DOGAĐAJI,  MISLITE O TOME

Tvoj grad i njegove vizuelne komunikacije

Tvoj mikrosvet je najčešće u tvojim rukama – sa onoliko sredstava, vremena i volje, koliko ih imaš na raspolaganju. U njemu, omeđenom sa četiri zida, ti biraš oblike i boje koji ti život čine komfornijim.

Kada kročiš izvan svog mikrokosmosa, shvatiš da se makrokosmos – tvoj grad koji pripada i drugima – svakoga tiče i nikoga ne tiče!

Zamisli na trenutak da si glavni urbanista ili gradski arhitekta. Tvoja pozicija zamišljenog urbaniste neka bude subjektivna, ona koja ti omogućuje da izneseš sopstveno viđenje.

U tom slučaju i sama dajem sebi za pravo da pored pozicije posmatrača, šetača i konzumenta, ovog puta zauzmem i poziciju urbaniste koji želi da na sebi svojstven način komunicira sa gradom.

Lepotu treba tražiti svuda oko nas

Pretpostavimo da zaista jesam urbanista, što nisam, i da sam po vokaciji lingvista, što je istinita tvrdnja. Osluškujem ponudu.

Oni kanali komunikacije koji su mi dostupni vrve od mnoštva reči i relacija.

Upotrebljene reči se pozivaju na saznanje da jezik poseduje moć da izrazi i posreduje čulno.

Aksiom je da moćne reči, udružene sa vizuelnim, stvaraju čuda. One uvećavaju profit, prodaju proizvod čak i onom kome on ne treba, diktiraju trendove i kreiraju božanstva.

Ipak, ovaj zamišljeni urbanista ima na umu nešto sasvim drugačije.

Lična arhiva

Moja ključna reč: IDEJA

Moja ključna reč bi bila IDEJA, jer želim da u svom gradu napravim prostor za promene.

Moj poligon za rad bili bi gradovi, a klijent kome se obraćam bio bi stanovnik grada. U savremenim komunikacijama potencira se njegov brzi tempo života, nedostatak vremena, njegova zauzetost i obuzetost materijalnim.

Kradu se trenuci njegove pažnje, hvataju momenti njegove slobode.

I nudi šta?

Ono što stanovnik grada već ima: razgovor s nogu, komunikacija sa distance, brza hrana, brza pošta, neposredna kupovina…

Pada li kome na pamet da je stanovniku grada potrebno nešto sasvim suprotno. Potrebno mu je vreme da uspori i mesto da razmisli !

Vreme da se uspori i mesto da se razmisli

Ovaj zamišljeni urbanista ne želi da juri, da hvata, da krade pažnju svog gradskog korisnika, jer nema potrebe za takvom komunikacijom.

On želi da njegova rešenja utiču – na svest klijenta, a ne samo na njegov džep, novčanik, na njegov frižider ili stomak.

Ovaj zamišljeni urbanista želi da pridobije pažnju, ali i poštovanje svog korisnika.

To želi da čini pozivajući se na njegove najplemenitije, a ne na njegove najniže nagone. Činjenica da su plemeniti nagoni zaboravljeni, jer se retko plasiraju, neće ga sprečiti da svoj grad stavi u funkciju pokretanja promena. Njegovi ciljevi su uspeh, profit i uticaj kroz pozitivni društveni angažman.

Lična arhiva

Čovek je biće svog vremena

Čovek je biće svog vremena, to je jasno, ali on ne sme zaboraviti na svoju moralnu odgovornost i suštinu. Ovaj zamišljeni urbanista zna da je spoj vizuelnog i lingvističkog elementa najbolje sredstvo za ispoljavanje ideja.

U tom slučaju, umetnost i kultura bi poslužile kao marketinška platforma.

Vizualizacija duha grada u simbole bila bi ostvarena kroz izradu murala ili grafita na slobodnim gradskim zidinama što bi oformilo novi kanal marketinške komunikacije, pored korišćenja postojećih kanala.

Estetika današnjice bila bi povezana i upotpunjena kulturom. Ubeđena sam da se bilo koji proizvod može prikazati na taj način.

Na primer, iskoristila bih zid neke ruinirane zgrade sa dobrom lokacijom i pretvorila ga u grafit ili mural sa izuzetnom porukom. Na taj način, iskoristila bih reči ili sliku kao moćne faktore u ljudskoj kolektivnoj svesti i povezala ih sa savremenim simbolima koji nose sa sobom kompleksnije emocije i nagone od onih na koje smo se navikli u preovlađujućem vizuelnom.

