Izbor iz svetske lirike 20. veka: Ana Ahmatova

Ana Ahmatova je ruska pesnikinja koja je živela u periodu od 1899. do 1966. godine.

Akmeizam

• Pripadala je akmeističkom pesničkom krugu.
• Akmeizam je, zapravo, ruski avangradni pokret nastao 1912. i 1913. godine.
• Ahmatova je, zajedno sa Gumiljovim i Mandeljštamom, njegov naizrazitiji predstavnik.
• Ovaj pravac je najsličniji lapurlatizmu ( umetnost radi umetnosti).

Poetika Ahmatove

• Ahmatova je pisala ispovednu, kamernu, intimističku poeziju.
• Njen stih je blizak narodnoj lirici.
• Najčešći motivi u njenoj poeziji su: prolaznost vremena, uspomene i teškoće života, kao i književno stvaralaštvo pod diktaturom.

,,Rekvijem”

Njeno najpoznatije delo je poema ,,Rekvijem”, koja je nastajala od 1935. do 1940. godine, a objavljena je u Nemačkoj 1963. godine.

Iako ju je u velikoj meri napisala pre 1940. godine, pesnikinja je smatrala da je isuviše opasno da se objavi u to vreme. Sve do sredine šezdesetih godina prošlog veka postojali su samo pojedinačni stihovi koje je napamet znala pesnikinja i mali broj ljudi u koje je imala najviše poverenja.

Poema Rekvijem je na ruskom jeziku objavljena 1963. godine u Minhenu, a u Sovjetskom Savezu tek 1987. godine.

Ahmatovoj je bilo zabranjeno da piše, a kasnija izdanja su joj cenzurisana.

Pesnikinja je u ,,Rekvijemu” oživela tragediju ruske žene – Majke stomilionskog naroda, povezujući je sa ličnim bolom povodom hapšenja sina i muža. Ona se identifikuje sa patnjama ruskih žena koje povezuje sa likom Bogorodice na simboličnom planu.

Kompozicija poeme Rekvijem se sastoji od 15 kratkih pesama koje oslikavaju tugu zbog ruskog naroda tokom godina progona i čistki pod vladavinom Josifa Staljina.

Ana Ahmatova ponekad piše u prvom licu, a ponekad u trećem licu.

Ona postaje glas naroda, jer je učinila univerzalnim svoj lični bol zbog stradanja i ponovnog zatvaranja svog sina, gubitka prijatelja, književnih pristalica i izgnanstva.

Poema počinje opisom bola jedne žene, ali prepoznatljivog svima koji su živeli u tom vremenu. U najvećem delu poeme ova žena koja pati je univerzalna i centralna figura. Očima žene koja je stajala ispred zatvora danima, nadajući se da čuje nešto o svojim najmilijima, iskazano je stradanje ruskog naroda. Sa svakom narednom pesmom žena doživljava novu fazu patnje: nemu tugu, nevericu, racionalizaciju, ranjivost, čeličnu odlučnost.

Žena u redu pred zatvorom prepoznaje u pesnikinji nekoga ko može opisati zbivanja, ko je samim bićem izaslanik ljudi, njihov glas.

Na vrhuncu njene tuge, pojavljuju se tri figure iz hrišćanske religije: Marija Magdalena, Marija – majka Isusa Hrista i Sveti Jovan.

Pesnikinja slika ženu koja prevazilazi svoje lične okvire i time potvrđuje snagu svih žena.

Ova poema označava borbu protiv zaborava.

Rekvijem

Ne, ne ni pod tuđeg neba svodom,
Ne, nije me krilom tuđin krio –
Ja sam i tad bila s mojim rodom,
Svud gde mi je narod, jadom, bio.

Umesto predgovora

Za strašnih godina „ježovštine“, provela sam sedamnaest meseci po zatvorskim redovima u Lenjingradu. Jednom prilikom, neko me „otkri“. Žena modrih usana što je stajala ispred mene, koja, razume se, nikada nije čula za moje ime, prenu se iz svima nama onda svojstvene ukočenostii upita me na uvo (tamo su svi govorili šapatom):
– A možete li opisati ovo?
I ja rekoh:
– Mogu.
Tada nešto nalik na osmeh prelete preko ooga što je nekada bilo njezino lice.

1. april 1957. godine Lenjingrad

Posveta

Ove muke poviju i goru,
Zaustave moćne reke pad,
Okovi su tvrdi na zatvoru,
„Robijaške jame“ bliže moru,
I samrtni jad.
Sveži vetar duva nekom tamo,
Nekog suton mazi sa vidika,
Ali ovde, neprozirnom tamom
Odjekuje škripa brava samo
I bat teški nemilih vojnika.
Ustajemo kao za jutrenje,
Da se divljom prestonicom mine,
Za sretanje k΄o pred oproštenje,
Sunce pada, Neva maglom stenje,
Al΄ još nada tinja iz daljine.
Presuda… I odmah suza more,
Od svih namah tako odsečena,
Kao život, u srži osporen,
Kao grubo ničice oboren,
Ali idem… Klecam… Usamljena…
Gde su sada mučne drugarice
Dvogodišnjih poniženja krajnjih,
Šta im kažu Sibir-vejavice,
A šta mesec iza izmaglice?
Njima šaljem pozdrav oproštajni.
Mart, 1940.

Uvod

To je bilo kad se osmehivo
Samo mrtvac, smirenju svom rad.
Kad kraj svojih se zatvora skrivo,
K΄o privezak, i sam Lenjingrad.
Kad su, lude od muke grdobne,
Promicale kolone još žive,
Rastanaka kad pesme nam kobne
Pevao je cik lokomotive.
Zvezde smrti stajahu nad nama,
Dok nevinoj Rusiji smrt preti
Pod okrvavljenim šunuglama
I gumama „marica“ kletih.

1.

Odveli te u samo razdanje,
K΄o pratnju sam sve to doživela,
Mrkla soba i dečje plakanje,
Pred ikonom sveća dogorela.
Na usni ti studen ikonice.
Znoj mrtvački… pamti me, ne pati! –
K΄o strelaca žene nesrećnice,
Kraj Kremlja ću i ja zakukati.
1935.

Presuda

I pala je kamena reč gnevna,
Tresnuvši po živom srcu mom,
Ali ništa, ja sam bila spremna
Da preživim i taj strašni grom.
Ostalo je mnogo posla meni:
Da ubistvom sećanja – još skrivim,
Duša treba da se okameni,
Da ponovo nauči da živi –
A van svega… Letnja huka laka,
Kao praznik, pod mojim balkonom.
Odavno sam slutila već takav
Dan svetao, s opustelim domom.

Smrti

Ti ćeš i tako doći – zašto sada ne bi?
Ja čekam, teško mi je mnogo, stalno.
Pogasila sam svetla, otvorila tebi
Vrata, toliko divnoj, jednostavnoj.
Prometni se u ono kakva želiš doći,
Uleti poput neke otrovne granate,
Il΄ s đuletom, k΄o bandit usred mrkle noći,
Il΄ poput tifusa groznice nepoznate.
Il΄ kao priča koju ispredaš iz glave
Što do banalnosti mi deluje već jasno –
Pa da tu ugledam vrh one šapke glave
I blednog pazikuću, prestravljenog strašno.
Svejedno mi je. Jenisej se vije,
I plavi sjaj s voljenog oka, koji sija,
Samrtni užas skriva.

Epilog
1.

Gledala sam kako se tope lica,
kako pod obrvama viri strah,
kako i stranice klinastog pisma
Urezuje po čelu patnje mah,
Kad preko crne još kovrđe pljusne
Srebrni preliv jada crv,
Kad smešak vene sa pokorne usne,
Kad zatreperi strah kroz osmeh suv.
Ne molim ja u svoje samo ime,
Molim za svakog koji nemo rida
Kroz ljute zime i julske vreline,
Kraj obnevidelog crvenog zida.

2.

Za pomen se opet već primiče čas.
Ja vidim, ja čujem, ja osećam vas:
I onu, što pade na koraka dva,
I tu, što ostavi zemaljski prah.
Onu, što odmahnu u bolu svom,
Pa reče: „Tu dolazim ko u svoj dom.“
Ja bih po imenu svaku od njih,
Al΄ spisak mi uzeše – lakše no stih.
Za njih sad tkam pokrov, da bude što veći,
Sa usana njenih siromašnom reči.
U duši ih imam, ma gde i ma kada,
Pamtiću ih večno, i za nova jada,
Zapuše l΄ mi usta, da s krikom ne hodam
Mog stomilionskog, sad jedinog roda,
Nek spomenu one po dobru tad mene,
Pred umrli dan moj, nek svako prene.
A ako nam zemlju kad, možda, iscele,
I spomenik meni da dignu požele,
Pristanak ću dati na nenadno slavlje,
No samo – da spomen ne bude postavljen
Ni s obale morske, gde se rodih gore:
I poslednja veza prekinu se s morem,
Ni u carskom parku, kraj zavetnog panja,
Gde tužno me leka sen večito sama,
Već tamo, gde stajah u tristotom času,
Kad ostade spušten taj zlokobni zasun,
Jer i kad se nađem pred samrti licem,
Ne smem zaboravit zuj crne „marice“,
Ni kako tad treskaju odvratne dveri
I starice kriče, k΄o ranjene zveri.
I nek mi se veđa od bronze što zvoni
Sneg otopljen kaplje, k΄o suze da ronim,
I zatvorski golub nek guče mi gore,
I brodovi Nevom nek lagano plove.