INTERVJUI,  PISANJE

Aleksandra Đorđević: ,,Sebe smatram ,,razgranatom“ Srpkinjom sa ,,filijalama“ po svetu“

Toliko sam želela da vam predstavim svoju sagovornicu da je, po pravilima Marfijevog zakona, koja kažu da će se sve što se može zakomplikovati u životu, upravo i zakomplikovati, naš intervju trajao više od mesec dana.

Dogovarajući ga, razmenjujući pitanja i odgovore, dorađujući ga, moja sagovornica i ja smo se, u međuvremenu sprijateljile. S obzirom na to da su intervjui ,,živa stvar“, u aktivnom procesu intervjuisanja se događaju i prijateljstva, verovali ili ne.

Razgovor koji je pred vama je prošao kroz filtere jedne bolničke postelje i jedne trudnoće. Sastoji se od minuta ukradenih od naših porodica i dece, osmeha nastalih na godišnjim odmorima i suza izazvanih neizbežnim gubicima. Prošaran je podrškom i razumevanjem. Dat je na dar svima vama koji volite umetnost, cenite prave vrednosti i uživate da čitate o osobama koje su zaslužile pažnju.

Upoznajte Aleksandru Đorđevićmajku troje, uskoro, četvoro dece; divnu suprugu; profesorku italijanskog i engleskog jezika; nastavnicu koja živi i radi u Dizeldorfu, u Nemačkoj; ,,razgranatu“ Srpkinju iz Sremske Mitrovice sa ,,filijalama“ po celom svetu; poliglotu kojoj jezici pomažu da bolje razume ljude; umetničku dušu kojoj je hipersenzibilnost normalno stanje; svestranu umetnicu koja, osim što piše, takođe i crta, slika i peva u horu; i naposletku, pesnikinju i autorku dva romana.

Foto: Facebook

Ljudima su potrebe fioke da u njih spakuju stvarnost

TVOJ MAGAZIN: Diplomirala si italijanski i engleski, snalaziš se sa španskim, a svakodnevno se služiš i nemačkim jezikom jer živiš i radiš u toj zemlji. Smatraš li sebe ,,građankom sveta“, s obzirom na to da si poliglota? Da li ti je poznavanje jezika pomoglo u tome da bolje razumeš ljudska bića?

Iskreno, izbegavam da koristim takve odrednice kao što su građanin sveta, kosmopolita i slično da bih sebe opisala jer mi njihovo značenje izmiče.

Teško mi je da poverujem da postoje ljudi koji ne osećaju pripadnost određenoj naciji ili ne daju prednost jednoj u odnosu na druge ( kad kažem prednost, mislim prvenstveno na ljubav.) Smatram to veoma nesebičnim i retkim i još uvek nisam upoznala takvu osobu, bez obzira kako se predstavlja. Ljudima su potrebe fioke da u njih spakuju stvarnost. 

S druge strane, smatram da sam toliko sigurna u svoju ljubav prema domovini ( kulturi i umetnosti pre svega) da mi to omogućava mnogo veću otvorenost prema stranom i trpeljivost prema drugačijem.

U tom pogledu odstupam od ustaljene i opšteprihvaćene slike tipične Srpkinje. Da, jezici su tome umnogome doprineli.

Kada ljude pitate da definišu svoj identitet i obrazlože na čemu se zasniva, počeće sa onim što im je najbitnije: roditelji, zavičaj, religija…

Iako pored svog govorim još četiri jezika, za mene je osnovno i najvažnije sredstvo identifikacije, pa i distinkcije, upravo jezik.

Čitala sam davno jednu studiju na tu temu (nažalost ne mogu da navedem izvor) po kojoj ljudi svaki put kad govore drugim jezikom i zarone u drugu kulturu, prisvoje jedan pomalo drugačiji identitet. Do sada mi se najviše dopada moja srpska verzija 🙂

To je povezano sa kodeksom pravila ponašanja i sistema vrednosti koje pritom usvojite. Indijsko-engleska spisateljica, Anita Desai, koja govori pet jezika ( nekoliko kao maternji), za svaki od njih ima posebnu namenu.

