Usputna srca
Život je tok čak i kad je stajalište.
Možda je stajalište zaista usputna stanica za umorne putnike, dok čekaju da ih prevozno sredstvo odveze do zamišljenog cilja.
Možda čovek mnoge stvari radi besciljno, ali onda kada stoji, on istrajava i pravi pauzu od života.
Zato su stajališta zgusnuta mesta čekanja sa kojih se pojedinac otiskuje u nepoznato.
***
Šesti je dan kako reših da sa stajališta, sa kog putujem oduvek, oprobam svoju budnost. I dok dežurni čekači radije biraju telefon kao saputnika u trošenju vremena, ja sam odlučio da samo stojim i posmatram.
Čim nogom kročim na plato stajališta, zastanem, zatim duboko uzdahnem i počnem da brojim družinu džukaca koja me svakodnevno dočekuje i ispraća. Odahnem svaki put kada vidim da su na broju i onako nespretno, krišom, dobacim im parče kifle kao nagradu za odanost.
Zatim, pogledam na stubove stajališta koja, u malom mestu kakvo je moje, služe kao prostor za umrlice. Zna se, ako nema nijedne nove, dan ima sve šanse da bude dobar, jer nema razloga da ne bude.
Taman da nakrivim kapu i da pomislim: ,,Život je ipak lep”, kad ugledah mladu plavokosu devojku kako uzdrhtalim rukama lepi nešto na stub stajališta. Misleći na najgore, čekao sam da se pomeri da bih iza njenih leđa video kome je to ovaj dan odsvirao labudovu pesmu za kraj.
Međutim, to nije bila umrlica, već natpis:
,,Nestao mačak belo- žute boje koji se odaziva na ime Kića. Ima prepoznatljivu šaru na licu. Molim one koji ga budu videli da se jave na broj telefona taj i taj… Nalazaču sledi nagrada”.
Pomalo dirnut, pomalo zatečen, pratio sam pogledom unezverenu plavušu i njen krivudavi hod oko stajališta. Dozivala je:
,,Kićo, pa gde si, Kićo…”
Dozivajući svog ljubimca, plavuša je lomila ruke i grizla usne. Lice joj je bilo bledo, a usne toliko izgrižene da su vapile za labelom. Osećaj krivice joj se ogledao u očima.
Toliko se sažalih da mi kretoše neplanirane suze. Nemam kućnog ljubimca, niti sam ga ikad imao, jer imam meko srce. U njemu nema usputnih prolaznika. Kada se jednom u moje srce useliš, imaš overen pasoš za sve njegove predele, jer u njemu nema granica.
Ipak, divim se ljudima koji reše da život ne provedu u strahu od gubitaka, već dopuste sebi da brinu, da vole, da traže, da čekaju ili da gube.
Iz melanholičnog sentimenta prenu me grubi, kreštavi glas Ciganke, koja kao da je pala sa Marsa. Stvori se ispred tužne plavuše i reče joj:
,,Lepotice, da mi daš 250 dinara, pa ću ti kažem gde je!”
Da sam mogao, priznajem, slatko bih joj lupio šamar, tako da joj iz usta ispadne cigarčina koja joj se kao lepkom slepila za usne. Kad bi mogle sa cigarom da ispadnu i njene grebatorske, lešinarske reči.
Nisam stipsa, ali se grozim kamčenja. Stresoh se od pritajenog besa, već spreman za svađu. Izustih da kažem:
,,Niko ti ne da ništa, ženo. Ostavi devojku na miru i idi radi nešto!”
Dobro mi dođe ta drznica da se na njoj ispraznim za sve ono što me je tištilo u poslednje vreme.
Naiđe moj autobus i u nepovrat odnese i plavušinu tugu i Cigankinu drskost.
Odnese još jedan dan.
Stajalište jedino ostaje tamo gde je i bilo.
Banalna stvar, kao što je čekanje, može ti kao na polaroid traci, na filmu, doneti mnoga usputna srca.
Slučajna srca mogu ti otvoriti oči, zagolicati maštu, dodirnuti dušu ili otkriti neki davno zaboravljeni kutak tebe samog.
I kao što autobusi promiču jedan za drugim, promiču i srca u našim životima.
Nije važno sa kim te je prepleo ,,komedijant slučaj”, niti je bitno čega ćeš se prisetiti ili šta ćeš zaboraviti, već je važan svaki neuhvatljivi tren koji u tebi izazove preskok srca.
Sada kad moji satovi već otkucavaju ponoć, na pitanje: Gde si proveo najuzbudljivije trenutke? – odgovorio bih – na stajalištima.
Život je stajao na svojim kolosecima, a tekao je na svojim stajalištima.
Kad misliš da stoji, on teče.
Moj život nije bio uzbudljiv – mnogi su njegovi sati potrošeni na čekanje koječega i kojekoga na kojekakvim stajalištima.
Ipak, jedno je sigurno – bio sam ga svestan samo u tim usputnim trenucima.
Pametnome dosta, a meni dovoljno!
2 Comments
Milena
Odlicno ispripovedana, topla prica. Vecno prisutan strah od bliskosti u danasnje digitalno vreme izrazen vise nego ikad. Bravo!
tvojmagazin
Hvala ti, draga Milena!