Sanja Stojanović, autorka romana za decu ,,Dečak koji je putovao kroz romane”

Serijal intervjua sa piscima za decu započinjemo razgovorom sa Sanjom Stojanović, psihologom i piscem iz Niša, koja je i ovogodišnji pobednik Kletovog ,,Čitalačkog maratona 8″. Sanjina neobična i inspirativna knjiga pod naslovom ,,Dečak koji je putovao kroz romane” bila je tema prve radionice Čitalačkog kluba Osnovne škole ,,Milorad Labudović Labud” u Baroševcu koju sa učenicima starijeg uzrasta sprovodi nastavnica srpskog jezika i književnosti Snežana Marković. Intervju je rezultat razgovora koji je vođen na radionici.

Sanja, odakle Vam inspiracija za jednu ovako neobičnu priču?

Pisci svakodnevno pronalaze inspiraciju svuda oko sebe, u svojoj okolini, ljudima koje sreću, kao i unutar sebe, ali mislim da je tema o kojoj imamo potrebu da pišemo ta koja pokreće na pisanje. Nakon što sam videla konkurs ,,8. Čitalački maraton” koji kao osnovnu temu ima podsticanje dece na čitanje, promislila sam o tome šta nas odbija da čitamo. Učinilo mi se da je to zato što knjige doživljavamo kao nešto što je izmišljeno. Ipak, svaki lik inspirisan je uglavnom stvarnim ličnostima i stoga sam poželela da deci pokažem koliko likovi mogu biti stvarni, a čitanje lekovito.

Ideja o priči koju sam ispričala u romanu došla je kada sam sebi postavila pitanje: Šta bi bilo kada bismo mogli da zaista ulazimo u romane i razgovaramo sa likovima? Tako je nastao Luka – dečak koji je putovao kroz romane.

Da li u pričama koje pisci pišu uvek ima autobiografskih elemenata? Ima li ih i u Vašem romanu? Da li ste u romanu, zapravo, opisali vaše detinjstvo?

Verujem da u svim književnim delima postoji veliki deo pisca, makar jedna suštinska tema koja ga dotiče i koja se provlači kroz njegove priče ili romane. Lukino detinjstvo sliči mom najviše u tri tačke, a to su sanjarenje, razvod roditelja, a dosta kasnije i smrt oca. Zato je za mene pisanje ovog romana imalo lekovito dejstvo. Iako se obrađuju bolne teme, tok priče ide ka prevazilaženju poteškoća i pronalaženju stabilnosti u životu. Nije bilo lako pisati o nekim stvarima, ipak ostala sam dosledna u tome da pisanje bude autentično, ali sam se potrudila da roman čitaocima pruži utehu i nadahnuće i nadam se da sam uspela u tome. 

Kako ste došli do pravog naslova?

Prva ideja o dečaku koji može putovati kroz romane ostala je i kao naslov, a nakon razgovora sa timom izdavačke kuće Klett, jer taj naslov suštinski opisuje roman. Drugi potencijalni naslovi bili su Luka u Literatorijumu, Literatorijum, Papirni dečak, Luka u papirnom gradu.

Na koji način ste formirali lik dečaka Luke?

Luka je kombinacija mog detinjstva, mašte, i nekih detalja koje sam videla u svojoj deci (kao na primer kada Luka pravi kišu). Ipak, rekla bih da lik Luke predstavlja sve nas, svu decu i sve ljude na svetu kada su bili deca i nosili u sebi sanjarenja, nevin i pozitivan pogled na život, dok odrastanje ne učini svoje, a potom svi dobijemo zadatak kao i Luka, da se snađemo sa tim što odrastanje donosi – da usled nekih životnih oluja ostanemo čvrsto na nogama i postanemo prilagodljivi i otporni poput vode.

Kakva je bila Vaša reakcija kad ste saznali da ste osvojili prvo mesto na konkursu ,,Klettov čitalački maraton 8”?

Pobeda na konkursu bila je poseban trenutak za moju porodicu u mene. Mnogo puta sam rekla, verovala sam da roman može da pobedi, ali ne i da mogu pobediti ja. U smislu da nisam verovala da se meni može dogoditi takav uspeh, ali istovremeno verovala sam u Luku i njegovu priču koju sam od srca napisala. Iščitavajući roman, više puta sve sam više imala sam osećaj da može ući u prvih osam, a možda i pobediti, ali sam to posmatrala kao veliko čudo. I to se veliko čudo ipak dogodilo.

Moram da istaknem divljenje i zahvalnost što u našoj zemlji postoji tako validan konkurs, kao što je konkurs izdavačke kuće Klett, koji zaista svakome ko piše pruža jedinstvenu priliku da njegov rukopis dospe u ruke pravih stručnjaka iz oblasti književnosti i da njegov talenat bude prepoznat. Zato ohrabrujem sve ljude koji pišu da ne odustaju. Malo je reči da opišem sve što mi je pobeda na ovom konkursu donela, posebno toliko divnih poznanstava i druženje sa školarcima širom Srbije koji vole da čitaju i ovom prilikom pozdravljam svu dečicu koja su čitala roman.

Puno mi je sreće donelo ovo takmičenje, ali sam najsrečnija što sam na ovaj način pokazala svojoj deci i svoj ostaloj dečici sa kojom se upoznajem na čitalačkom maratonu da kada prepoznamo svoju talenat, sledimo ga i negujemo i budemo uporni, možemo uspeti i ostvariti svoje snove.

Kakve su bile reakcije drugih? Da li je neko pokušao da zloupotrebi vaš uspeh?

Svet je pun nepravilnosti i nepravednosti. U bilo kojoj sferi mogu se videti takvi primeri.

Ja bih za odgovor na ovo pitanje upotrebila jednu rečenicu koju je u romanu Luki rekao tata kada mu je opisivao svojstva vode: “Voda i to ume sine, da nestane sa mesta kome ne pripada”. Stoga, kada se susretnete sa ovakvim stvarima, budite voda, tecite dalje.

Kako ste formirali listu književnih dela kroz koja putujemo čitajući Vaš roman?

To je bio težak zadatak i zbog ograničenog vremena koje sam imala da napišem roman (15-ak dana) i zbog ograničene dužine romana. Odabrala sam neke od školskih lektira i one romane koji su mi najsvežije bili u mislima, jer je bilo važno da svaka Lukina poseta romanu bude smisleno povezana sa njegovim životom i problemima. Bilo je još mnogo romana koje sam želela da uvrstim, pa sam zato na kraju ostavila listu onih koje želim da obradim u nastavcima.

Možete li nam bliže objasniti metaforu vode koja u Vašem romanu igra značajnu ulogu?

Voda ima svojstva koja liče konceptu koji se u psihologiji naziva rezilijentnosti ili otpornost. Sposobnost vode da nikada ne staje, da menja oblik i uvek nastavlja da teče me je podsetila na osobine koje bismo mogli da razvijemo kako bismo u životu postali otporni i prilagodljivi u odnosu na sve situacije koje nam se dešavaju. Metafora vode protiče kroz čitav roman, a Luka je je upućen na avanturu tokom koje će pokušati da postane otporan, baš kao voda.

Koje biste pouke voleli da čitaoci izvuku iz Vašeg romana?

• Da je vrlo važno u životu imati stubove (ljude, kao i književne likove) na koje se možemo osloniti, koji nas inspirišu i koji nam daju snagu.
• Da treba sanjariti i ne odustajati od sebe, svojih talenata i snova.
• Da smo svi sposobni da se oporavimo od poteškoća, samo je bitno dati sebi vremena i biti pored svojih “stubova”.
• Da su književnost i čitanje najbolji alat za lični razvoj koji nam pomaže da transformišemo svoje misli i uverenja na najbolji mogući način, da prebrodimo neke probleme i izgradimo sebe.

Da li je u redu da nas knjige rastuže i rasplaču?

Da, sasvim je u redu i često neophodno da bi nas knjiga iscelila. Čitanjem proživljavamo brojne emocije koje možda ne uspevamo sami da izrazimo, osećamo da nismo sami u svom problemu i uspevamo da ga razradimo, preradimo i naučimo kako da idemo dalje.

