MOTIVACIJA,  PISANJE

Jedna sasvim sentimentalna priča o USPEHU

Govoriti o uspehu možeš jedino pomoću glagola nesvršenog vida. Glasine o tvom uspehu traju dok živiš.

Pisati o uspehu možeš na bezbroj načina. Svaka od tih priča je jedna od varijacija života.

Preispitivati se o uspehu možeš unedogled, postavljajući sebi bezbrojna pitanja:

  • Merim li sebe NOVCEM koji sam zaradio?
  • ŠKOLAMA koje sam završio?
  • POSLOVIMA koje sam sklopio?
  • KONTAKTIMA koje sam stekao?
  • POPULARNOŠĆU koju sam postigao?
  • SRCIMA koja sam zaveo?
  • ZEMLJAMA koje sam proputovao?
  • POHVALAMA koje sam zadobio?
  • UZDASIMA koje sam izmamio?
  • ŽELJAMA koje sam ostvario?
Unsplash

Na prethodna pitanja, nadoveži i sledeća:

  1. Kako ZNAM da sam uspeo u životu?
  2. Ko je taj ko ATESTIRA moj uspeh?
  3. Ko je moćnik koji VERIFIKUJE moja postignuća?
  4. Po kojim kriterijumima ih VREDNUJE?
  5. Kome sam DUŽAN da polažem račune?

Dopuni niz, dajem ti za pravo!

Ipak je ovo jedna sasvim sentimentalna priča o uspehu.

Osim što je sentimentalna, ovo je i priča o uspehu jednog Sizifa.

Kamen koji guraš si TI

SIZIF koji piše ovu priču se borio da radi ono za šta se školovao.

Od dana kada je diplomirao, jedanaest godina je gurao svoj kamen uz liticu. Potraga je bila neprekidna i zamorna.

Pošto je junak ove priče profesor srpskog jezika i književnosti, njegova putanja je podrazumevala obilazak škola, slanje imejlova i kompromisno obavljanje nekih drugih poslova.

Na tom putu, Sizif je učio da prihvata odbijanja koja su se odvijala u krug i unedogled.

U svom istrajavanju, spoznao je da je njegova mana bila prilježnost.

Na tom putu upornosti, naučio je važne lekcije:

  • Spoznao je da ono što ŽELI ne mora biti ispunjeno na samo jedan način!
  • Da ima još PUTEVA kojima može da korača!
  • Da ga njegov KAMEN ne definiše!

Dao je sve od sebe i učinio ono što je bilo u njegovoj moći.

Nije čekao u podnožju, već je gurao kamen svaki put iznova kada bi se skotrljao.

Ipak, bilo je krajnje vreme da učini nešto za sebe.

Naučio je da istrajavanje nije uvek vrlina i da biti uporan u onome što ne ide, nije prednost. 

Zatim, podsetio se: ŠTA JE ONO ŠTO ZNAM, VOLIM ILI ŽELIM DA RADIM?

Tada su mu se pred očima otvorile nove mogućnosti.

Unsplash

OD mitske figure DO stvarnosti

Ipak, dug je i strm put do spoznaje.

Od spoznaje do ostvarenja put je još teži – zaglibljuješ se i ideš korak po korak po njemu, posrćeš i rveš sa samim sobom.

Na tom putu spoznaje, shvataš da si kamen koji guraš – TI.

Tek kada to shvatiš, možeš napustiti okvire koji te sputavaju i reći sebi: MOGU BITI JA NA VIŠE NAČINA!

Mogu biti ja na više načina!

Dakle, onda kada sam odbacila svoj kamen, okrenula se i otišla sa utabanog mesta, više nisam bila mitska figura, već sam to, konačno, bila ja.

Profesor srpskog jezika i književnosti koji je ostavio iza sebe uzaludne nade i počeo da drži radionice u drugim prostorima, van škola, da piše za brojne portale koji se bave kulturom, i naposletku, da vodi sopstveni blog.

Moja MISIJA je postala dalekosežnija, dopirala je do više ušiju i imala je veći odjek.

Naposletku, došao je na red i dugopriželjkivani posao, upravo u onom trenutku kada se prestaneš upinjati i kada se prepustiš stihiji života da te vrti.

Moja priča je promenila ŽANR. Od mita o Sizifu postala je jedna sasvim sentimentalna priča o uspehu.

Kao takvu, verifikovala sam je SAMA. Drugima dozvoljavam da je čuju i da se u ispričano sami uvere.

Poželim, težim, radim – to je put kojim sada hodam. Ne želim preko sebe! Ne težim mimo sebe! I uživam u procesu!

