4. GODINA,  SRPSKI JEZIK OD A DO Š

Izbor iz svetske lirike 20. veka: Boris Pasternak, Josif Brodski i Vistan Hju Odn

Boris Pasternak je ruski pesnik, prozni pisac i slikar. Jedan je od najvećih ruskih pesnika i pisaca 20. veka. Živeo je u periodu od 1890. do 1960. godine.

U mladosti se izjašnjavao kao futurista – bio je opčinjen budućnošću, napretkom tehnologije i simbolizmom.

Pasternak je pisao intelektualističku poeziju kojoj je davao moderni pesnički ton. Pisao je poeme o ruskim revolucijama, dok motiv prirode zauzima centralno mesto u njegovoj poeziji.

Poznanstvo sa Marinom Cvetajevom, pesnikinjom koja je živela za sve ili ništa, uticalo je na Pasternaka. Najnežnije emocije dva pesnika zabeležene su u njihovom čuvenom dopisivanju. Toliki značaj su Marinina pisma imala za Borisa, da ih je davao prijateljici na čuvanje u sefu, sve dok ih ona nije zaboravila u vozu.

Pasternak i Nobelova nagrada

Za roman ,,Doktor Živago“ dodeljena mu je Nobelova nagrada 1958. godine, ali je on nije primio.

Zbog pritiska vlasti koje su roman nazvale antisovjetskim, skrivenom kritikom marksizma, staljinizma i zatvorskih logora i koje su bile besne zbog te nagrade, morao je se odreći.

Pasternakov roman je više od 30 godina bio zabranjen u SSSR-u. Pisac je, želeći da se roman objavi, prokrijumčario rukopis zapadnim izdavačima, pa je prvi put objavljen u Italiji 1957. godine. Postao je senzacija, ali i poligon obračuna Zapada s komunizmom i staljinizmom.

,,Moja najveća greška je što nisam rođen u nekoj zemlji gde pesnici redovno jedu i ne završavaju u zatvorima zbog dva stiha ili bez ikakvog razloga.”

Wikipedia: Boris Pasternak

,,Život, sestra moja“ (1917)

Život — sestra moja — i sad razliveno
Ko prolećna kiša razbi se o sve.
Al’, gunđajući, ljudi grizu eno,
Obazrivo, ko u ovsu zmije te.

Stariji imaju razlog za to pravi.
Al’ tvoj je, bez sumnje, smešan razlog taj:
Što travnjak i oči bura zalilavi
I vlažnom rezedom zamiriše kraj.

Što u maju, kada i vozni red čiji,
Kamšinske pruge, čitaš — a on pravo
Izgleda od Svetog pisma ogromniji
Makar ga stalno s nova iščitavo.

Što — čim salašarke zalazak oblije
Dok se guraju po nasipu tamnom —
Ja čujem da moja stanica to nije.
I sunce, seda, saoseća sa mnom.

Ponavlja se, kada treći put zazvoni,
Opšte izvinjenje: nije ovde, ne…
Mene pod zavesu zaparna noć goni,
Dok sa stepenica — stepa zvezdi gre.

Trepće se, al’ negde i u san se tope.
I fatamorganski moja draga spi.
Dok se moje srce ruši niz perone
I kroz vagon — stepom rasipa i bdi.

***

O, da sam znao


O, da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih krvlju guši lako,
Navre na grlo i – ubije.

Ja bih se šala tih odreko –
S tom pozadinom – istog maha.
Početak beše još daleko,
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost, poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima,
No pogibiju punu, zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu sad staje.
I tle, sudbina – dišu dalje.

Josif Brodski

Josif Brodski je ruski pesnik i esejista, rođen u jevrejskoj porodici u Lenjingradu. Živeo je u periodu od 1940. do 1996. godine.

Počeo je da piše poeziju pod uticajem Ane Ahmatove.

Biva optužen je za „društveni parazitizam“ i osuđen na prisilni rad. Kazna mu je smanjena nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr.

Potom, 1972. godine biva proteran iz zemlje, nastanjuje se u Americi, gde je predavao na istoriju ruske i engleske književnosti na brojnim univerzitetima.

Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine.

Wikipedia: Josif Brodski

Zahvalnost (1980)

U kavez ulazih mesto divlje zveri,

odslužih rok, urezah ime na baraku

i živeh na moru, rulet me izneveri,

ručah, đavo ga znao sa kim sve, u fraku.

S visina lednika gledah pola sveta,

hraniteljku zemlju moju odbacih.

Triput tonuh, rasporen sam dva puta;

od ljudi što me zaboraviše grad napravih.

Tumarah stepema što pamte krik Huna,

oblačih što se ponovo vraća u modu,

sejah raž, pokrivah terpapirom gumna

i jedino što ne popih suvu vodu.

Crne zene konvoja u svoje snove pustih,

hleb progonstva do korice požderan je.

Sem kuknjave sve knjigama mojim dopustih,

pređoh na šapat. Četrdeseta mi je.

Šta da kažem o životu? Ispostavi se dugom.

