Intervju sa Aleksandrom Mišić, autorkom romana za decu ,,Šarena”

Aleksandra Mišić je profesorka i književnica. Završila je Filološki fakultet u Beogradu na grupi Jugoslovenska književnost sa srpskom književnošću. Njene pesme i priče nalaze se danas u brojnim zbornicima u zemlji i inostranstvu od Srbije, Hrvatske i Crne Gore do Kanade. Dobitnik je više nagrada i pohvala za poeziju i prozu. Radovi su joj objavljivani u stručnim časopisima. Supruga je i majka troje dece. Živi i radi u Čačku.

Sa Aleksandrom smo razgovarali u okviru treće radionice Čitalačkog kluba OŠ ,,Milorad Labudović Labud” u Baroševcu. Pozivamo Vas da pažljivo pročitate razgovor sa Aleksandrom sa kojom smo pričali o njenom romanu za decu pod nazivom ,,Šarena”.

Možete li nam reći nešto o svojim spisateljskim počecima?

Uvek sam pisala. Recimo, od četvrtog razreda osnovne škole. Moji roditelji su takođe prosvetni radnici, kao i ja. Mama je profesorka srpskog jezika, tata je bio učitelj, obe rođene sestre su profesori srpskog jezika, moja kćerka je profesor nemačkog jezika, a moj suprug predaje mašinski predmet u stručnoj školi. Dakle, prirodno je bilo da i ja pođem tim putem. Što se pisanja tiče, sve knjige koje sam napisala su nešto što sam ja čula i doživela. Oni koji pišu su oni koji umeju da vide tuđe srce. Knjiga je nešto što ostaje iza vas.

Voleli bismo da saznamo nešto više o nastanku romana ,,Šarena”?

Imali smo ograničenje, morali smo da napišemo knjigu koja ima do 120 strana. Mada ne volim kada mi kažu da se uklopim u nešto, u ovom slučaju sam se uklopila. ,,Šarena” govori o devojčici Sofiji koja ima vitiligo, kožnu bolest kad ste šareni po rukama i nogama. Neko se rodi sa tim, ali neko to dobije zbog strašnog događaja ili stresa. Devojčica Sofija ima 12 godina, ona je 6. razred i kada je imala 9 godina, što se vidi na početku knjige, ona je pošla na izlet sa učiteljicom, upala je u reku slučajno tako što je htela da dohvati šnalu, a voda ju je povukla. To je vrlo realna situacija. Nju su spasili, ali njena pluća su bila puna vode i ona se od tada plašila.

Ova knjiga razrešava problem strahova, jer na kraju romana poručuje: ,,Pokaži strahu da si jači od njega”.

Kad pričam sa mojom decom, a oni su veliki, stariji su od 19 godina, shvatam da imaju strahove, da imaju fobije. Pričamo o tome. Neko se plaši paukova, neko vode, pa pričamo o tome kako da pobede strah. Nema veze što su veliki, možete imati 70 godina i imati strah. Sofija ima strah od vode, ali taj strah je realan strah zato što se ona davila. Odaću vam malu tajnu. Kad sam ja bila nastavnica, u 5. razredu smo otišli na izlet na Zlatibor, a onda smo imali slobodno vreme pored jezera. Kako sam sela u restoran da popijem kafu, tako su deca vikala da je učenik upao u jezero. Zamislite kako je meni bilo kao nastavnici. Nije on bukvalno upao, već je hteo drugarici da dohvati šnalu. To sam iskoristila za nastajanje romana ,,Šarena”. To se zaista desilo. Vi ne morate da pišete knjigu i da izmišljate. Što kaže pisac Enes Halilović – ,,svaki čovek je roman”. O svakom čoveku možete da napišete knjigu, samo je pitanje veštine. Ja sam otrčala tamo kao bez duše, zamislite kako mi je bilo kad sam saznala da je dete upalo u vodu. Užasno mi je bilo u tom trenutku, a desilo se zapravo kad sam ja dotrčala da je on bio samo mokar, da nije stvarno upao u jezero. Iskoristila sam ovaj događaj kao motiv, to je prva tajna, a druga tajna je sam motiv ,,Šarene”. Vrata pored mog stana živi moj komšija koji je u trećem razredu otišao sa školom na izlet. On je imao devet godina kao moja Sofija. Upao je u reku Đetinju. Stvarno je upao u reku koja protiče kroz Užice i voda ga je ponela. Neki ribari su ga spasili, ali je posle mesec dana on dobio psorijazu. To je neka druga vrsta kožne bolesti, nije vitiligo. Njemu koža ima ljuspice, a on se već trideset godina bori sa tim. Rekli su mu lekari da je to od stresa.

Otkrijte nam na koji ste način oblikovali likove i kao ste im odabrali imena?

Što se tiče imena, đaci to obično ne znaju, kad pišete knjigu, ne morate vi da tražite inspiraciju u rečnicima, kad sve već imate u okruženju. Ja sam ime Sofija Dimitrijević uzela, jer je to ime kćerke mog kolege sa kojim sam učila u gimnaziji, a zajedno smo posle i studirali. To ime mi je lepo zazvučalo. Sofijin najbolji drug se zove Arsenije, a to je ime mog sina. To je nevažno za širu publiku, ali vama sam otkrila tajnu.

Sa druge strane, što se tiče oblikovanja likova, morala sam da pitam lekare, jer kad pišete knjigu, ne možete vi samo da sednete i pišete, već morate da prikupite  građu. Znači, skupljate informacije. Kad sam pisala druge knjige, konsultovala sam kolege koji predaju istoriju, zatim profesore biologije, jer mi je recimo za jednu knjigu trebalo kako radi srce žabe pošto junaci seciraju žabu. Tako sam i sada lekare pitala za vitiligo kako se leči. Kada sam išla po školama, javila se jedna devojčica koja je rekla da njena mama ima vitiligo, kao i jedna koleginica koja je rekla da njena sestrra ima vitiligo, tako da to je važno da znamo – ako neke stvari ne možeš da promeniš, prihvati to. Sofija se pomirila sa tim da ima vitiligo.

Kako je tekao proces pisanja romana ,,Šarena”?

Izazov da li mogu da napišem roman za decu je bio početak. Važno mi je što sam dobila podršku nastavničkog žirija, jer su to ljudi na terenu koji rade sa decom i znaju šta bi učenicima bilo zanimljivo. Tako sam ja počela knjigu, razmišljanjem šta bi deci bilo zanimljivo. Znala sam da mora biti neka simpatija tu, takav je uzrast za koji sam pisala roman. Dalje, pošto sam odličila da pišem o devojčici koja boluje od kožne bolesti, odlučila sam da je vitiligo samo metafora. Po čemu god da se razlikujete, nije vam lako. Da li nosite slušni aparat ili naočare, treba preživeti osnovnu školu, jer su deca u tom uzrastu jako surova. Ako imate 100 grama viška ili manjka težine, oni će vas zadirkivati, jer su nezreli. Zato sam o tome i pisala, baš zbog dece. Moja drugarica ima leptir-dete, mislila sam i na njega.

Ovo je vrlo poučna knjiga, jer sam htela da kažem – nemojte takvom detetu dodatno stajati na muku, njemu je dovoljno teško što ima zdravstveni problem. Može sutra neko vama blizak da se nadje u takvoj situaciji. Možda je toj osobi teško, a neće da pokaže da joj je teško.

Možemo li reći da Vaš roman govori i o uvek aktuelnoj temi u našem društvu, a to je vršnjačko nasilje? Da li vaš roman mladim čitaocima nudi načine za prevazilaženje vršnjačkog nasilja?

I sama sam bila devojčica koju su u osnovnoj školi zadirkivali, evo još jedne tajne. Mene su dirali zato što sam bila mnogo mršava. Pošla sam u prvi razred sa 19 kilograma, jer sam postala učenik sa 6 godina, pošto su mi roditelji učitelji i jedva sam čekala da pođem u školu. Bila sam najmanja i najmršavija. Maltretirali su me zato što sam bila sitna. Zvali su me Mršava. Nisu me zadirkivali svi, ali je bilo dovoljno dva-tri dečaka da bih ja patila. Pitala sam se kako deca mogu biti tako surova, zašto diraju drugu decu i zašto me ne puste na miru. Međutim, ja sam se branila svojim talentom za pisanje i onda su me oni ostavili na miru. To je odgovor na pitanje kada sam počela da pišem, vrlo rano. Moja poruka je bila – ja možda nemam savršenu liniju i ne izgledam onako kako me vi zamišljate, ali umem nešto drugo.

Samo treba pronaći ono u čemu smo dobri, to je poruka romana. Idi kod drugara koji te vole i druži sa sa njima, a one koji te zadirkuju ,,iskuliraj”. Uspela sam da se izborim i izdvojim zato što sam napravila svoj svet u kom mi je bilo lepo. To ne znači da sam bila čudakinja, imala sam svoje drugarice sa kojima mi je bilo prijatno. Počela ssam da dobijam nagrade. Nisam pisala zbog nagrada, ali one su bile putokaz da to što radite, radite kako treba. To vam je vetar u leđa. Dobila sam nagradu Mladog Disa, a nastavnica srpskog jezika i književnosti me je forsirala da pišem. Na primer, učestvovala sam na konkursima na kom smo obogaćivali epitetima, pisla sam naučno-fantastičnu priču za konkurs… Dobijala sam nagrade, a nastavila sam sa tim i u srednjoj školi. Hartija trpi sve. Kad ste ljuti ili besni, sedite i napišite nešto, bolje nego da kažete nekom. Na taj način ste olakšali sebi, a stvorili ste pesmu ili priču.

Kakva su bila Vaša očekivanja o utisku koji će ,,Šarena” ostaviti na čitaoce i na žiri?

Moja deca su mi najoštrija kritika i najveća podrška. Njima sam dala prvima rukopis, kao i deci mojih sestara. Imam rođene sestre, a zajedno imamo desetoro dece. Dala sam njima da pročitaju rukopis, jer sam računala ako je njima zabavno, biće i čitaocima. Takođe, rukopis ,,Šarena” sam na čitanje dala deci svojih kolega na poslu, pošto nas u čačanskoj Gimnaziji ima 100 u kolektivu. Ima mnogo dece vašeg uzrasta. Onda su oni pitali ima li još takvih knjiga, jer im se dopalo.

Ja pišem sada knjigu koja će biti trilogija o jednom dečaku, biće uzbudljiva. Kad počem knjigu, ne znam kud će me odvesti, ali kad pišem, pišem tako da meni bude zanimljivo, jer računam, ako meni bude dosadno, biće i drugima. Usmeravam događaje onako kako bih ja volela da se dogode. Sve vreme imam film u glavi koji bi mogao da se snimi. Recimo, ,,Šarena” bi mogla da bude jedan uzbudljiv film. Zbog toga što govori o vršnjačkom nasilju, ona je jako poučna.

Da li imate savet za stvaranje magije na papiru?

Kad sam bila manja, volela sam da pišem deskriptivne (opisne ) pesme, da gledam kroz prozor i pišem. Volim haiku poeziju, jer je kombinacija onoga što se dešava u vašoj duši i onoga što se dešava napolju. To su bili ti počeci. Bila sam četvrti razred osnovne škole i imala sam mnogo da pešačim, škola mi je bila daleko. Veje sneg, a ja idem uveče sama iz škole. U tom pešačenju, ja sam smišljala pesme. Preko književnih konkursa sam upoznala toliko ljudi, upoznala poznate pesnice koji su bili u žiriju (Ršumović, Zubac, Simović…). Dobila sam nagrade u brojnim zemljama. Samo je važno da ne očekujete mnogo da se ne biste razočarali. Ne radi se o nagradi, već da vi imate svoju satisfakciju za ono što radite.