Ipak, uvek kada ugledam nekog ko sa osmehom, entuzijazmom i srećom radi ono što voli, zapitam se koliko mu je vremena trebalo da od SIZIFA postane to što JESTE.

4 Comments

  • Aleksandra Đorđević

    Hvala ti sto puta što si svoj put podelila sa nama. Ja sam dugo gurala isti kamen. Nisam više Sizif, ali desi mi se ipak da pokušam da ga pokrenem na silu. Postajem ono što jesam, što bi rekao Niče. ❤️

    • tvojmagazin

      Draga Aleks, mislim da bi trebalo da svoje priče delimo sa drugima. Sasvim suprotno od onoga kako društvene mreže čina da se osećamo, životne priče nam ne dopuštaju da se zanosimo. One nas motivišu, inspirišu, navode na razmišljanje i ko zna šta nam sve čine, ali nas prvenstveno uče da je uspeh dugo putovanje, a ne instant recept. Upravo zato i radim intervjue sa divnim ljudima kao što si ti, jer su vaši uspesi i vaši putevi istina, smisao i postajanje onoga što biće jeste, što bi rekao Niče 😉 Hvala ti!

  • Radomir

    “Dva najvažnija dana u tvom životu su dan kad si se rodio i dan kad si shvatio zbog čega.”
    Mark Tven

    Prvi susret sa temom uspeha je bio, dok sam studirao, kroz knjige o psihologiji uspeha od Dejlija Karnegija. Naučiti slušati druge ljude, potisnuti sopstveno ja I zaiteresovati se za interesovanja drugih, za njihovo ja. U tom pristupu ima malo sugerisanja korišćenja neiskrenog I manipulativnog ponašanja da bi uspeli.

    Ubrzo potom susreo sam se sa “Sedam navika uspešnih ljudi” od Stivena Kovija. Za uspeh potrebno izgrađivati određene navike ili principe ili zakononitosti uspešnosti, ali pre toga moramo postati svesni svojih paradignim, kroz ona “AHA” iskustva kada konačno „sagledaamo“ kompletnu sliku iz drugačijeg ugla. Od toga trenutka je moguća promena. Za uspeh je potreban konstantan rada na sebi I razvijanju tih navika (koje su presek znanja, veštine i želje). Nalik u uspinjanju “Lestvicama” u duhovnom podvižništvu od Svetog Jovana Lestvičnog. Na Stivena Kovija i na pisanje napred navedene knjige je presudno uticalo slučajan susret sa knjigom “Zašto se niste ubili” od Viktora Frankla, gde je upoznao da se: Između stimulansa i reakcije, čovek ima slobodu izbora. Ovo je jedan od osnovnih principa ljudske prirode koji je Frankl spoznao I primenjivao da bi ostao “slobodan” dok je bio zatvoren u kontracionom logoru.

    Posle sam se susretao I sa drugim knjigama o uspehu, ali nikada nisam osetio toliki mir I smirenost kao tada kada sam čitao I olovkom pratio na papiru razmišljanja Vladete Jerotića u knjizi “Jovan Lestvičnik I naše vreme” (mada ovo nije knjiga o uspehu).

    Posle ove knjige nesvesno sam potisnuo u drugi plan bitnost/ ili nebitnost uspeha. Ali za uspeh I sticanje smirenosti, jednako je potrebna natprosečna vrednoća I da se bude stalno koncentrisan na ono što ti je cilj.

    Kao I u naučnom radu, tako I u životu različiti su pristupi kako tragati za onim što te interesuje. Ima “rovokopča” koji svoju barzdu ka svom cilju produbljuju I produžuju celog života. Ostaju u njoj I ponekad ostaju poznati po njoj. A drugi su “antilope”, skaču sa problema na problem. Ovaj drugi pristup je za ozbiljan rad zahtevniji jer zahteva dobro poznavanje oblasti “rovokopača”, ali odjek njihovog rezultata rada je veći. Za razliku od ozbiljnog rada, rad na sebi ili potraga za sobom je opušteniji, jer taj uspeh merimo mi sami ili naša duša. A, možda je zbog toga što to nije rad, već nasušna potreba.

    Ja sam antilopa po prirodi, kao I moj književni rođak Pjer Bezuhov. Tražim svrhu zbog čega sam tu, zadatak moje duše. Kada se shvati taj zadatak, život će imati cilj. Ali, i sama potraga svrhe je cilj. Kada si shvatio zadatak, našao si o ono što voliš da radiš, u čemu sagorevaš. Što god darneš svetlost posta, što ostaviš ugljen osta, tada znaš sigurno da si plam (prepričavam Ničea, stvarno ispiriše kao što je podsetila Aleksandra).

    U tvojim radovima, Snežo, oseća se toplota od tvoga plama koja greje, koja nas izaziva I podstiče da zastanemo, promislimo, I da počnemo da povezujemo lično sećanje I iskustvo koje naizgled nepovezano, da nastavimo da trazimo svoj zadatak ili da krenemo ka njemu, pa bili rovokopači ili antilope.

    Kad pročitam tvoj tekst ja eto počnem da skakućem.

    U jednom online kursu o kreativnom pisanju https://www.domestika.org/en/courses/1779-creative-writing-for-beginners-bringing-your-story-to-life/course, autor pisac savetuje:
    “Drama nastaje kada usporiš I uočiš detalje svoje mašte I šta je ispred vas. Ne moraš pričati priče o velikim sukobima Ili liticama.” Najvažniju lekciju na kursu on je pokazao pisanjem o jednoj običnoj crvenoj jagodi. Šta razmišlja dok je gleda, miriše, proba. Koje mu misli dolaze, asocijacije koje su stvorene našim sopstvenim iskustvom, ali I po mojem mišljenju I nečim nedokučivim koje nosi naša duša, iskustva ili znanje koje je nataloženo u prošlim životima, nešto arhetipsko.

    Za razbijanje psihološke inercije u pisanju, pomaže I čitanje ili delo nekog drugog autora.

    I jedan I drugi alat koji pomaže pisanju, prenošenju te informacije drugom i/ili sebi, su I tvoji radovi. Oni sa jedne strane pokreću nas da analiziramo I tražimo I da se podsećamo šta je to naš životni zadatak I kroz posmatranje te naše voljene teme, te “ voljene jagode “ o kojoj pišemo, dolazi do sabiranja misli I informacija koje smo ko zna gde sreli, tih životnih stimulansa koje su ostale u našem mozgu u nekim fiokicama, a koje čekaju da odgovorimo na njih. Možda one čekaju da se skupe i druge misli I informacije pa da u nekom trenutku kada pročitamo neki tekst, kao tvoj, se nešto pokrene u nama da ih sve sastavimo I odgovorimo sebi ili da odredimo ili spoznamo u kom smeru dalje da idemo u potrazi za sobom. U mom slučaju možda ka mestima na kojima postoji ta davno doživljena smirenost.

    Posle čitanja tvog teksta, u trenutku početka prikupljanja ovih misli I potraga novih informacija da odgovorim sebi na te podsticaje, primetio sam jedan podatak koji je mogao da bude sitnica, ali mi je otvori novo pitanje ili nedoumicu kako hoditi ka cilju, ali da ipak ne sagoriš. Naime, u biografiji Dejla Karnegija, ima toliko kontrasta u životu. Sa jedne strane, fenomenalni I ispirativni I govornik I pisac (sin siromašnih farmera), koji je pomogao da se preokrene život toliko velikom broju ljudi. Toliko uspešan na tom polju, a sa druge strane dva neuspela braka I smrt od parkinsonove boleti u 66 godini. A, njegovi roditelji, iako su se bili farmeri, poživeli su 89 (otac) I 81 godinu (majka). Ko je bio srećniji, zadovoljniji I smireniji, oni ili on?

    A, onda mi kao opomena, ili možda kao nastavak iste nedoumice dodje sećanje na mišljenje Mike Antića (na you tubu: O životu I smrti):
    “Živeti treba kao da imaš jednu veliku novčanicu, pa je potrošiš onako odjednom celu. Ne razmenjivati je u sitniš, jer za dinar se ne može ništa kupiti.”
    I da, ako odgovorimo I na te misli I informacije u fiokicama našeg mozga, koje čekaju da se na njih odgovori, onda ćemo živeti večno jer kroz naša dela I susrete ili ono što čitamo od drugih, ili neko drugi čita naše radove, to naše saznanje se taloži I na druga tuđa saznanja I postaje deo celog čovečanstva. (da parafraziram Miku Antića, bar kako meni odgovara u duhu napred nevednog). Svi smo mi postajemo povezani.

    Hvala Snežo, na tvom inspirativnom tekstu.

    • tvojmagazin

      Dragi Radomire, beskrajno ti hvala na tvom dragocenom komentaru! Ponekad se zapitam da li je ovaj Sizif ( tj. ja) zaslužio čitaoce i prijatelje kao što ste Aleksandra, Milena, ti i ostali? Vaši komentari i moji tekstovi čine simbiozu – na taj način zajedno izgrađujemo onlajn prostor koji nam je utočište. U pravu si kada kažeš da svi mi postajemo povezani. Neka naše misli, reči i dela budu ono što će nas i ubuduće spajati! Hvala ti!