Mogu da se poistovetim sa njom u tom smislu i da kažem da je srpski za mene jezik ljubavi, engleski jezik znanja i filozofije, italijanski jezik pesme i književnosti, španski mi je za razonodu, a nemački je jezik pravila i zakona i, nažalost, ne budi u meni tu vrstu inspiracije kao drugi. Sve to zavisi od nivoa znanja, načina i uzrasta učenja, kao i domena primene.

Da zaključim, jedan deo mene će se uvek osećati kao stranac među ljudima, gde god otišla ( tako je oduvek bilo), ali smatram sebe ,,razgranatom“ Srpkinjom sa ,,filijalama“ po svetu.

Foto: Facebook

Sa izazovima u školstvu se mnogo bolje hvata u koštac kada ste za to adekvatno plaćeni

TVOJ MAGAZIN: Osim što si diplomirani filolog, ti si i nastavnik zaposlen u nemačkom prosvetnom sistemu. Da li si se u prosveti oprobala i u Srbiji ili samo u Nemačkoj? Možeš li da uporediš ova dva školstva – u čemu su prednosti i mane svakog ponaosob?

U Srbiji sam predavala svega godinu dana u privatnoj školi, ali većina mojih bliskih prijateljica iz Srbije su nastavnice. Zapravo, one su umetnici, lingviste i književnice i rade u školi, kao i ja. Preko njih imam uvid  u ono što se dešava u srpskom školskom sistemu.

Ako uporedim ta dva školska sistema, mogu da kažem da je velika prednost, ali u isto vreme i mana (ograničenost) nemačkog školstva okrenutost ka praksi. U toku svog pripravničkog rada prisustvovala sam časovima fizike, matematike i drugih prirodnih nauka, koji su bili pravo otkrovenje i osveženje za mene. Deca uče na primerima iz života, veoma slikovito i plastično i za to nije potrebna hi-tech oprema, već kreativnost. Ta opipljivost je nešto što je meni nedostajalo u mojim školskim danima i može se objasniti time što su naši nastavnici većinom veliki stručnjaci u svom polju, ali ne obavezno i dobri pedagozi. Uostalom, za to nisu ni obučavani, što bi bio propust našeg obrazovanja.

S druge strane, ono što sam uvek smatrala prednošću našeg školstva – svestranost i podsticanje divergentnog, apstraktnog mišljenja – polako se gubi  i to sa namerom. Bilo bi lepo upakovati i jedno i drugo u jedan program.

U međuvemenu su se stvari promenile na bolje, škole u Srbiji ( to jest Beogradu  i okolini) su manje-više dobro opremljene, radi se na modernizaciji, ali stičem utisak da se često insistira na formi nauštrb suštine.

Što se tiče zapošljavanja, kolegijalnosti i odnosa sa roditeljima i decom, gotovo da nema razlike, samo što se sa izazovima mnogo bolje hvata u koštac kada ste za to adekvatno plaćeni. 

Tu i tamo osetim da postoji veća distanca između profesora i roditelja, koja ne podrazumeva poštovanje, a uglavnom je zagarantovana pravilnikom škole i podrškom kolektiva, a neretko i ličnim stavom. Radnici su zakonski bolje zaštićeni, ali ne treba zanemariti ni mentalitet.

Za sam kraj, rekla bih da Nemci od ranog uzrasta insistiraju na samostalnosti, odnosno pripremi na život, dok je kod nas, u Srbiji, akcenat na znanju ili intelektu.

Poželela bih našem narodu da se više bavi razvijanjem emocionalne inteligencije i zrelosti kod dece jer na kraju nikakve veštine, stručno znanje i IQ od 140 im neće pomoći da pronađu svoje mesto u ovom zbrkanom svetu. Očekivanja da će institucije da naprave taj korak su jalova i nerealna.

