DOGAĐAJI,  PREPORUKE

Božidarac onlajn tribina: ,,Zablude srpske istorije“ – utisci

U sredu 12. avgusta u 20 časova, održana je još jedna fantastična onlajn tribina u organizaciji Centra za obrazovanje i kulturu Božidarac.

Pod pokroviteljstvom Gradske opštine Vračar, Božidarac spremno dočekuje krizna vremena i trudi se da raduje one kojima kulturni sadržaji nedostaju u ovim izmenjenim životnim okolnostima.

Više od 400 učesnika je putem Zoom aplikacije uživo pratilo predavanje istoričara Dejana Ristića, sa kojim je nadahnuto razgovarala moderatorka tribine Smiljana Popov.

Smiljana Popov je novinarka i autorka emisije ,,Beograd za početnike“ – prvog televizijskog serijala koji je uvršten u prosvetni sistem.

Dejan Ristić je istoričar čija je prva knjiga ,,Mitovi srpske istorije“ prodata u 10.000 primeraka. Njegova druga knjiga ,,Zablude srpske istorije“ je nastala na zahtev čitalaca prve knjige – u njoj su obuhvaćeni oni mitovi koji nisu stali u prvu knjigu, a intrigirali su zaljubljenike u istorijska štiva.

Za samo 90 minuta, koliko je tribina trajala, Smiljana i Dejan su zainteresovanim slušaocima uspeli da razjasne neke od najukorenjenijih srpskih mitova.

O istoričarima i pseudoistoričarima

Tribina je otvorena razgovorom o tome zbog čega su danas šarlatani glasniji i zavodljiviji od istoričara?

Naime, istoričarima se s’ pravom zamera da su previše zatvoreni i nedostupni široj javnosti, složio se Ristić. Iako stručnih istorijskih dela ima na pretek, naučno-popularne knjige su retke, pa stoga, istorijske činjenice nisu dovoljno poznate široj publici.

Elitizam i zatvorenost struke su otvorili prostor pseudoistoričarima da izvrću činjenice, zloupotrebljavaju medijski prostor i manipulišu javnošću.

Nažalost, istina se ne podrazumeva, jer smo kao društvo prestali da učimo i da se usavršavamo, već su nam potrebne instant stimulacije da nam zaokupe pažnju. Prihvatamo sve zdravo za gotovo – samo ako je dovoljno milozvučno našim ušima, zaključak je ovog segmenta razgovora o zabludama srpske istorije.

Da su nizak nivo znanja i još niža kritička svest pogubni za naše društvo, govori stvarnost koju živimo. Hoćemo li verovati u zablude ili ne – to je već pitanje lične odgovornosti, poručio nam je predavač Dejan Ristić.

Jesu li Srbi posebno nadareni za mitomaniju?

Predavač nas je utešio – nismo mi ni bolji ni gori od ostalih naroda, jer je, zapravo, svako društvo koje prolazi kroz krizu sklono mitomaniji – prolazi kroz ovaj proces ne bi li učvrstilo svoj identitet i omogućilo sebi kontinuitet.

U okolnostima velikih promena ili dubokih kriza, društvo nije u stanju da pravi razliku između mitologije, koja je dragocena za stvaranje nacionalnog identiteta i koju treba negovati, i između mitomanije, koja je pervertovana i zloupotrebljena mitologija i sa kojom treba biti oprezan – da je od suštinske važnosti njihovo razlikovanje, skrenuo nam je pažnju istoričar Dejan Ristić.

PrintScreen delfi.rs

Zablude iz srpske srednjovekovne istorije pripisane Svetom Savi

Srednjovekovna ličnost oko koje se prepliću mnogobrojni mitovi je Sveti Sava.

Postavlja se pitanje zbog čega smo imali potrebu da čak i tako superiornim ličnostima, kakva je bio Sveti Sava, pripisujemo zablude? Zar njegova ličnost nije bila dovoljno velika da bismo je na ovakav način nipodaštavali, pita se istoričar Dejan Ristić?