Čovek ne treba nikada da bude u potpunosti zadovoljan. To znači da on dalje ne može, ali iz te želje da uradiš još nešto, iz toga se rađaju novi uspesi. Nikada nemojte biti apsolutno zadovoljni, već recite da možete još bolje. Uradite ono što možete i još malo više.

Da li će roman ,,Šarena” imati nastavak?

Knjiga ,,Šarena” bi mogla da se nastavi, u smislu da se vidi šta je bilo dalje sa Sofijinom bolešću. Ja sam istraživala da li je vitiligo izlečiv. Stanje može da se poboljša. Ona po rukama ima šare, što bi ona rekla kontinente, jer je na taj način prihvatila bolest sa kojom živi. Ima gorih stvari od bolesti. Vitiligo nije najstrašnija stvar na svetu, ali je jako važno da u takvoj situaciji imaš pravog prijatelja koji nikad neće da te ostavi.

Na primeru Jovana, negativnog junaka iz Vašeg romana, zapitali smo se da li se ljudi mogu promeniti?

Postupci dečaka koji je bio neprijatan prema Sofiji i njegovo ponašanje prema njoj su važan deo romana. Lično mislim da se ljudi mogu promeniti, a ne samo reći ja sam takav i ne mogu da se menjam. To nije tačno. Možda ne možeš mnogo da se menjaš, ali možeš malo da se prilagodiš. Kad vidiš da nije u redu to što si nekom uradio, kažeš izvini. Izvini je jedna magična reč koja može mnogo toga da promeni kad se nekom izviniš iz srca. Dešavalo se da neko prema meni ili ja prema nekome ne budem korektna. Posle toga uvidiš da ti ponašanje nije bilo u redu i promeniš se, naravno. Svi sazrevamo, svakog dana se menjamo.

Kakva je bila Vaša reakcija kad ste saznali da ste osvojili treće mesto na konkursu ,,Klettov čitalački maraton 8”?

Rukopis sam poslala poslednjeg dana konkursa. Videla sam ga suviše kasno i pitala sam se da li to mogu. Imala sam tri meseca vremena, što nije ni malo ni mnogo. Za dečiji roman koji je limitiran, ako ste vredni i pišete svaki dan, može se napisati. Pritom, ja nisam samo pisac nego i mama i profesorka. Mnogo drugih stvari obavljam, a za sve vam treba vreme. Pitala sam sebe da li to mogu. Napisala sam pola, a kada sam stigla do pola, nešto se dogodilo. Slomila sam rame u kući, zapela sam nogom i pala sam, stala sam nezgodno. To se osetilo u knjizi, jer oni bolovi kroz koje Jovan prolazi kada je pao, to su bili moji bolovi. Opisala sam lom svoje ruke. To se tačno oseti. Kako sam pala, prva misao mi je bila da li mogu da pomeram prst i završim knjigu. Onda sam u julu otišla  na more, na terpiju lekovitim blatom. Odem na plažu i terapiju, trčim u sobu, stavljam na kolena laptop i kucam sa sva bolovima u ruci. Poslednjeg dana šaljem rukopis. Osvajam treće mesto. Stvarno sam bila presrećna.

Koje biste pouke voleli da čitaoci izvuku iz Vašeg romana?

Iz knjige može da se nauči mnogo. Prvo i osnovno, da pažljivo birate svoje drugove. Imate lažne drugove koji su sa vama ponekad samo zato što ste im korisni, recimo mogu da prepišu od vas, pa se prave da su vam drugari. Ali, kada su oni vama potrebni, njih nema.

Kad pišete, vi živite život vaših junaka. Morate potpuno da uđete u piču da bi ona bila realistična. Tih meseci, vi živite njihov život. Živela sam sa Sofijom, Jovanom i Arsenijem dok sam pisala. Vi ste sa njima u svim situacijama. Ništa nisam izmislila, sve je već bilo oko mene.