INTERVJUI,  PISANJE

Miloš Dimić: ,,Pesme ne smatram ličnim uspehom, već sabornim dostignućem svojih bližnjih“

Prvi put razgovaram sa pesnikom duhovnih pesama. U svom stvaralaštvu si spojio dve izuzetno uzvišene vrline ljudskog duha – religioznost i poeziju. Kako je izgledao tvoj put koji te je doveo do spoznaje da treba da ovekovečiš stihovima svetitelje i značajne ličnosti iz našeg crkvenog života?

Miloš Dimić: Moj brat blizanac Uroš je pre šest godina dobio ideju da treba da pišemo pesme posvećene svetiteljima i to me je oduševilo! Počeli smo da pišemo sa ljubavlju, a na osnovu žitija svetitelja koji su imali snažnu veru i nevakidašnje podvige iz ljubavi prema Bogu, mnogi su mučenički postradali i proslavili Gospoda koji ih je proslavio u večnosti. U diptihu svetih je zapisano mnogo imena, ali postoji bezbroj svetitelja čija imena zna samo Bog, naročito mučenika koji su u ratovima ubijeni jer se nisu odrekli vere u Boga. Naš sveti knez Lazar je na veličanstven način dokazao da „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka!“

Čitajući žitija svetih, u srcu sam sticao veru, ljubav i nadu i dobijao nadahnuće za pisanje duhovne poezije.

To stvaralaštvo me beskrajno ispunjava i raduje, mislim da sam tako dar pesništva bogougodno umnožio i uzvratio Bogu za blagoslovene darove i nadahnuće koje stalno dobijam.

Svako dobija određene darove od Boga, potrebno ih je otkriti i negovati

Pesme pišeš od ranog detinjstva. Kako bi onima koji nemaju običaj da se iskazuju stihovima objasnio taj unutrašnji poriv da stvaraš?

Miloš Dimić: Od detinjstva smo brat i ja to shvatili i primili kao Božji dar jer smo sa velikom lakoćom rimovali i pisali pesme. Svako dobija određene darove od Boga, potrebno ih je otkriti i negovati. Kreativnost je neverovatna i ispoljava se na razne načine, tako da je pesništvo određena vrsta umeća ili veštine. Pesnici najbolje znaju kako je poseban osećaj kada naiđe inspiracija i pesma nastane odjednom! Tako je kod Uroša i mene, pišemo kao da nam neko diktira. Ljudi koji ne pišu stihove, sigurno mogu da urade nešto kreativno, bilo da je to pisanje proze, pevanje, slikanje, duborez, izrada rukotvorina, zaista ima puno načina na koji ljudi pokazuju različite talente i stvaraju dela za divljenje i poštovanje.

U pisanju ti pomaže brat blizanac Uroš. Na koji način funkcioniše ta vaša bratska i pesnička simbioza? Da li svaki od vas pojedinačno ima određene zadatke i uloge u stvaralačkom procesu ili se vaše ideje prožimaju i srastaju u zajednička dela?

Miloš Dimić: U osmoj godini smo počeli da stihotvorimo i negujemo talenat, ali smo i podsticali jedan drugog, izgradili slične stilove pisanja rima, a tu veštinu usavršili kroz hiphop muziku. U srednjoj školi smo osnovali bend Novi Zakon i snimili mnogo pesama kroz koje smo opisali životne stavove i razmišljanja.

Uroš i danas stvara hiphop pesme, komponuje muziku i snima spotove koji su dostupni na našem YouTube kanalu. On je tvorac ideje o pisanju duhovne poezije, zajedno smo napisali više pesama, ali mi je vremenom prepustio to stvaralaštvo, uz punu podršku i pomoć kada mi zatreba, a i moja supruga Marija mi se pridružila u pesništvu. Bio sam iznenađen i zadivljen kada sam je upoznao i saznao da piše pesme. Verujem da će i naša ćerka Magdalena pisati pesme kada poraste.

Danas je svima neophodno da se obraduju i ohrabre

Do sada si objavio tri zbirke duhovnih pesama. Koliko je teško bilo pronaći izdavača za ovu specifičnu vrstu poezije kojom se baviš?

Miloš Dimić: Nisam imao takav cilj, ni ambicije, a sve se dogodilo u veoma kratkom periodu. Radujem se što su knjige objavljene u godini jubileja za grad Kruševac – 650 godina od osnivanja Lazarevog grada. Nije nimalo lako objaviti knjigu, ali sam uspeo da stupim u kontakt sa ljudima kojima su se svidele moje pesme i smatrali su da ih treba staviti između korica.