Sa patnjom samo osećam solidarnost.

Ali sve dok mi usta ne zapuše glinom,

iz njih će se čuti jedino zahvalnost.

***

Majka govori Hristu…

Majka govori Hristu
– Jesi li moj sin ili moj
Bog? Raspet si na krstu.
Kako ću sad domu svom?

Kako ću preko praga,
Ne shvativši šta to bi:
Jesi li moj sin il’ Bog?
To jest, mrtav si ili živ?

Odgovor on joj sprema:
– Mrtav il’ živ da sam,
razlike, ženo, nema.
Bio sin ili Bog, tvoj sam.

***

Ljubavna pesma

Kad bi se utapala, ja bih te spasio,
umoto u deku, sipo vrućeg čaja.
Kad bih bio šerif, tebe bih uhapsio,
držo te u ćeliji, pod ključem, do kraja.

Kad bi bila ptica, zvučnike stišo bih da šute
i celu noć slušo tvoj visoki ćurlik.
Kad bih bio oficir, ti bi u regrute,
i, tvrdim ti, bila bi dobar vojnik.

Da si Kineskinja, tvoj bih jezik naučio,
palio tamjan, oblačio se smešno skroz.
Da si ogledalo, u ženski toalet bih odleteo,
dao ti svoj crven karmin, napudro ti nos.

Da voliš vulkane, ja bih lava bio,
u erupciji skrivenoj koja ne prestaje.
A da si mi žena, ja bih te voleo,
jer Crkva razvod nikad ne priznaje.

***

Pesma za Bosnu

Dok piješ viski, grickaš ribu ili gledaš na sat,
dok nameštaš kravatu, ljudi ginu.

Gradovi neobičnih imena, bombardovani nestaju u plamenu,
niko ne zna zašto, ali ljudi ginu.

U malim selima, nepoznatim, ali dovoljno velikim za uništenje
ne mogu ni vikati ni doviknuti doviđenja, ubijaju ljude.

Oni umiru, a mi biramo nove vođe;
ravnodušnost, suzdržavanja – jedini odgovori na toliko ubijanje.
Predaleko za ljubav komšije i brat Sloven,
tvoji plašljivi anđeli ne doleću njemu i tako ljudi ginu.

I dok se kipovi svađaju, pobeđuje Kain,
hiljade mrtvih postaju ulje motoru istorije.
Dok gledaš sport, proveravaš tekući račun ili pevaš uspavanku,
ljudi umiru.

Vreme krvavim perom deli ubijene od krvoločnih ubica,
a i tebe će uvrstiti u njihove saradnike.

Vistan Hju Odn

Vistan Hju Odn je angloamerički pesnik koji je živeo u periodu od 1907. do 1973. godine.

Pisao pod uticajem Tomasa Sterna Eliota.

Njegovu poeziju karakteriše angažman u društveno-političkom i moralnom smislu; tehnička i stilska veština; raznovrsnost tona, forme i leksike. Omiljene teme su mu: ljubav, religija, politika i moral. Stil mu se odlikuje ironijom, sarkazmom, slengom, arhaizmima i neologizmima.

Pogrebni bluz

 Telefone isključite, nek’ svaki časovnik stane,
Dajte psu sočnu kost, jer ne sme ni da lane,
Utišajte sve klavire, i uz bubanj prigušeni
Sad iznesite kovčeg, neka uđu ožalošćeni.

Neka nad našim glavama žalobno kruži avion,
I neka po nebu ispisuje poruku “Mrtav je on”,
Vratove bele golubicâ crni flor neka ogrne,
Saobraćajac neka navuče rukavice pamučne crne.

On je bio moj sever, moj jug, istok i zapad,
Moja Nedelja kad se odmaram i moja nedelja radna,
Moje podne, moja ponoć, moj govor, moja pesma;
Moja zabluda beše da ljubav biće večna.

Više ne želim zvezde, njihov sjaj neka sad trne,
Najurite i Mesec, i rasparčajte Sunce.
Raskrčite sve šume, okean neka se izlije,
U onome što dolazi nikakvog dobra nije.

***

Kasnimo

Satovi ne mogu reći naše vreme dana

Kom događaju ko treba da se nada

Zato što nemamo svoje vreme

Sve dok ne saznamo čime ćemo sve

To vreme ispuniti jer je vreme

Sad nešto drugo nego što beše pre

Na naša pitamja oko statue belo

Ne daje nama potreban odgovor

Samo se živi pitaju čije to čelo

Može sada da nosi rimski lovor;

Mrtvi samo kažu kako, ali nikada i ovo.

Šta se dešava sa mrtvima kad umremo, ko zna?

Smrt ne razume smrt; ne razumeš je ni ti, ni ja.

Rezime

Praveći izbor iz svetske lirike 20. veka, nezaobilazni su pesnici: Boris Pasternak, Josif Brodski i Vistan Hju Odn.

Sva trojica svojim stvaralaštvom i svojim životima potvrđuju krilaticu Oskara Vajlda: „Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika!“