Suprotno od pozivanja na naše nagone gladi, seksualnosti ili takmičenja, promovisala bih svoj grad simbolima koji bude potrebu za poistovećenjem, kolektivnošću i udruživanjem.

Ili bih, s druge strane, istakla individualnost kroz nečiji trud, rad i odricanje.

Bolje je poraditi na ljudskim sličnostima, nego na razlikama

Ipak, kao kanal komunikacije ne bih koristila uobičajene TV spotove sa poznatim ličnostima jer oni često ukazuju na nedostižnost i luksuz, a impliciraju na novac koji je izdvojen da bi se takva ličnost dovela u reklamu.

Ne bih želela svom sugrađaninu da se približim poručujući mu da treba da teži da dosegne nedostižno, već bih želela da mu grafitom koji bi predstavljao naš grad ukažem da su i poznate ličnosti njegove komšije. Smatram da je uvek bolje poraditi na ljudskim sličnostima nego na razlikama.

Ukoliko neku poznatu ličnost uklopimo u grafit, onda joj dajemo šaljivi kontekst i ljudsku dimenziju. Setimo se grafita koji su u ključnim vremenima odavali mišljenje kolektiva, a danas se još uvek pamte ili prepričavaju.

Lična arhiva

Umetnost je lepša i bolja od života

Grafiti i murali zbog ograničenosti prostora ističu jezgrovitiji i upečatljiviji jezički horizont, koristeći reči koje izražavaju samo ono što se želi reći i prepoznatljiv simbol koji obiluje bojama.

U tom slučaju, simboli su kapije u našu svest, a umetnost je lepša i bolja od života.

Takođe, prikaz simbola kroz filter karikature, stripa, grafita, uopšte umetnosti, a ne kroz realne ljudske oblike ili manekenske poze, daju drugačiju dimenziju poruci i plemenitiju upotrebnu vrednost proizvoda.

Plemenitija upotrebna vrednost proizvoda podrazumeva, pored prodaje i konzumiranja proizvoda, i svest samog korisnika da je taj proizvod kreiralo i baš za njega stvaralo, dopremilo ili popularizovalo neko drugo ljudsko biće kome je to radna obaveza, ali i užitak. Upravo takva poruka stimuliše čula i vrednosti korisnika da aktivno učestvuje u procesu stvaranja – vidu povratne reakcije ili inspiracije za novo stvaranje, svejedno je.

Takođe, insistirala bih na komunikaciji koja bi poruku prenosila na duhovit način i koja bi stimulisala na razmišljanje. Kreativno osmišljena poruka budi u korisniku radoznalost da sazna kakav je to ,,cool lik” osmislio takvu ideju.

Ipak, duhovitost bi u ovom slučaju isključivala seksizam, mačizam i estetiku tela, a u prvi plan bi stavljala duhovitost kao oblik ispoljavanja duha i kreativnosti.

Sve ono što se tiče kreativnosti traži utočište u slobodi. Potencirala bih slobodu izraza kroz snagu umetnosti.

Lična arhiva

Strašna snaga slabosti

Strašna snaga slabosti na koju se pozivaju vizuelne komunikacije koje eksploatišu tela, lica i forme, ne pristupaju gradskom korisniku kao zasebnom fokusu. One su univerzalno orijentisane na nagon ili potrebu ljudskog bića, gde god ono živelo.

Zauzela bih urbani, a ne univerzalni pristup gradu.

Iskoristila bih silne prazne zidove, bedeme, bilborde, ali i kulturne manifestacije kojima gradovi obiluju, kao mogućnost da angažujem simbole u cilju približavanja brenda gradskom korisniku.

Na kraju, potencirala bih otvoreno pitanje:

Zašto se nedovoljno koristi uticaj vizuelnog na ljudsko učenje i ponašanje?

Smatram da se kroz pravilnu upotrebu vizuelnih mogućnosti, građanin može edukovati i u vizuelnom uživati kao ljudsko i kao gradsko biće, a ne samo kao konzument, kupac ili zavisnik.

Odgovornost na onima koji budu davali odgovor na ovo pitanje je ogromna.