Gospodin Dejan Spasojević, osnivač i vlasnik izdavačke kuće ASoglas iz Zvornika, izašao mi je u susret i objavio moju zbirku „Bogotražitelj“, ali sam u međuvremenu kontaktirao izdavača iz Paraćina, u pitanju je izdavačka agencija „Nova Artija“, gospodin Vladica Milenković je u rekordnom roku uspeo da odradi dizajn i štampanje dve moje zbirke pesama koje sam naslovio „Bogougodništvo“ i „Slava Bogu“, tako da su u isto vreme tri zbirke sa po 33 pesme ugledale svetlost dana.

Imaš li saznanja o tome ko su čitaoci tvojih pesama i šta je ono što ih vuče ka duhovnoj poeziji? 

Miloš Dimić: Pesme rado čitaju svi bogotražitelji koji vole da se mole Bogu i svetiteljima Božjim. Drago mi je što im čitanje duhovnih pesama donosi radost i podstiče na molitvu, takve povratne reakcije sam često dobijao i drago mi je zbog toga.

Danas je svima neophodno da se obraduju i ohrabre, da dobiju radost koja će ih motivisati i zaštititi od duhovne klonulosti i malodušnosti.

Ako poezija koju stvaram tome doprinosi, za mene je to velika nagrada i podsticaj da pišem stihove u slavu Božju i u čast svetiteljima.

Pesme ne smatram ličnim uspehom, već sabornim dostignućem svojih bližnjih

Na koji način oni pronalaze put do tvojih pesama? Da li si, pre epidemiološke situacije koja nas je sputala, imao prilike da se sastaješ sa svojim čitaocima na književnim skupovima i da od njih dobiješ povratne reakcije?

Miloš Dimić: Fejsbuk se pokazao kao „plodno tle“ za misionarenje i tu sam pridobio najviše čitalaca jer objavljujem pesme uoči praznika i pročita ih nekoliko hiljada pratilaca.

Ukoliko neko želi da ima moju knjigu sa posvetom, može me kontaktirati na mejl milosiuros85@gmail.com.

Početkom novembra prošle godine održana je promocija mojih knjiga u amfiteatru crkve Lazarice, bilo je to divno veče i nadam se da ćemo to ponoviti na proleće, ako Bog da, a planiram da obiđem još neka mesta u Srbiji jer su me pozvali dragi prijatelji.

Često dobijam pohvale za rad, ali ne smatram ovo ličnim uspehom, već sabornim dostignućem svojih bližnjih.

Svaka pročitana knjiga je veliki plus u životu

Kada nisi pesnik, već se nađeš u ulozi čitaoca, šta je ono što voliš da pročitaš? Koji pisci i knjige su te oplemenili?

Miloš Dimić: U našoj kući imamo malu biblioteku, mama je veliki ljubitelj knjige, kao i moj brat Uroš. Mislim da su njih dvoje pročitali nekoliko hiljada knjiga, a i ja sam oduvek voleo da čitam i bogatim rečnik. Mislim da je svaka pročitana knjiga veliki plus u životu.

Sada volim da čitam duhovnu literaturu, pouke svetih otaca i smernice za duhovni život, a ranije sam voleo da čitam knjige pisaca kao što su Emil Zola, Aleksandar Dima, Sidni Šeldon, Mario Puzo, naša Ljiljana Habjanović-Đurović, kao i pesme Milana Rakića, Alekse Šantića, Desanke Maksimović, ali najviše duhovnu liru Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića.

I za kraj, volela bih da se obratiš čitaocima koji će pročitati naš intervju. Šta bi im poručio? Kako da ne klonu duhom u ovim, vazda teškim vremenima?

Miloš Dimić: Želim svima od Boga duhovno i telesno zdravlje, a borba je danas zaista teška, pogotovo na psihičkom planu jer nam se plasira mnogo informacija, nažalost, pretežno štetnih i uznemirujućih, tako da je potrebno da biramo sadržaje koje gledamo, slušamo i čitamo.

Naš Sveti Patrijarh Pavle je često govorio BUDIMO LJUDI i ta poruka treba da nam uvek bude u srcu i umu. Neka se svako od nas potrudi na mestu na kome se nalazi, da sve radimo sa ljubavlju i pažnjom kako ne bismo povredili ljude oko nas. Reči kao što su HVALA, IZVINI, OPROSTI treba da nam budu u stalnoj upotrebi jer one mogu da otvore i gvozdena vrata.

Pobožnost ne treba da nam bude samo spoljašnja jer Bog gleda u naša srca, a suština je daleko važnija od forme i ispunjavanja pravila.

Ljubav je najvažnija, kada se ljubav deli, ima je sve više. Ako imamo ljubavi, možemo da činimo velika i dobra dela, a moći ćemo da se menjamo na bolje i tako utičemo da se sve oko nas menja na bolje.

Tvoj Magazin zahvaljuje Milošu na pesmi koju je iznedrio inspirisan našim tekstovima: