodice Cetina. I događaj venčanja u dvorcu u Italiji zaista se dogodio.

Da li u pričama koje pisci pišu ima autobiografskih elemenata? Ima li ih i u Vašem romanu?

Pisac u svakog svog lika ugradi deo sebe. Čak i kada piše o pogrešnim postupcima, polazi od sebe — od toga šta je za njega lično pogrešno. Meni je teško da se potpuno udaljim od svojih likova. U svakom od njih ima barem mali deo mene.

Koliko su porodica i školsko okruženje važni za formiranje ličnosti jednog deteta?

Dečiji „posao“ je škola. Kao što odraslu osobu oblikuje njena profesija, tako dete oblikuje školsko okruženje. Ali porodica je temelj svega. To je mesto odakle polazimo i gde se vraćamo.

Kada je porodica složna, dete ima sve što mu treba da raste. Porodica je osnova, a škola je nadogradnja. Kada je osnova stabilna — nebo je granica.

Koje biste pouke voleli da čitaoci izvuku iz Vašeg romana?

Volela bih da nauče da „ne sude o knjizi prema koricama“ — da zastanu, zamisle se u tuđim cipelama, pogledaju situaciju „sa terase“. Možda ne znamo zašto neko reaguje kako reaguje. Možda ima priču koju ne poznajemo. Želim da kod čitalaca probudim više strpljenja i saosećanja.

U čemu je tajna lekovite moći reči?

Čitanje je fantastična aktivnost i najbolji lek protiv dosade. Kad uzmete knjigu, stvarate novi svet i privremeno u njemu živite. Ko ne bi želeo takvo utočište? Kad je tužan, kad traži mir ili mu je jednostavno dosadno. Slično je i s filmom, ali čitanje ide dublje — jer vi taj svet zamišljate, vi ga stvarate u svojoj glavi. Što više uložite, taj svet postaje stvarniji.

Da li imate savet za stvaranje magije na papiru?

Naravno. Prvi savet: čitajte! Sve — knjige, časopise, novine, reklame, etikete. Drugi savet: opažajte! Posmatrajte svet oko sebe, ljude, stvari, pojave. Sve što opažate, može postati deo neke nove priče. Kombinujte ono što znate sa onim što zamišljate — i napišite to.

Koliko je teško pisati za decu? Ili je možda ipak zabavnije nego pisati za odrasle?

Pisanje za decu je izazovno, naročito ako vam je prvi put. Mora se pisati jednostavno, ali ne banalno. Deca su najiskreniji čitaoci — odmah osete poruku. Takođe, svet oko njih se brzo menja, pa moraš biti u toku. Pošto pišem savremenu prozu, često razgovaram sa decom uzrasta za koji pišem — oni su moj najbolji izvor uvida. Ipak, najzabavniji deo je što u pisanju za decu možeš ostati dete — do mile volje.

Kakva je bila Vaša reakcija kad ste saznali da ste osvojili peto mesto na konkursu “Klettov čitalački maraton 8”?

Ovo mi je bilo treće učešće na “Čitalačkom maratonu”, ali uzbuđenje i trema su i dalje isti kao kad sam bila debitant. Vest me je potpuno iznenadila, a onda sam pomislila: možda sam nekom detetu ulepšala dan, nasmejala ga ili podstakla na razmišljanje. To je najveći ponos koji nosi ovo priznanje.

Kako navesti i podstaći decu da više čitaju?

Zavisi iz koje uloge to radite. Ako ste roditelj — dajte primer. Deca koja vide knjige u kući i vide svoje roditelje kako čitaju, prirodno će biti radoznala. Za stariju decu — povežite knjige sa filmovima i serijama koje vole. Možda postoji knjiga po kojoj su nastali. Vodite ih na sajam knjiga, u biblioteku, knjižaru — sigurno će ih nešto privući.

Kako biste ukazali nastavnicima, iz ugla pisca, na koji način učenicima mogu približiti književna dela i čitanje?

Nastavnici imaju ključnu ulogu da književnost učine živom i bliskom. Verujem da savremeno doba traži i savremen pristup — interaktivnost, multimediju, tehnologiju. Najjaće oružje nastavnika je lični entuzijazam. Ako on iskreno voli čitanje, prenosi to neprimetno i na učenike. Deca tragaju za emocijom, povezanošću i autentičnošću — i to osećaju i kod kuće i u školi.