4 Comments

  • Радомир

    Simbol je sećanje na neki jako emocionalno obojen događaj, koji smo doživeli. Na primer, posle dugog rastanka sreli smo se sa voljenom osobom, i za to vreme odnekud je dopirala muzika. Bez obzira što nismo obraćali pažnju na muziku, kasnije posle mesec dana, godinu ili dve, kad god bismo čuli tu melodiju uvek bi se setili tog susreta. Ta melodija je postala asocijacija na taj susret ili njegov simbol.

    Svaki taj emocionalno obojen događaj dovodi nas u stanje transa, otvara ta neka naša „vrata“ u podsvest. Baš tada, najbolje primamo bilo kakve informacije, bilo to muzika, plavo nebo ili slika, mural ili grafit na zidu. Informacija se smešta duboko u podsvest, čuvajući i druge asocijativne veze sa tim događajem, zahvaljujući kojima je ona uspela da se ugnjezdi u mozgu. Ona je postala simbol. On kasnije nam služi, a da toga nismo ni svesni, za intuitivno razumevanje i vodi nas nečem novom sve dok njegovo značenje nije određeno. Oni, simboli, se nalaze u procesu neprestanog uobličavanja, sve dok ne dobiju značenje u obliku nekog grafičkog oblika – slike ili reči.

    Kada umetnici, slikari, kompozitori ili pisci, stvaraoci stvaraju oni su u nekom stanju transa i njihova dela su rezultat direktnog kontakta sa podsvešću. Zato i samo njihovo delo odražava suštinu stvaraoca, njegovo unutrašnje stanje, probleme, stanje radosti ili ljubavi. Kada se posmatraju, slušaju ili čitaju ta dela, kao i murali i grafiti, može se i razumeti šta je bilo u duši stvaraoca u trenutku njegovog stvaranja. Ali ipak je važnija ta informacija koju stvaraoc kroz to delo prikazuje, jer ona deluje na onog ko ga posmatra ili doživaljava.

    Prednost murala i grafita, te ulične umetnosti, je u tome što se ona ne kupuje. Oni su slobodni i dostupni svima. A najbolje stvari na svetu su besplatne.

    Ovim delima zavide druga dela koja vise u privatnim kolekcijama, pa i u muzejima. Ona čeznu za efektom i uticajem koji ima ulična umetnost, na nas obične prolaznike, bili mi stanovnici tog grada ili silom prilika samo posetioci i prolaznici u žurbi do posla i natrag. Ta dela kod takozvanih elita čeznu za tim krajičkom oka koji mi u prolazu bacimo/ ili bacamo na mural ili grafit, za tim trenutkom kada zastanemo i pogledamo ih. U toj svojoj žurbi, životnoj zabrinutosti, ređe opuštenosti, primamo tu sliku, tu reč u sebe, u svoju podsvest, i nesvesno negde u duši se osmehnemo, obradujemo, zamislimo i najvažnije podsetimo na tu lepotu i čudo od života i na pitanja koja mu mi postavljamo a on nam pomaže da odgovorimo.

    A, te slike i reči mi oblikujemo dok smo u autobusu dok stojimo ili sedimo, dok smo sa najbližima, dok sanjamo, dok mislimo o dragoj osobi, dok nešto gledamo. Oni su u našim fiokicama mozga i rade i pomažu nam da odgovoramo na život.

    A, koliko nas hiljade i hiljade prolazi prolazi i vidi ta ulična dela, i svako oblikuje od njih svoje simbole svog odgovara na život. I tako skupljeni simboli u glavama svakog od nas grade neku našu sliku, reč ili simbol. U nekom prostoru kolektivno nesvesnog, on se sklapa i dobija neku kolektivnu svest. Informacija iz tog podsvesnog izlazi na svest i deluje i događa se, kao posledica i samog dela i nas svih i grada i svi koji svesno ili nesvesno učestvuju u ovom čudu.

    Ono što se događa može biti i dobro i zlo.

    Moram da se samo kratko osvrnem i dam primer zla: te mrženje prema Srbima na geografskom području Hrvatske. Navešću delove komentara hrvatskog teologa i istoričara Gorana Šarića na film o Dari iz Jasenovca. “Pohvalno što je neko pokušao to da ekranizuje. … „Dara iz Jasenovca” pokazala je da Srbi ne razumeju ustaško zlo. Film nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljade Srba, Židova, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla. I to je najveći promašaj filma. Režiser i scenarist pokazali su potpuno nerazumijevanje istorije, duha onog vremena, duha ustaškog klero-fašizma.“ I nastavlja, da je on snimao film, za uloge ustaša koristio bih današnje negiratelje ustaškog genocida, njihovu besramnost kojom negira pokolje u Jasenovcu, i njihovu perverznu mirnoću. Režiser, scenarist i glumci trebali su gledati nastupe u hrvatskom saboru pojedinih političara i njihovu sladostrasnu mržnju kojom govorе o Srbima, fanatičnost, lukavost ili pasivnu agresiju dok izjavljuje da dečje logore nisu osnovale ustaše nego crveni krst. Trebali su prisustvovati pripovedanjima pojedinih biskupa. Ili bar, ako im je bliže, otići u krug dvojke, poslušati neke naše …da ih sada ovde ne navodim. Oni su nebitni.

    (Inače, moram da opteretim ovaj komentar i ličnim iskustvom, da treba imati poverenje u put kojim ideš ili kojim te život nosi. Sve je u redu i sve će biti kako treba. Srešćeš ljude koje si morao da slučajno da sretneš, pa i virtualno. Sve ima svoj razlog. (Pa, i tebe sam morao sresti.) I iz tog kratkog susreta oni će te odvesti do upoznavanjem sa mišljenjem drugih. Pa, tako je i došlo do tog pregleda na JUTJUBU tog predavanja Gorana Šarića na Мašinskom fakultetu u Beogradu „Srbi u tajnim arhivama Vatikana!“. Tada sam uzviknu u sebi: Evo čoveka!. Sve kockice su mi se složile. I shvatiš i budeš ponosan na što si to što jesi. Nismo se mi niotkuda doseljavali. I tada prepoznaš i počneš da viđaš i prepozaješ i druge galebove visoko letače kao iz Priče o galebu Džonatanu Lingvistonu. I tada počneš da prepoznaješ i simbole i reči i običaje koje viđaš i primenjuješ od rođenja a ne znaš zašto i zbog čega. A, sve to vuče korene u daleku prošlost od Lepenskog Vira i Vinče, …)

    To zlo koja pojavljuje na grafitima, Srbima dobro poznatim, u Hrvatskoj, je ta informacija koja izlazi iz kolektivnog nesvesnog većeg dela stanovnika ove zemlje i deluje. A, inicijator i ideolog te informacija je neko kome ne odgovara da ljudi sa ovih prostora spoznaju i da se sete da su deo jednog istog bića i jezika, bliski i deo jednog istog više milenijumskog postojanja na ovim prostorima. To saznanje je ključ za sve naše probleme, jer pre nego što se javio neki problem, duboko negde unutra začelo se i njegovo rešenje. Moramo se prvo osvestiti.

    Šta čekamo? Da nam neko nešto pokloni ili da se nešto dogodi’? Da sve ode dođavola? Ljudima je potrebno nešto oko nečega bi okupljali. Ranije su se okupljali oko drveta, i još danas postoje drveća – zapisi. Ako ga nema, treba ga zasaditi. Tako i je i sa idejom. O dobrom, o čovečnosti i međusobnoj povezanosti, o tome da smo jedno. Da ne zaboravimo.

    „Jesmo li ovde radi smeha ili radi suza? Jesmo li došli na ovaj svet da umremo ili da se rodimo?” Ovakvo je govorio svojim studentima profesor dr. Ranko Radović, čuveni arhitekta i urbanista. Kada sam bio srednjoškolac, zarazio sam se, kroz emisije koje je pripremio za televiziju, i arhitekturom i urbanizmom. One su i nauka i umetnost, a u centru svega su ljudi.

    Murali i grafiti mogu i jesu prilika za planiranje i projektovanje za dalje menjanje jednog urbanog mesta. Oni mogu i moraju biti jedna od karika za realizaciju sveobuhvatnog dugotrajnog cilja za stvaranje vizije oblikovanja unutrašnjosti jedne urbane zajednice i šire. Pored vizije treba i osmisliti skup vodećih principa kojima bi se iscrtali prioriteti, vrednosti zajednice i poželjne karakteristike ulične umetnosti našeg grada, kao smernice za budući dizajn i razvoj i donošenje odluka. Kako kreirati strategiju za ovaj redizajn? Treba navesti ljude da govore. Mnogo ljudi. Stanovnike, političare, arhitekte, planere, projektante, školsku decu, studente, poslovne ljude, gradske radnike, kreatore politike i posetioce. Svako može biti uključen u razgovor koga zanima budućnost grada, ili ima stručnost da pomogne da se on oblikuje. Projekat njegovog preoblikovanja bi angažovao hiljade i hiljade ljudi na forumima, putem Interneta i društvenih mreža. Možda bi i ovaj tvoj tekst mogao da bude jedna iskra za to i jedna smernica kako preoblikovati vizuelni komunikaciju u gradu.

    Kakav bi grad bio bez grafita i murala za ljude koji žive u njemu? Gledajući svoj odraz u izlozima i prozorima grada, oni bi se zaljubili u sebe. Videli bi svuda sebe samo sebe. Ne bi videli druge. U delovima grada bez izloga i samo sa zidovima postajali bi depresivni i usamljeni.

    Neko bi možda ovaj iznet predlog o redizajnu grada naveo nekog da se pobuni i postavi pitanje ali zašto uključivati i decu? Pa, prvo što dete kreativno uradi, je da nešto nacrta, na trotoaru ili zidu, dok mu roditelji ne podmetnu papir i olovku i bojice. I šta crta, mamu i tatu i kuću i cvet i sunce i batu ili seku. Sve dobro, ono što voli, što čini njegov svet. A kad pođe u obdanište češće dečak nacrta na i nju, tu devojčicu koje sedi preko puta, na drugoj strane stočića. Kada nauči da piše i računa on, opet češće nego ona, napiše na zidu gde ona prolazi ili stazom kojom ona hodi, naprimer: Raša + Slađa.

    Kako odrastaju, mladi ljudi uče i sazrevaju, i u društvenim merilima lepše i crtaju i pišu, ali ostaje taj nagon da se napiše bar neki grafit bilo gde pa i na tabli kao iznenađenje profesorki književnosti:

    “U krilu pomeranac
    Na vratu lanac
    Kada gradom hodam
    Okrene se STRANAC“

    Sa tvoje fotografije sa fejsa od 13.novembra 2020. Mladalački, kao povetarac, lagan i lep grafit. Kao odgovor na jedan inspirativan čas.

    Prvi murali su bile i freske.

    Pa i Beli anđeo neka vrsta zemaljskog grafita koji se ispisuje u vasioni, poslat kao signal kao „paket ljudskih dostignuća“, kao našu poruku da bi nas drugi prepoznali. Beli anđeo ne samo što donosi potpuni sklad, odiše beskrajnom verom i nadom on i prenosi onu najvažniju poruku – poruku ljubavi i mira.To je simbol za nadu, spasenje i čuda. Verovalo se da će, ako u svemiru uopšte postoje razumna bića, lik Belog anđela protumačiti kao poruku ljubavi i razumevanja .

    Pa i stihovi Balaševića na bilbordima: „Hej, budi jaka ti, najlakše je plakati“, su jedna vrsta grafita.

    Pa i ta crtica na grobu između godina rođenja i smrti jeste simbol za život. Ali, svako ko je poznavao tu osobu, njegovi najbliži, prijatelji i poznavaoci njegovog dela, kroz crticu vide i sećaju se celog jednog života i detinjstva, odrastanja, ljubavi i odgajanja dece, saradnje, smeha i tuge, … kroz slike i reči koje ih povezuju. Ta crtica predstavlja reku ponornicu, dušu koja je izašla u toj i toj godini na ovu stvarnost i utekla u toj i toj godinu i nastavlja dalje da teče. A, svaki život je po jedna reka, koja se povezuje i stvara i druge reke, dinamika i stalno kretanje. Neko bi rekao da je to kratko. A suncu je potrebno više od dvesta miliona godina da načini krug oko centra galkaksije. To predstavlja takozvanu galaktičku godinu, a što znači da je pre samo godinu dana bila era dinosaurusa. Istorija čovečanstva ne traje ni dva dana i noći. Obični ljudski život, po tom računu, traje nekoliko sekundi. A ta crtica je simbol za to što se može postići za nekoliko sekundi, makar i galaktičkih.

