4. GODINA,  SRPSKI JEZIK OD A DO Š

Izbor iz svetske lirike 20. veka: Marina Cvetajeva

Marina Cvetajeva je ruska pesnikinja koja je živela u periodu od 1892. do 1941. godine.

Cvetajeva je bila je žena nekonvencionalne prirode. Smatrali su je nepodobnom za vođenje domaćinstva i porodični život, jer je sebično sebe i poeziju stavljala na prvo mesto, verujući da je kompromis rezervisan samo za slabe i za one koji nisu umetnici.

Njen život je bio avantura puna strasti, patnje i ljubavi.

Rođena je u uglednoj moskovskoj artistokratskoj porodici. Otac joj je bio univrzitetski profesor, a majka pijanistkinja. Marina je studije završila na Sorboni.

Putujući svetom sa svojim najbližima, radovala se begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će pobeći u potpunu bedu.

Iako u bila braku, imala je mnogobrojne afere. Ostale su upamćene njene ljubavne prepiske sa pesnicima Pasternakom i Rilkeom.

Njen život je bio obeležen nizom tragičnih okolnosti. Umire joj jedna kćerka, a muž i druga kćerka bivaju uhapšeni zbog špijunaže – zbog čega joj je muž ubijen, dok joj je kćerka završila u zatvoru. Za najmlađeg sina je bila opsesivno vezana.

Cvetajeva je oduzela sebi život u 49. godini, suočivši se sa činjenicom da sebi i porodici više ne može da obezbedi osnovne uslove za život. Obesila se avgusta 1941. godine, ostavivši iza sebe pismo upućeno sinu.

Slučajni ,,akter” njenog samoubistva bio je upravo Pasternak (s kojim se pred kraj života konačno i upoznala). Pomagao joj je oko pakovanja i dok je konopcem vezivao kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi. Kada je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog užeta, dugo sebi nije mogao oprostiti nepromišljenu šalu.

Marinini stihovi nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu, zbog čega je bila usamljena, bez para, gotovo zaboravljena. Na njenoj sahrani nije bilo prisutnih, a ne zna se čak ni gde je sahranjena.

Tragični život Marine Cvetajeve je bio prepun ljubavi i strasti. Bila je nestalna poput vetra. Jednom prilikom, svom ljubavniku Ivanu Bunjinu je u pismu napisala:

,,Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.”

Unsplash

Poetika Marine Cvetajeve

  • Njena poetika spaja suprotstavljene tendencije simbolizma i akmeizma.
  • Najvažniji sloj njene poezije je sloj zvučanja na kom se snažni umetnički efekti postižu odstupanjima, nesavršenostima, namernim lomovima.
  • ,,Postoji u stihu nešto važnije od smisla – njegovo zvučanje”.
  • Bavila se temama seksualnosti i emocija.

Prepiska Cvetajeve i Pasternaka

Sačuvana je prepiska od samog početka njihovog dopisivanja do dogovora da se prvi put uživo vide.

Kroz pisma su prožeti njihovi životi – Marinin van Rusije i Borisov u Rusiji, njihovo pesničko stvaralaštvo, kao i veliki naboj emocija koja su ova dva pesnika gajila jedno prema drugom.

Kroz njihovu prepisku se oseća ljubav pesnika prema pesniku i dva ljudska bića koja žive za susret, a na rubu su egzistencije, svako u tom trenutku sa svojim bračnim drugom.

Borisu Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.

Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura

Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –

Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.

Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

Unsplash

Grešnica

Ne slušah zapovesti, nisam na pričesti bila.
Sigurno, dok nada mnom opelo ne odrade –
grešiću – ko što grešim, ko što sam grešila –
strasno, sa svih pet čula koja mi Višnji dade.

Družbo u krivci! Vi čiji nagovori su vreli!
Svi prestupnici! Vi najnežniji od učitelja!
Junoše, deve, stabla, sazvežđa, oblaci beli –
na Strašnom sudu skupa odvratićemo: Zemlja!

Marina

Neko je od kamena, neko od gline,
ja srebrnim sjajem plenim!
Ja sam od izdaje, ja sam Marina,
ja sam varljiva morska pena.

Za one od gline, za one od mesa –
i sanduk, i kamen nad grobom…
Sred mora sam krštena, i trajem, jesam,
a večno u letu se drobim.

Samovolja moja će probiti svuda,
i mreže i srce svako.
Ukroti de, čik, ove kovrdže luda,
načini me zemljanim prahom.

Nov talas – i vaskrsnem ja, razbijena
o kolena vaša gorska!
Pa – živela pena – ta vesela pena –
ta visoka pena morska.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *