PISANJE,  PREPORUKE

Aleksandra Đorđević: Nova pesma ,,Prva glava: postanje“

Prva glava: postanje

Odakle mi pero što voli da leti?

Kako miris u praznini na lice me seti?

Pa iz očaja i besa ja ruke dodam,

udahnem vazduh i počnem da hodam.

***

Do malopre bili smo lutka i krojač,

a sada smo pokret, novog života brojač.

Zajedno u svetove uranjamo goli,

preskačemo sebe, smejemo se boli.

***

Našijem ti dugme na to prazno lice,

udarim osmeh, utisnem oči.

Skinem kaput jednom izgubljenom s ulice,

darujem toplinu, ušuškam u noći.

***

Odakle mi hrabrosti bez krila da letim?

Kad sam se otisnula – ne mogu da se setim.

Još mi prsti plešu, zevaju iznad tla,

preko krovova u pidžami, pobegli od zla.

***

Odakle mi… kako sam… ne sećam se više.

Što su znali ljudi, gumica sad briše.

U krštenici blede tvoje stope i glava,

lebdiš na končiću, opet ti se spava.

***

Sutra ću te opet skuvati, popiti,

oteti od galamdžija, u autobusu sklopiti.

Sutra ću ti haljine opeglati, zgotoviti

gozbu, pridevima toviti.

***

Bićeš lepši od lutke,

živ, raspevan i čio.

Šetaćemo mislima uvezani ćutke,

a onda ću te rasporiti da vidim ko si bio.

***

Al’ ne brini, pamtiću naše trenutke.

Kad poletim opet, poslaću ti pismo.

Tvojoj braći sada dobacujem oblutke;

kad ih razigrane vidiš, pomislićeš – mi smo.

***

Odakle mi pero što voli da leti?

Ko mi to šapuće da sutra neću smeti?

Dosad sam iz ljubavi glave dodavala,

sutra ću srce onoj što je spavala.

***

Dosad sam iz nemoći glave gubila,

sutra ću oživeti one što sam ljubila

i niko neće smeti lutkama da preti!

***

Sve što sam ubila, ranila, razdavala,

sve što sam rasporila, spojila, dodavala,

svako dugme, rupa, konac i igla,

sve će živeti što ume da se igra!

Autor: Aleksandra Đorđević