Drugarica piše buržujski!

Savezi i udruženja nisu na strani individualaca!

Kada su mi spočitavali da ne pišem primereno, ja sam u dubinama, kojima vibriraju samo glasovi obojeni osudom, razaznavala neizrečeno:

,,Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir-Jam”.

– ,,Molim imenovanu drugaricu književnicu da kaže nešto u svoju odbranu!“ – izazivao me je Davičov bariton.

U mojim mislima, njegov bariton je poprimao dodatne prizvuke. Slivao se u reku Stiks; grmeo je kao Zevs; potresao me je kao nepravda Če Gevaru.

,,Odbrana je za optužene, a ja sam odbačena“, oćutala sam u sebi.

Činilo mi se, ponekad, da likovi o kojima sam pisala, zapravo, nije ni trebalo da nastanu. Nisam ih, izgleda, stvorila od ovoga sveta, već od iluzija.

Čitajući Rablea u originalu, razumevala sam ga, a grešila sam misleći da ću se sa svojim kolegama, jugoslovenskim piscima, lako sporazumeti.

Zanesena muzama, stvarala sam edenske vrtove tamo gde oni ne pripadaju.

Moje Miomira i Anđelka nisu hodale ulicama. Moji Ninoslav i Nenad nisu voleli, pevali, leteli i patili. Da su bombe bacali i puške nosili drugačija bi im sudbina bila. Ovako, iako sam ih iznedrila da žive u srcima čitalaca, morala sam ih zakopati u arhivama Saveza.

Savez književnika Jugoslavije sekao je, zaodenut u ljudske obrise, one svoje grane koje nisu rasle u pravom smeru.

Grane koje su preterano bujale, trebalo je ogoleti. Ogoleli su me.

Grane koje su prejako mirisale, trebalo je sputati. Sputali su me.

Onih grana koje su krivo rasle, moralo se odreći! Odrekli su me se.

Na jednoj sednici su me izbrisali iz članstva, na drugoj su mi potpisali profesionalnu osudu.

Na prvoj sam izgubila status novinara – on se posle rata gubio časno. Ne pristaneš da sarađuješ sa okupacionim dnevnim listovima i gotovo! Izbrišu te iz članstva i dodele ti malu penziju koja te podseti da je patriotizam prevaziđena kategorija.

Na drugoj sednici sam zadobila žig neprimerenog pisca – on se posle rata zadobijao prećutno. Ne pišeš društveno angažovano, već iz iskustva ili iz srca, i gotovo! Nabede te da pišeš buržujski, prenebregnu da si najčitaniji pisac u Kraljevini, zamere ti da ne služiš narodu, ukaljaju ti ime i delo, a, naposletku, zakopaju te u zaborav.

Prekore su izricali, tobože, za moje dobro:

Drugarica piše buržujski, jer živi buržujski. Nikada se nije udavala. Kućanstvu se nije posvetila. U ratnoj borbi se nije kalila. Oštrila je pero da bi ga tupila sentimentalnostima. Borila se za žensko pitanje. Samoćom se hvalila, samostalnošću ponosila. Nadenula sebi pseudonim Mir-Jam. Lažno ime gradila. O osećanjima pisala. Osuditi je treba!

Ipak, osuda nije na ljudima, udruženjima i savezima.

Onaj deo mene koji se zvao Mir-Jam ostao je dosledan sebi. Pisac i novinar u meni nisu se mogli prilagođavati. Tešila sam se da će me rehabilitovati vreme i da će me pomilovati vaša srca, dragi čitaoci.

Edenski blagovesnici su mi došapnuli: ,,Milice Jakovljević, tvoje nade nisu bile uzaludne”.

P.S. Priča je nastala za potrebe Portalibrisovog konkursa ,,Dobro čuvane srpske tajne”.

Govori o nepravdi koju nameću ljudi i o pravdi koju sprovodi vreme.

Ovoga puta pravda i nepravda su se poigrale sa književnicom i novinarkom Milicom Jakovljević, poznatom kao Mir-Jam.

Doduše, ne zadugo, jer je drugaricu koja je pisala buržujski rehabilitovao sud koji se zove – čitalačka srca.