To je odgovornost svakog pojedinca, a ti si se te teme dotakla u svom tekstu ,,Poslušaj nemir!“.

Foto: Lična arhiva

Da bi se čovek bavio umetnošću mora ponekad biti sebičan

TVOJ MAGAZIN: Pomozi nam da odgonetnemo misteriju – da li majčinstvo otežava ili doprinosi stvaralaštvu? Ili je, pak, sve stvar pojedinca? Zašto pitanje roditeljstva niko ne postavlja muškim stvaraocima? Postoje zapisi stvaralaca koji su tvrdili da bi ih roditeljstvo samo sputavalo. Sa druge strane, zabeleženi su primeri produktivnih umetnika koji su imali po šestoro ili više dece. Kako ti posmatraš ovu temu iz ugla majke i iz ugla pisca?

Da bi se čovek bavio umetnošću mora ponekad da bude sebičan. Zapravo, nema izbora. Mislim da me moja porodica voli baš zbog toga kakva sam, a umetnost me je u velikoj meri oblikovala.

Kad me uhvati manija pisanja ili slikanja, teško izlazim iz nje. Zarobljena sam u tom svetu i neosetljiva za potrebe drugih. To možda zvuči zaštrašujuće, ali može se regulisati uz odricanja. Imam bar sto ideja na dan, ali svaku petstotu realizujem jer moram da podelim svoje vreme. One uporne se vrate.

Takođe, to je stvar prioriteta. Porodicu stavljam na prvo mesto. Ona je moje utočište i izvor energije. Da nemam porodicu, bila bih mnogo produktivnija, ali ne obavezno i srećna. Dakle, pomalo je to i stvar izbora, želja, a i sreće. Ja sam srećan čovek. Dakle, moguće je, ali sami odlučujete šta ćete da žrtvujete i kada. Deca odrastu, ali ono što vam ostane od njih je neprocenjivo.

Energija koja me pokreće u stvaranju i oblikovanju: života (majčinstvo), mladih ljudi (podučavanje) i dela (umetničko stvaranje) je ista, a to je – ljubav prema čoveku.

Sve zavisi koliko ljubavi imate. Nijedna od ovih delatnosti nije za mene manje ili više vredna. Ja verujem da je sve moguće, ali nije lako i ne podrazumeva se. 

Uloga oca je drugačija, ne zaboravimo to. To ne znači da očevi treba da budu manje posvećeni svojoj deci, naprotiv. Nažalost, često je tako i prašta im se. Biti loš otac kao da je manji prestup nego biti loša majka. Naučeni smo da je žena rođena da oseća, a muškarac da misli, ali granice se pomeraju.

Biti izvrstan pisac ne podrazumeva biti veliki čovek ili dobar roditelj i obrnuto.

Svako mora za sebe da odluči šta mu je važno u  životu i da ne odbacuje olako životne darove.

Foto: Ozon Media

Izdati knjigu u današnje vreme se ne smatra velikim postignućem

TVOJ MAGAZIN: Do sada si objavila jedan roman, uskoro izlazi drugi, dok paralelno pišeš i treći. Postoji fama oko objavljivanja prvog romana neafirmisanih pisaca, ili kako se izdavačkim žargonom kaže ,,neuvedenih pisaca“, koja govori o tome da ih izdavači odbijaju, da im je neophodna veza, da sami moraju uložiti novac… Kakvo je tvoje iskustvo?

Tako je, uslovno rečeno. Postoji svega nekoliko jakih izdavačkih kuća u Srbiji i teško je doći do njih. Usled kapitalizma, došlo je do prezasićenosti i u knjževnosti. Ne važe pravila dobrog ukusa i knjiga je izgubila značenje koje je nekada imala.

Izdati knjigu u današnje vreme se ne smatra velikim postignućem, tako da knjige izdaju mnogi koji nemaji ni afinitet prema književnosti, ni talenat, a ni bilo kakvo iskustvo u pisanju. Dovoljno je da su poznati i po mogućstvu skandalozni. Retko ko još čita zbog estetske vrednosti  i stila pisanja.

Svi ti faktori otežavaju mladom piscu da se istakne u moru šunda. Profesorka Rajna Dragićević je ukazala na problem nedostatka profesionalizma u izdavačkim kućama. Ne postoji zakon koji nalaže postojanje lektora u svakoj kući. I pored toga ljudi se snalaze i to je nekada jedini put.

Ja sam zahvalna svom izdavaču i drugim malim kućama što su nam otvorili taj prozor.

Morate shvatiti da su i to ljudi koji pokušavaju da prežive i moj jedini savet je da pažljivo birate s kim sarađujete po kriterijumu čestitosti i poštenja. 

Nisam slučajno napisala prvi roman

TVOJ MAGAZIN: Renomirani autori tvrde da se pisac postaje tek drugom knjigom. Slažeš li se sa tim stavom? U čemu je razlika između Aleksandre Đorđević koja je pisala prvi i Aleksandre Đorđević koja piše drugi i treći roman?

Pritisak pred objavljivanje druge knjige je mnogo veći, jer se drugom knjigom dokazujete. Na prvu će vam progledati kroz prste, ali kod druge već imate iskustva.

Postoji velika razlika. Zrelija sam i kao pisac i kao čovek i znam da nisam slučajno napisala prvi roman 🙂

Talenat nije dovoljan i morate ga stalno nadograđivati: 1) čitanjem beletristike i stručnih knjiga iz raznoraznih oblasti; 2) čitanjem o pisanju i bavljenjem teorijom i metodikom čitanja i pisanja i 3) pisanjem.

Sagledala sam svoj prvi roman kritički i odlučila na kojim aspektima još želim da poradim.

Da me ne shvatite pogrešno, zadovoljna sam svojim radom, ali ako bih mislila da je prvi roman savršen, to bi bio moj kraj. Sa takvim stavom nema prostora napretku.

Svako delo predstavlja jedan kadar mog života i odgovara mom znanju, iskustvu i veštini iz tog vremena i na to sam ponosna

Foto: Facebook

Ili jesi ili nisi pisac

TVOJ MAGAZIN: Imaš li savet za one koji u sebi nose priče – za mlade, stare, neafirmisane, zaboravljene, neodlučne ili stidljive pisce koji nisu sigurni da mogu biti pisci?

Ili jesi ili nisi pisac.

Čovek potajno zna. Pisci pišu odmalena i pišu stalno jer drugačije ne mogu. Knjiga je njihov najbolji drug. Čast izuzecima kod kojih se ta ljubav probudila nešto kasnije, ali ni pevač ne postaje neko ko je prvi put pustio glas sa dvadeset pet.

Moj savet je da, ako u vama tinja vatra, pustite tu vatru da se razgori. Neće sve što stvorite biti vrhunsko i nije sve za objavljivanje, ali ne ignorišite znakove pored puta, na kojima ste još kao dete pročitali – pisac.

Nikad nije kasno, ali što kasnije – to teže. Pre nego što napišete nešto vredno, moraćete da napišete puno toga ,,bezvrednog“, a time hoću da kažem banalnog ili osrednjeg.

Ništa što napišete nije zaista bezvredno jer vas to vodi tamo gde želite da stignete.

Samo hrabro! Ni dete nije sigurno u svoje prve korake, ali prohoda pre ili kasnije.

Dva stvaraoca koegzistiraju u meni

TVOJ MAGAZIN: Pišeš i poeziju. Kada se u tebi budi pesnik, a kada prozni pisac? U čemu je razlika? Mogu li se u jednoj osobi ugnjezditi oba stvaraoca?

Nema razlike. Kad pišem prozu, pišem je sa istog onog mesta sa kog piše pesnik. Već smo rekle da to nije uvek isti čovek, ali energija i senzibilitet jesu.

Počela sam kao pesnik i ta forma za mene ima terapeutsko dejstvo. Vremenom sam izrasla iz te forme, što ne znači da sam je i prerasla. Sve su to svaralačke faze i krize.

Prirodno se nametnulo – nisam nikada odlučila: ,,E, sada ću da napišem roman“. Pisala sam kraće pesme, duže pesme, zatim fragmente, crtice, priče, pripovetke i na kraju došla do romana. To mi je pomoglo da steknem osećaj za prostor i vreme u romanu.

Čitaoci često prepoznaju lirsku notu u mom pisanju i pitaju me da li pišem poeziju.

Ako baš hoćete, dva stvaraoca koegzistiraju u meni i dominiraju u različito vreme.

Foto: PrintScreen

Prvi roman ,,Devet godišnjih doba“: Da li smo više od čudesne hemije naših roditelja?

TVOJ MAGAZIN: Tvoj prvi roman ,,Devet godišnjih doba“ izašao je 2018. godine u izdanju Društva za afirmaciju kulture ,,Presing“. Njegova okosnica su neplanirana trudnoća i unutrašnji svet glavne junakinje Jelene. Definisan je kao roman odrastanja, zatim i kao omladinski i kao porodični roman, koji se obraća prvenstveno mlađoj ženskoj populaciji. Tvoj prvenac, tvrde upućeni, budi kritičku svest kod mladih i podvlači se pod kožu svojom lirskom notom. Upoznaj nas sa svojim delom na taj način što ćeš nam približiti proces pisanja – kako se rodila ideja o njemu, da li je pisanje išlo glatko ili je trajalo u prekidima? Šta ti je o tvom prvencu rekao kontakt sa njegovim čitaocima – ko su oni, kakvi su, kako su ga doživeli…?

Ideja za roman mi se javila oko mog 30. rođendana, i to ne slučajno. Čini mi se da sam sa 30 postala samosvesnija, a priča koja se naizgled sama od sebe formirala u mojoj glavi poslužila mi je da raskrstim sa nekim nerazrešenim pitanjima iz mladosti i da shvatim da sam više od čudesne hemije svojih roditelja.

Ideja se javila sama od sebe, pod navodnicima, jer je roman rezultat mojih iskustava i zaključaka o životu, dakle odrastanja. Zato ga nazivam knjigom svoje mladosti.

Počela sam da sanjarim na javi o Jeleni, a u njoj su se stopile mnoge priče iz mog neposrednog i posrednog okruženja. Priča je sazrevala u meni, videla sam je kao na filmskoj traci i morala da je zapišem. Čak ni tada nisam još bila svesna da ću je objaviti. Pronašla sam nit koja me je pratila kroz celo školovanje i podsetila kako sa lakoćom pišem i kako to nije nešto što se podrazumeva.

S obzirom da sam se u okviru posla mnogo bavila teorijom književnosti, redakturom i lekturom, taj segment je, uz pažljivo i kritičko čitanje beletristike, takođe sazreo u meni, tako da se roman odmah i uobličio.

Koristila sam metodu pahuljice ( the snowflake method), koja je savršeno pristala priči. Nisam pisala stalno, ako pisanje shvatimo kao mehanički proces kucanja, ali skoro tri godine sam se aktivno bavila pričom, razrađivala ličnosti, uklanjala nedoslednosti, produbljivala i odlučivala koji likovi će da se promene i nešto nauče, a koji neće. Čitala sam napisano na računaru, sa papira, menjala font i format, posmatrala iz svih uglova, hvatala beleške u letu.

To je proces kom nema kraja, ali nekada moramo da podvučemo crtu i shvatimo da smo dostigli maksimum, taj jedan put, a sledeći put je druga, odnosno nova priča.

Nažalost, ali i na sreću, imala sam kontakt sa čitalačkom publikom prvenstveno iz svog rodnog mesta. Njima je roman pogotovo prijemčiv jer prepoznaju mentalitet, opisana mesta i veruju da se sve desilo baš kao što sam opisala, iako je priča izmišljena. Ljudi su uglavnom šokirani krajem, dopada im se lirika koja se provlači kroz pripovedanje i upečatljivost likova i dijaloga.

Iznenadilo me je to da se roman dopao i onima koji ga žanrovski ili po temi ne bi birali. Recimo da je ciljna publika prvenstveno ženska, ali od muškaraca sam takođe dobila pohvale. Na to bih dodala samo – ne sudi po koricama.

Po meni, roman je veoma čitljiv, nema psihologije ili filozofije u kojoj se pisac, pa i čitalac zagube i mislim da to privlači i one koji bi možda pre pogledali film nego pročitali knjigu… A što se kritičara tiče, moraćeš da ih pitaš za mišljenje. Do mojih ušiju nije ništa stiglo 🙂

Najava drugog romana ,,Trans: Mi u česticama vremena“ i moralne dileme pisca – da li pisati o temi koja se tiče seksualne orijentacije?

TVOJ MAGAZIN: Tvoj drugi roman ,,Trans: mi u česticama vremena“ izlazi ovih dana. Iza novog romana stoji isti izdavač – Društvo za afirmaciju kulture ,,Presing“ – preporučujući ga kao odličan i idejno i narativno, i po tehnici pripovedanja, i po formi i stilu. Promovisaće ga kao žanrovsku knjigu za mlade, orijentisanu ka ženskoj publici, uz napomenu da je ovakvo delo mogao napisati samo neko ko dobro poznaje ljudsku prirodu. Upoznaj nas sa svojim drugim romanom

Tema za drugi roman nastala je vrlo slično kao i za prvi. Slike su se izređale od prve do poslednje u nekoj vrsti delirijuma dok sam gorela pod temperaturom od 39,5 stepeni. Nisam želela da to propustim iako sam imala moralnu dilemu da li da pišem na temu koja se tiče seksualne orijentacije.

Roman je, takođe, omladinski i bavi se identitetom ličnosti i uticajem porodice i sredine na njeno formiranje.

  • Koja je uloga roditelja?
  • Kad prestaje ,,kletva“ lošeg vaspitanja?
  • Kada je dosta izgovora i vreme da svoj život preuzmemo u svoje ruke?
  • Kada prestaje odgovornost roditelja i započinje naša?

To su pitanja koja se naslućuju ispod prvog sloja značenja.

Kako do Aleksandrinih knjiga?

Aleksandrine knjige mogu se kupiti u Delfi knjižarama, naručiti putem veb stranice ,,Presinga“, a Mitrovčani je mogu naći i kod uličnog prodavca. Zainteresovani čitaoci trebalo bi da provere i lokalne biblioteke ili da autorku kontaktiraju preko Instagram profila @sanja_sorriso.

Foto: Facebook

Kada ostanem bez teksta, onda mogu da se izrazim kroz sliku

TVOJ MAGAZIN: Osim što stvaraš rečima, ti si multitalentovana za umetnost – crtaš, slikaš i pevaš u horu. Na koricama romana prvenca ,,Devet godišnjih doba“ se nalazi tvoja autorska slika, a ostale radove možemo videti i na Instagram profilu @sanja_sorriso. Možemo li reći da Aleksandra Đorđević živi umetnost?

Da, slikam i crtam. Kada ostanem bez teksta, onda mogu da se izrazim još samo kroz sliku.

Često se slika i reč spoje u jedno, tako da je na koricama mog prvog romana ono što sam sama slikala, a tako će biti i sa drugim. U mojoj glavi to je jedno delo otelotvoreno u dva medija.

Slično kao i sa pisanjem, slikam zato što me nešto na to nagoni. Vremenom se u meni probudila radoznalost, tako da sam počela da se bavim i teorijom, isprobavam tehnike i razvijam se – kako tehnički, tako i žanrovski.

Kao devojčica počela sam da crtam i dugo sam koristila grafit, da bih prošla kroz nekoliko faza i došla do uljanih boja.

Nemam ambicije u tom smislu, osim da svoja pisana dela idejno obogatim kroz sliku svaki put kad mi inspiracija dozvoli ili naredi.

Muzika mi je takođe bliska. Pevanje u horu me ispunjava. Neopisiv je doživljaj kada više od pedeset ljudi učestvuje u oblikovanju jedinstvene kompozicije i harmonije. Od toga se svaki put naježim.

Sve moje ljubavi ne stanu u jedan dan

TVOJ MAGAZIN: Koliko traje tvoj dan? Čega se odričeš da bi postigla sve obaveze?

Sve moje ljubavi ne stanu u jedan dan, a volim i da spavam. Rekla bih da moj dan traje prosečno od 16 – 18 sati. Odričem se u malim porcijama, mada uglavnom nemam utisak da nešto propuštam.

Sa decom često slikam i svoje vreme drugačije koristim. Umesto da gledam TV – čitam, umesto da se bavim sportom – pišem.

Uglavnom kombinujem i  računam na podršku svog muža koji toleriše sve moje bubice i ubice i divan je otac. Možda se ponekad odreknem vremena udvoje, ako baš moram da kažem 🙂 

Na kraju krajeva, ne znam čega se odričem jer sam ovaj život izabrala i znam samo šta dobijam.

Foto: Facebook

Pohvala prijateljstvu i koncentrični krugovi dobrote

Za novonastalo prijateljstvo i intervju koji čitate zahvaljujem Aleksandrinoj i mojoj zajedničkoj prijateljici Mileni.

Neverovatni su ti koncentrični krugovi dobrote, jer iz iskrene namere nastaju plodna dela koja rađaju trajanje. Trajaće u vremenu i prostoru reči napisane da odaju divljenje, ukažu poštovanje i šire prijateljstvo.

Ako i ne donese materijalnu satisfakciju, stvaranje doprinosi boljem svetu, jer obogaćuje budućnost.

Moja sagovornica me je jednom prilikom upitala: ,,Ko zna kakvi ćemo mi biti našoj deci – rođenoj, nerođenoj, nasleđenoj, duhovnoj…?“

Nakon intervjua koji sam uradila sa njom, mogu joj dati odgovor: ,,Bićemo onakvi kakvi smo bili kao prijatelji. Ostavićemo ono što smo svojom dušom stvorili“.

Za Aleksandrine potomke sam sigurna da će se ponositi onim što će ona ostaviti iza sebe. Za svoje ću se potruditi, obećavam!

Oprostite što je razgovor koji je pred vama odstupio od osnovne teze profesionalnog novinarstva – od objektivnosti. Svesno je ispunjen sentimentom i obojen prijateljstvom, jer je nastao sa višim ciljem – da vam umesto činjenica prenese energiju i emociju.

Intervju koji je pred vama je prošao kroz filtere jedne bolničke postelje i jedne trudnoće. Sastoji se od minuta ukradenih od naših porodica i dece, osmeha nastalih na godišnjim odmorima i suza izazvanih neizbežnim gubicima. Prošaran je podrškom i razumevanjem. Dat je na dar svima vama koji volite umetnost, cenite prave vrednosti i uživate da čitate o osobama koje su zaslužile pažnju. Dobrodošli!

4 Comments

  • Biljana Mitrović

    Svaka čast voditelju na pitanjima i na tome što je obojila intervju emocijama. Aleksandra je bila, jeste i biće osoba za divljenje,

  • Milena

    Negde sam vec rekla, ali ponovicu – ne znam radujem li se vise Snezinim znalackim pitanjima, pronicljivosti i odabiru licnosti za intervju ili nesvakidasnjim, snaznim i emocijom obojenim Aleksandrinim odgovorima. Cestitam od srca obema👏❤️