Vladislav Petković Dis ,,Možda spava” analiza pesme

Vladislav Petković Dis je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika 20. veka.

Živeo je u periodu od 1880. do 1917. godine.

Dis je, nažalost, teško živeo i na tragičan način je okončao svoj život.

Rano je ostao bez oca, živeo je u oskudici, bio je kratkovid i slabog zdravlja.

Radio je kao učitelj, ali mu se taj posao nije dopao. Potom, radio je i kao činovnik i kao izveštač sa frontova u Balkanskim ratovima.

Stradao je na potopljenom brodu, na povratku iz Francuske na ostrvo Krf, posle povlačenja preko Albanije.

Iza Disa su ostale samo 2 pesničke zbirke:

• Zbirka ,,Utopljenje duše” iz 1911. godine koju je morao sam da finansira
• Zbirka ,,Mi čekamo cara” iz 1913. godine.

Vladislav Petković Dis je u svom vremenu ostao neshvaćen. Tome je umnogome doprineo i sud Jovana Skerlića, najuticajnijeg književnog ktitičara, koji Disovu poeziju naziva: ,,poezijom grobara”; ,,imitacijom bez duha”; ,,poezijom mesečarstva i grozničavih snova”.

Ipak, prave vrednosti zauzmu mesto koje im pripada. Bilo je potrebno nekoliko decenija da Disova poezija bude prihvaćena i da pesnik zadobije epitet vizionara – čoveka ispred svog vremena.

Pesnik Dušan Matić Disa poredi sa Bodlerom, a pesnik Miodrag Pavlović ga svrstava u red stvaralaca koji dolaze ,,odmah posle najvećih”. Takođe, književnici Isidora Sekulić, Stanislav Vinaver i Miloš Crnjanski su ga uvrstili u najbolje srpske pesnike jer je u poeziju doneo osećajnost i senzibilnost.

Savremeni književni kritičari smatraju da su Disova kratkovidost i to što je stvarao noću, pod svetlošću lampe, doprineli tome da u njegovoj poeziji dominiraju iracionalno, onostrano i apstraktno. Zamućeni pogled se prelio u stihove unoseći u njih nesigurnost i prazninu.

U Disove antologijske pesme spadaju: ,,Među svojima” (pesma koja se obrađuje u osnovnoj školi), kao i ,,Tamnica”, ,,Nirvana” i ,,Možda spava” (sa kojima se učenici susreću u srednjoj školi).

Disova poetika

S obzirom na to da je Dis stvarao u doba ratova, noću, pod svetlošću lampe i hendikepiran kratkovidošću, priroda njegove poezije se odlikuje:

• iracionalnim
• podsvesnim
• onostranim
• apstraktnim
• nesigurnošću
• sumornošću
• pesimizmom
• prazninom
• melanholijom
• osećajnošću
• apatičnošću
• sanjalaštvom
• metafizičkom tajanstvenošću
• tragičnim tonom
• muzikalnim izrazom

Vladislav Petković Dis je pesnik modernizma, u pravom smislu te reči. U njegovoj poetici se razaznaje opšti duh moderne iskazan u:

• tragici života
• razočaranju
• nesigurnosti
• bespomoćnosti
• besperspektivnosti

,,Možda spava”

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Analiza pesme ,,Možda spava”

Vrsta:

• ljubavna pesma
• elegija
• misaona (refleksivna) pesma

Strofa: 9 kvinti (petostihova); prstenasta (prvi i poslednji stih se ponavljaju i grade prsten ili okvir)

Stih: trinaesterac

Rima: obgrljena

Početak: ispovest lirskog subjekta o pesmi zaboravljenoj u snu; ipak, nije reč o običnom snu, već o doživljaju iz sfere iracionalnog.

Motiv očiju: ovaj motiv se varira na taj način što saznajemo da su te oči nebo nečije, da su možda dečije, da su one duša lirskog subjekta koja je van njega i za koje on ne sumnja da postoje; oči, potom, postaju čuvar i zaštitnik lirskog subjekta; saznamo da oči pripadaju dragoj.

Motiv idealne drage: ona je nezemaljsko biće; bestelesno biće koje ne pripada ovom svetu; opisuje se bez epiteta o telesnom i materijalnom; njena lepota se ne može rečima opisati.

Motiv obogotvorene drage: poput Beatiče, Laure, Lenke.

Motiv mrtve drage: saznajemo da je draga mrtva i da grob tužno neguje joj stas; ona je izvan sna, stvari, iluzija i života; povezana je sa motivima očiju, cveća, neba i pesme; sa pojavom drage dolaze ljubav, sreća i proleće.

Granica između života i smrti nije jasna i vidljiva.

Motiv preegzistencije: pojam koji je ustanovio Platon i koji govori o postojanju savršenog sveta ideja, pored našeg nesavršenog sveta; označava ranije postojanje duše u drugom svetu pre postanka tela na zemlji.

Tautologija: prisutna u pesmi u vidu ponavljanja već rečenog da bi se iskazala uzbuđenost lirskog subjekta.

Inverzija: izokrenut je uobičajeni poredak; u ovoj pesmi život je san a mrtva draga možda živi u drugoj nadstvarnosti.

Asocijacija: Disova pesma u određenim motivima podseća na Kostićevu ,,Santa Maria della Salute”.

Muzikalnost: pesma se odlikuje vrhunskom muzikalnošću (eufonijom).

Na primeru pesnika Vladislava Petkovića Disa se učimo da prave vrednosti, ipak, kad-tad, zauzmu mesto koje im pripada.