    Dok nisam pročitao tvoj tekst, nisam toliko razmišljao o muralima i grafitima. Posle sam se setio ta dva, na koja sam zaboravio a u kojima sam toliko nesvesno razmišljao. Sada sam to shvatio. Prenerazio sam se, kako sam mogao da ih zaboravim. Kao kada nekad shvatih da si zaboravio voljenu osobu koju si nekad tako vole.

    Jedan je mural od Vladimira Veličkovića, kod Filozofskog fakulteta.

    Ostao mi je u sećanju, jer svaki puta kada sam izlazio iz knjižare Plato, viđao sam tog čoveka kako se upinje ili mukom negde beži. Pitao sam se šta je slikar hteo da kaže (Sada sam saznao da je to Veličković slikao.). Međutim, posle tvog teksta razumeo sam da je to naša težnja ili upinjanje da iz našeg svesnog dođemo do našeg podsvestnog, ili možda i obrnuto. U trenutku dok ga posmatraš, shvatiš da si ti taj čovek sam i posmatraš sebe. I pitaš se u kom se pravcu se krećeš. Pokušavaš da rešim tu dijalektičku protivurečnost, između svesti i podsvesti, da odgovoriš na sebe.

    A, drugi mural je bio na zgradi, koje više nema, u Hercegovačkoj ulici . On mi je bio tako drag i jasan. Prikazana je sabornost svih nas. Na njemu se može prepoznati najznačajnije ličnosti iz naše istorije i oni neznani, naši preci, koji nisu zabeleženi, ali su položili svoj kamen za taj temelj naše otadžbine koji je prikazan iznad njih. Među njima vidim svakog od nas. Oni nas posmatraju kada sa autobusa žurimo ka poslu, i posle posla na autobus kući. O njima razmišljamo, njih ubličavamo u simbol koji nas podseća šta je otadžbina.

    I svi ti likovi svojim stavom kao da te zovu da uđeš u tu sliku i postaneš deo nje, ne toliko svojim delima, već samo tim posmatranjem nas u toj žurbi kojom se krećemo kroz život. Daj zaustavi se i posmatraj i obrati pažnju, jer tamo gde je naša pažnja tamo je smirenost i mirnoća, tamo je Bog. Svesnost i nesvesnost (podsvest) su jedno i rešena je dilema Veličkovićevog murala. Sve je ok.

    I ceo mural predstavlja našu zastavu, simbol našeg naroda u celini.

    I da, moram da pomenem, i taj mural, misao Dostojevskog napisanog na papiru koji je zalepljen na zid ambulante ( u tvom tvoj tekst „Oklevetane reči ogrnute belim matilom“), koji te je iznenadio, a mene tvoj tekst upoznao, mada je bolje reći zapanjio kako sitnice mogu da budu izuzetne.

    Snežana, hvala ti i izvini zbog ovog dužeg komentara. Jer, gde me nađe sa tvojim tekstom o muralima i grafitima u gradu. Sve me je to posetilo na moju staru neprežaljenu ljubav – prema arhitekturi i urbanizmu.

    Izvini, ali tvoji tekstovi su kao pesme koje peva Koštana, pokreću nas da izrazimo neki svoj životni stav. A, ja sam se u ovom tvom tekstu, i Stojan i Hadži-Toma i Mitke , svaki od njih na svoj način. I moram da kroz ovaj svoj komentar izbacim svu tu neku setu iz sebe, kao kad Stankovićevi junaci razbijaju čaše. Sad ih potpuno razumem ( tvoj tekst „Jovan Skerlić „O Koštani““)

    Znam, ti si kao Koštano, samo bi htela da pevaš/ da stvaraš kroz pisanje. Ono je tvoj smisao i razume te.

    Izvini na ovaj krš što sam iza sebe ostavio. Mnogo me je pogodilo. Šalim se. Osvestilo me je . Hvala ti.

    • tvojmagazin

      Dragi Radomire, kakav komentar! Nisam znala da ću te svojim tekstom vratiti u prostore neprežaljenih ljubavi. Ali, nije to uopšte tako loše! Nadam se da ćeš se složiti, ali svima nam je potreban povremeni izlet u prošlost. I za kraj, ima li lepšeg komplimenta za pisca teksta, nego mu reći da njegove reči pokreću i samog čitaoca na stvaranje. Hvala ti što nesebično deliš svoje utiske i doprinosiš ovom kreativnom kutku svojim komentarima! Puno pozdrava!

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *