Intervju sa Ivanom Lekić, autorkom romana za decu ,,Stolice će plesati”

Nastavljamo serijal razgovora sa piscima za decu intervjuom sa Ivanom Lekić, književnicom iz Paraćina i autorkom romana ,,Stolice će plesati”. Inspirativan razgovor koji su učenici OŠ ,,Milorad Labudović Labud” iz Baroševca vodili sa Ivanom rezultirao je intervjuom koji je pred Vama, a koji u prvi plan stavlja važnost pisanja i čitanja.

Odakle Vam inspiracija za priču?

Inspiracija dolazi neočekivano. Ovog puta došla je iz potrage za kompletnim Šekspirovim delima na engleskom – smatrala sam da bi baš bilo divno čitati ga na izvornom jeziku. Kako je najpoznatija i najljubavnija priča ona koja govori o Romeu i Juliji, početna ideja bila je da bi nečija životna priča mogla da podseća na čuvenu ljubav iz Verone, da bi mogla da zadrži misteriju Šekspirove drame, samo bez tragičnog završetka.

Kako ste došli do naslova romana?

Nekada je lakše napisati roman nego ga nazvati. Kada pišem, o naslovu ne razmišljam, ali se nekako sam nametne već od polovine napisanog. ,,Stolice će plesti” bio je radni naslov, ali sam shvatila je odličan i kao konačan izbor.

Na koji način ste formirali likove? Da li Vam je možda neka stvarna osoba poslužila kao inspiracija?

Likove sam formirala kroz posmatranje dece i odraslih iz svoje bliske, bliže i dalje okoline, na osnovu iskustva stečenog radom u školi, na osnovu svakodnevice.

Likovi iz romana su svuda oko nas. Svako od nas nosi neku priču koja bi mogla u nekom momentu biti roman.

Da li u pričama koje pisci pišu ima autobiografskih elemenata? Ima li ih i u Vašem romanu?

Naravno. Nijedan pisac se ne može toliko ograditi od sebe samog. U vreme pisanja romana, sinčić je išao u predškolsko, pri vrtiću, i njegove vaspitačice, koje su ga čuvale i učile dugi niz godine, kao fantastični pedagozi i vaspitači, dale su imena glavnim nastavnicama u mom romanu.

Koliko su porodica, sa jedne strane, kao i školsko okruženje, sa druge strane, važni za formiranje ličnosti jednog deteta?

U porodici sve počinje i sa porodicom se sve završava. Prvi koraci, prve reči, prvi pojmovi o svetu potiču iz porodice. Kako dete raste, vrtić, a naročito škola, dalje oblikuju dete, nude mu širi svet, uče ga toleranciji, prihvatanju različitosti, nude nove mogućnosti. Kad dete poraste, postane odrastao čovek i ima svoju porodicu, krug se zatvara. Tada će ono biti taj neko ko dalje vaspitava i prenosi ono što zna. Važna je i porodica i okruženje za formiranje ličnosti jednog deteta. Hteli mi ili ne, što bi rekao Hemingvej, niko nije ostrvo.

Na koji način nam Vaš roman može pomoći u razumevanju odnosa između dečaka i devojčica? Da li među devojčicama i dečacima može biti prijateljstva?

Ruža i Trifun, glavni junaci romana, prolaze kroz razne faze. U početku, ne poznaju se dobro i pružaju otpor zajedničkoj saradnji. Ipak, kako radnja teče dalje, pronalaze puno zajedničkih osobina, shvataju da imaju puno sličnih problema i da je površnost ta koja deli ljude.

Devojčice i dečaci mogu da budu divni prijatelji, jedni drugima od pomoći, pa makar to preraslo i u simpatiju. Ponekad je veće razumevanje između devojčice i dečaka, nego između dve devojčice ili dva dečaka. Bitno je da dete ume da gleda široko, da otvori srce, da prihvata različitosti, da se spremno suoči sa svim izazovima, sa koje god strane oni dolazili.

Koje biste pouke voleli da čitaoci izvuku iz Vašeg romana?

-Porodica je bitna. Moji junaci ne potiču iz idealnih porodica, ali vole svoje roditelje, bake, deke, prihvatajući ih tako nesavršene, jer niko nije savršen.

-Drugarstvo je bitno. Dobra drugarica, drug, su veliki oslonac, podrška u životu, neko sa kim se deli i dobro i zlo.

-Škola je bitna. Sve što u njoj naučimo ugradiće se u našu ličnost, u naše razumevanje sveta.

-Umetnost je bitna. To je jedina stvar koja čoveka razlikuje od ostalih živih vrsta. Biljke i životinje pristupaju umetnosti nesvesno, sa motivima opstanka, na primer: pevanje ptica, plesanje nekih životinjskih vrsta, jarke boje leptira, pletenje paukove mreže. Iako to nama izgleda kao umetnost, to je njihov način preživljavanja. Čovek pristupa umetnosti svojom dušom i ljubavlju, svojom potrebom za lepim: zvukom, korakom, pokretom, bojom, oblikom, stihom… I to ga upotpunjuje, čini čovekom. Može da se preživi bez umetnosti, ali ne i da se živi.

U čemu je tajna lekovite moći reči?

Reč je najmoćnija stvar koja postoji. Ona može biti ubojito oružje, a može biti i najbolji lek. Lepa reč gvozdena vrta otvara. A knjige su naši najbolji, tihi prijatelji. Vodite računa kako upotrebljavate reči.

Da li imate savet za stvaranje magije na papiru?

Družiti se sa knjigama i pisati, ali stvarno pisati, bilo kad, bilo gde. Ja sam dete dvadesetog veka i navikla sam na papir i olovku. Ali ako ih nemam, lepe misli, početne ideje, zabeležim u telefonu, na kompjuteru, tabletu, šta je pri ruci. Od toga kasnije nastaju rečenice, pasusi, pa i celi romani. Oko nas je mnogo magije, samo je treba prepoznati. Pisanje je prava avantura.

Koliko je teško pisati za decu? Ili je možda ipak zabavnije nego pisati za odrasle?

Ovo je moj prvi objavljen roman za decu. Ne bih rekla da je teže pisati za decu, ali je svakako odgovornije i zabavnije. I dan danas volim da čitam dečije romane, tinejž romane, slikovnice. Tu je puno životnih istina, jednostavnih stvari na koje kad odrastemo zaboravimo, pa je dobro da se povremeno podsetimo o čemu smo razmišljali, šta smo želeli kada smo bili dete.

Kakva je bila Vaša reakcija kad ste saznali da ste osvojili četvrto mesto na konkursu ,,Klettov čitalački maraton 8”?

Iskreno, bila sam iznenađena. Nisam neko ko se probija lako, ko ume sebe da predstavi. Poslala sam rukopis jer sam smatrala da imam nešto važno da kažem. Tako da sam bila srećna, što će moj roman biti jedan od čitanih.

Kako navesti i podstaći decu da što više čitaju?

Na sve moguće načine.

Knjiga je umiljata, ne tako ratoborna kao društvene mreže. Ona je poput zakopanog blaga. Teško je doći do njega, ali kada se otkrije, život postaje lepši, bolji, a mi dobijamo prijatelja kome se uvek možemo okrenuti i koji nas nikada neće izneveriti.

Treba deci ponuditi, ali ih pustiti da sama izaberu štivo. Voditi ih u biblioteku koja krije mnogo fantastičnih svetova. Razgovarati. Vrlo je važno kada se nešto pročita, da se sa nekim o tome razgovara, razmeni mišljenje. Treba podsticati dečiju radoznalost.

Kako biste ukazali nastavnicima, iz ugla pisca, na koji način učenicima mogu da približe književna dela i čitanje?

Kroz radionice i književne klubove. Kroz razgovore.

Moja profesorka srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi bila je u fazonu: niste pročitali ,,Zločin i kaznu” Dostojevskog, ali jeste ,,Poniženi u uvređeni” (delo istog pisca), OK, pričajmo o tome; organizovala je tribine, na primer za i protiv Ane Karenjine i njenih postupaka; čitala su se dela po izboru; ako smo mi nešto pročitali, a ona nije (niko ne može pročitati sve knjige), bila je otvorena da je upoznamo sa novim delom. Divni časovi.

Vaspitačice mog sina organizovale su zajedničko pisanje knjige: deca su smišljala priče na temu ,,Putujem kroz vreme”, koje su uz pomoć roditelja napisane; oni sami su radili ilustracije svojih priča. To se sve sakupilo u jednu knjigu, koja je ukoričena i poklonjena gradskoj biblioteci; napravljena je e-knjiga; održana je promocija u Kulturnom centru na kojoj su deca predstavljala svoje priče, snimala ih je televizija, izašli su u novinama. Fantastična ideja oko projekta koji je bio posvećen knjigama, odlična saradnja svih nas. Klinci su bili oduševljeni.

Takve i slične ideje, naučiće decu da vole knjige i čitanje, ako ne odmah, onda će ih bar podstetiti na knjigu u nekom kasnijem trenutku u životu.