  • Svetom Savi je pripisana navodna misao ,,da smo mi istok na zapadu i zapad na istoku“. Ova lepo skovana misao je nekritički prihvaćena u tolikoj meri da se kao citat često koristi čak i na Svetosavskim akademijama. Njena zavodljivost je tolika da zanemarujemo činjenice – napisao ju je 1980. godine u svom književnom delu Miloš Miletić, a ne Sveti Sava.
  • Takođe, naučili smo da se Sveti Sava pogrešno smatra tvorcem srpskog kalendara, iako takav kalendar, zapravo, ni ne postoji, jer je u upotrebi, još od 10. veka, uveliko bio vizantijski i prosvetitelj nije imao potrebe da stvara novi. Smatra se da je ova zabluda nastala skoro, pre nekoliko godina – stigla je iz nacionalnih krugova da bi se Srbi predstavili kao stariji nego što jesu.
  • Zabludi koja govori o nastanku srpske crkve još u 1. veku doprineo je pravnik i pristalica romantičarskog nacionalnog zanosa Miloš S. Milojević. On je, stvarajući u 19. veku, bez navođenja ijednog istorijskog izvora, tvrdio da su Srbi formirali crkvu još za vreme apostola Pavla i da su ratovali sa Kinezima i egipatskim faraonom Ramzesom III za Beograd. U pitanju je književno izmaštavanje koje je otišlo predaleko, a zaživelo je jer su u stvarnosti pomešana dva procesa – proces hristijanizacije u 1. veku i proces osnivanja srpske samostalne crkve u 13. veku zahvaljujući Svetom Savi.
  • U vezi sa spaljivanjem moštiju Svetog Save može se reći da su, zaista, izgorele u 16. veku na Vračaru, ali je, takođe, po svedočenju putopisaca toga doba, utvrđeno da je sačuvana njegova leva ruka, koja je ranije bila odvojena od tela, i da se ona danas kao relikvija čuva u manastiru Mileševa.

Ukoliko bismo na trenutak uključili zdrav razum, tvrdi Ristić, videli bismo da se pri svesnom stvaranju ovakvih zabluda odstupa i po nekoliko vekova i da one nikako ne mogu biti istinite.

Zablude iz srpske srednjovekovne istorije pripisane caru Dušanu

Još jedna istorijska ličnost oko koje su se ispreplitali mnogobrojni mitovi bio je i car Dušan. Gotovo da nijedna od njih nije istinita.

  • Možemo pouzdano tvrditi da car Dušan nije bio jedini Nemanjić bez svetačkog oreola. Naime, sedmorica Nemanjića su kanonizovana, dok su njih trojica ostala bez oreola sveca. Bili su to, osim cara Dušana, još i Stefan Radoslav i Stefan Uroš I.
  • Takođe, Dušanova žena, carica Jelena, nije bila jedina žena koja je kročila na Svetu Goru, niti je nošena da ne bi dotakla sveto tle. Carica je provela 8 meseci u Hilandaru sa svojim dvorjankama zbog epidemije kuge. Pre carice Jelene, monasi su u okrilje manastira prihvatali čitave porodice iz okoline da bi ih zaštitili od napada pirata – među njima je svakako bilo i žena. Nakon carice Jelene, na tle Svete Gore kročila je i sultanija Mara. Sultanija je želela da daruje manastir Svetog Pavla, drugi srpski manastir na Svetoj Gori, koji je bio zadužbina Brankovića sve dok nije pripao grčkoj crkvi. Po predanju, sultaniju je, po dogovoru, trebalo na pola puta da dočekaju monasi, međutim, dogodilo se čudo – začuo se glas koji je rekao da dalje ne treba da ide, da ostavi darove i da se vrati. Na mestu susreta, u slavu božje promisli, sagrađena je crkva, a ovo predanje potvrđuje da carica Jelena, ipak, nije bila jedina žena koja je hodala Svetom Gorom.
  • Istorijska zabluda po kojoj je car Dušan proglašen oceubicom, odnosno nalogodavcem ubistva svoga oca Stefana Dečanskog, pokazala se, takođe, kao neistinita. Izvori potvrđuju da je to samoinicijativno učinila grupa srpskih plemića da bi se dodvorila novom, mladom vladaru.

Bez obzira na to što se pseudoistoričari pozivaju na zabranjenu ili alternativnu istoriju koja nam nije dostupna, ali i pored toga što nam istorijske činjenice zvuče manje zavodljivo od fino upakovanih zabluda, došlo je vreme da se suočimo sa najukorenjenijim mitovima da bismo mogli da hodamo dalje – u budućnost. Ova tribina je umnogome doprinela tome.

Zablude o Kosovskom boju

Neverovatno zvuči podatak da su za stvaranje kosovskog mita, pojašnjava nam istoričar Ristić, odgovorni Turci, a ne mi sami.

  • Na osnovu pisma Tvrtka Kotromanića, poslatog posle boja, i ostalih izvora iz tog doba, prvenstveno žitija, možemo znati da je emir Murat I (kasnije preimenovan u sultana), zaista, ubijen u Kosovskom boju i to, upravo, od srpske ruke.
  • Postoje zabeleženi podaci da je jedan od 12 zavetovanih srpskih plemića ubio emira Murata I u boju, viteški. Turcima je kosovski mit bio potreban da bi smrt svog sultana opravdali prevarom, jer bi priznanjem da je ubijen u boju potvrdili da je postojao veći junak od njega.

Od kosovskog mita iz osmanlijskih izvora, nastalog da opravda gubitak vladara, Srbi su sagradili nacionalni hram koji još uvek, i posle sedam vekova, ne gubi na vrednosti.

PrintScreen delfi.rs

Zablude iz srpske istorije 19. veka

  • U domaćoj javnosti je izuzetno popularna zabluda o Napoleonovoj izjavi da je najveći vojskovođa ikada bio Karađorđe. Ona potiče iz memoara jednog italijanskog vojnika koji se ogradio napisavši da je ovu priču čuo od Srba. Bez obzira na to što je istrgnuta iz konteksta, ova izjava je zaživela u javnosti i stekla status činjenice. Ipak, istorijski podaci govore drugačije – Napoleon nije naročito voleo Srbe. Kao vojskovođa koji je bio u savezu sa Turcima, smatrao nas je pokvarenjacima – stoga, ne postoje zabeleženi podaci o srpsko-francuskom prijateljstvu iz toga doba.
  • Posebno nam je imponovao mit o tabli zahvalnosti Srbima postavljenoj u Međunarodnom Crvenom krstu u Ženevi. Smatra se da je ova zabluda izmišljena 90- ih godina 20. veka zarad dnevno-političkih interesa. Mit je povezan sa srpsko-bugarskim sukobom koji je trajao svega 14 dana i koji je završen teškim srpskim porazom. Da bi se ublažio poraz i Srbi bili predstavljeni kao moralni pobednici, izmišljen je mit o tome kako je Srbija prekinula na jedan dan sukobe da bi preko njene teritorije bila uručena humanirna pomoć Bugarima. Kralj Milan i srpska vlada jesu dozvolili da humanitrana pomoć bude uručena neprijatelju prelaskom preko naše teritorije, ali je tada rat već bio završen. Da bi se kompenzovao poraz, preuveličano je da smo Bugarima i mi pružili pomoć, a, zapravo, je istina da je jedan njen deo kupljen u Beogradu. Velesile su, zaista, uputile pohvalna pisma Srbiji, jer je postupila po Ženevskoj konvenciji, ali o tabli zahvalnosti nema ni govora.

Zablude iz srpske istorije 20. veka

Ustanovili smo na ovoj tribini da su mitovi dragoceni za kreiranje nacionalnog identiteta, alida sa njima treba biti oprezan jer lako skliznu u mitomaniju koja nas dovodi do zabluda.

Vek koji je za nama im obiluje, a istaknute su dve istorijske figure oko kojih se prepliću mnogobrojni mitovi – Draža Mihailović i Josif Broz Tito.

Draža Mihailović

  • Ukorenjeni mit o Draži Mihailoviću kao prvom evropskom gerilcu nije ni istinit ni realan. Dovoljno je prisetiti se činjenice da je II svetki rat započet 01. septembra 1939. godine, a u na Jugoslaviju se proširio tek 1941. godine. Za to vreme, nastali su poljski, francuski, grčki, albanski, norveški, švedski i danski pokreti otpora – stoga, ni Draža Mihailović nije mogao biti prvi evropski gerilac u II svetskom ratu, već je, zapravo, bio osnivač prvog jugoslovenskog pokreta otpora.
  • Takođe, potrebno je opovrgnuti i zabludu da je Draža Mihailović najodlikovaniji srpski oficir, jer su vojvoda Mišić, vojvoda Bojović, kralj Aleksandar Ujedinitelj i Koča Popović imali više odlikovanja od njega.

Zablude o demonstracijama 27. marta 1941. godine

Priča o samoinicijativnom izlasku naroda na ulice uz povike ,,Bolje grob, nego rob“ ostaje u starim udžbenicima istorije, jer su izvori pokazali da su Britanci kupili vojni puč u Srbiji i hvalili se time.

Danas je poznato da su lobirali kod srpskih intelektualaca i oficira ne bi li prebacili nemački pritisak sa Ujedinjenog Kraljevstva na novi front – na Balkan. Time što je poništila sporazum o pristupanju Trojnom paktu i priključila se saveznicima, Jugoslavija je uvučena u II svetski rat.

Danas su nam, barem, poznati pravi motivi našeg učešća u ratu, a istorijski izvori nam pomažu da ih spoznamo.

Josif Broz Tito

  • Mit o tome da Tito nikada nije posetio Jasenovac opovrgli su istorijski izvori. Po njima, Tito je dva puta bio u Jasenovcu, ali oba puta nezvanično. Za odlazak je imao i lični razlog, jer je u tom logoru stradao i njegov bratanac. Tito je odao počast žrtvama i pokrenuo izgradnju memorijalnog centra. Ali, ipak, ostaće zapamćeno da su činjenice o Jasenovcu u Titovo vreme selektivno prikazivane, da bi se očuvao privid bratstva i jedinstva.
  • Postoje zabeleženi podaci da Tito 1942. izveštava Kominternu da je Jasenovac mučilište Srba i da je za godinu dana, na teritoriji NDH, ubijeno 500.000 žrtava.

,,Ako postoji pakao, desio se na zemlji, u Jasenovcu – on je najmonstruoznije mesto u Evropi u II svetskom ratu zbog načina na koji su ubijane žrtve“, zaključio je o Jasenovcu istoričar Dejan Ristić.

  • Ristić dodaje i da su tačne priče o razmenama partizana i ustaša – zabeleženo je da su partizani dali nekoliko ustaških zarobljenika za oko 200 srpske dece iz logora.

O vladiki Nikolaju i patrijarhu Gavrilu u logoru Dahau

Vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo su zaista bili zarobljeni u logoru Dahau. Tamo su proveli 5 nedelja u počasnom bunkeru – gde su smeštani plemići, crkveni velikodostojnici i intelektualci. Oni su mogli zadržati svoju garderobu, šetati po gradu, dobijali su oficirsku hranu i bili su zidom odvojeni od pravog logora.

PrintScreen bozidarac.rs

Dejan Ristić odgovara na pitanja slušalaca tribine

  • Saznali smo od našeg predavača da danas postoje potomci Nemanjića, ali samo u inostranstvu i to po ženskoj liniji. To su potomci Romanovih i britanska kraljica. Takođe, nemanjićke krvi imaju i Karađorđevići po kraljici Mariji, ženi kralja Aleksandra.
  • Smatra se da je kraljica Draga Mašin bila trudna u vreme ubistva. Austougarski patolozi, koji su radili obdukciju, pronašli su u njenom telu tragove fetusa, ali, tvrdi Ristić, treba biti oprezan sa tim podacima, jer obdukciju nisu vršili nezavisni patolozi.
  • Srpska zastava jeste bila uneta uz počasti u Belu kuću, ali se nije vijorila na njoj, kako to tvrdi ukorenjena zabluda.
  • Po Ristiću, umetnička dela, koja spadaju u žanr istorijskih romana, mogu biti relevantna, ali su uslovljena odgovornošću autora. Postavlja se pitanje koliko su neka od njih verodostojna, a koliko domaštavana. On navodi pohvalan primer književnice Svetlane Velmar Janković, koja je umela da godinama istražuje arhive i građu da bi pisala o istorijskim temama.
  • Ristić je bio kategoričan odgovarajući na škakljivo pitanje: Pseudoistorija (o arijevskoj rasi) je pogurala nacističku ideologiju! Na ovom tragičnom istorijskom primeru možemo videti koliko je manipulacija činjenicama pogubna.
  • Istoričari su dužni da vrše unutrašnju i spoljašnju analizu izvora – to su obično komparativne analize koje zahtevaju interdisciplinarnost. Cilj im je da se dođe do činjenica. U tom procesu važan je kvalitet podataka, a ne brzina dolaska do njih, pojasnio nam je predavač dejan Ristić proces izučavanja istorijskih podataka.
  • Istorijska nauka ne daje vrednosne sudove – ne izjašnjava se da li je neka istorijska ličnost pozitivna ili negativna. Velike ličnosti su, tvrdi Ristić, obično kontroverzne.
  • Istorija emocije ostavlja po strani, a istoričar sebe i svoje stavove izmešta da bi mogao doći do objektivnosti i do činjenica. Stoga, na pitanje da li je Jugoslavija najveća srpska zabluda, Ristić odgovara: ,,Ona je 1918. godine bila nužnost!“

Utisci

Onlajn tribina ,,Zablude srpske istorije“ u organizaciji Božidarca, a u realizaciji istoričara Dejana Ristića i moderatorke Smiljane Popov, upravo je ono što nam je potrebno.

Osim što učimo o našoj istoriji, bivamo podstaknuti da razmišljamo kritički, što je najveća lekcija koju su predavači mogli da nam održe.

Ubuduće, kada nam serviraju zablude i teorije zavere da bi nas zloupotrebili, pokažimo im da u našim glavama mehanizam još uvek radi i da nije zarđao.

Hvala Božidarcu, Smiljani Popov i Dejanu Ristiću!

2 Comments

  • Aleksandra Đorđević

    Hvala i Tebi, Snežo, na zanimljivom tekstu i raznovrsnosti tema koje nam nudiš. Dakle, britanska kraljica je naša. 😉

    • tvojmagazin

      Hvala ti što čitaš, Aleks! Tribina je bila jako zanimljiva. Preporučujem sve događaje koje nam priprema Božidarac. Svašto nešto smo saznali, a između ostalog i to da je britanska kraljica pomalo naša 🙂