Mogu li knjige biti pribežište detetu koje pati?

Mogu i neretko to jesu. Povezivanje sa likom, njegovom pričom i praćenje načina na koji književni lik prevazilazi problem može detetu pomoći da i samo uspe u tom procesu. Svakako, knjige su jedno od sredstava, ali volim da napomenem, kao što je i u romanu poruka – da je važno podeliti svoju bol ili problem sa drugim ljudim i osloniti se na njih kada nam je to potrebno.

U čemu je tajna lekovite moći reči?

Svaka reč je misao. Misao, po mnogim psihološkim istraživanjima, znatno utiče na brojne procese u našem organizmu, pa tako i umu. Misao je zapravo jedan od suštinskih elemenata psihičkog i fizičkog zdravlja koji su neodvojivi. Način na koji mislimo utiče na naše raspoloženje, emocije i ponašanje, što dalje utiče na naše sveopšte stanje i blagostanje. To nama čini čitanje. To shvatimo kada se zapitamo šta je čitanje? Ništa drugo do izgovaranje tuđih misli u našoj glavi. Stoga, čitanje je razmena misli, u većini slučajeva sa mudrim ljudima, zavisi koju knjigu odaberemo. Kada čitamo mi ugradjujemo brojne ideje u svoj sistem razmišljanja koji se tako formira. Postajemo rečitiji, širimo vidike, gradimo čvrste stavove, postajemo samopouzdaniji, promišljeniji i inteligentniji.

Da li imate savet za stvaranje magije na papiru?

Negde sam pročitala rečenicu – Piši kao da niko neće čitati – i mislim da je u tome suština dobrih književnih dela. Kada potpuno iskreno prenesemo na papir sva svoja osećanja, misli i ideje, tada nastaje magija koju čitaoci uvek prepoznaju.

Koliko je teško pisati za decu? Ili je možda ipak zabavnije nego pisati za odrasle?

Kada se pisac drži tema koje istinski oseća, tada ume da ih iskreno prenese na papir i pisanje teče sa lakoćom. Pisanje za decu svakako može biti zabavnije, iz razloga što nam takvi romani dopuštaju da budemo maštoviti. Oba moja romana imaju u sebi čitav jedan izmaštani svet i ja sam najviše uživala i zabavila se stvarajući ih, jedva čekajući da i dečicu povedem tamo.

Da li je teže pisati za decu ili odrasle? Možda bih rekla za odrasle, jer deca još uvek u sebi nemaju potrebu za pronalaženjem grešaka, oni se prepuštaju priči, ali sa druge strane vrlo istančano primećuju kada u pisanju nema iskrenosti. Pisanje je svakako zahtevno, jer je potrebno mnogobrojne misli sklopiti u jednu smislenu celinu, ali je uvek lakše kada pišemo o onome što nam je blisko.

Kako navesti i podstaći decu da što više čitaju?

Idejom da se u knjigama nalazi sva mudrost, avanture i odgovori na brojna pitanja koja možda na drugom mestu ne možemo pronaći.

Kako biste ukazali nastavnicima, iz ugla pisca, na koji način učenicima mogu da približe književna dela i čitanje?

Verujem da kada o likovima iz romana razmišljamo kao o stvarnim ljudima mnogo autentičnije doživimo i sam čin čitanja. Svi mi kao ljudska bića postajemo motivisani kada razumemo čemu nešto što radimo služi i šta dobijamo time. Stoga, potrebno je pokazati deci šta nam sve čitanje donosi. Razgovorajte sa decom o pričama, književnim likovima, njihovim problemina i načinima kako su prevazilazili svoje poteškoće u romanu.

Uputite decu da pronalazite sličnosti između problema književnih likova i svojih problema, da analiziraju postupke i iskazuju svoje mišljenje, kao i da izvlače pouke – kada se poistovetimo sa junacima romana, tada imamo najviše inspiracije da čitamo. To je način na koji ja podstičem svoju decu i nama se pokazao kao najučinkovitiji.