Kad poezija progovori: Aleksandra Đorđević ( nove pesme)

Neka ovoga puta poezija progovori glasom Aleksandre Đorđević!

U izboru iz Aleksandrine poezije prepoznaćete poseban senzibilitet upotpunjen autorskim slikama preuzetim sa Instagram profila @sanja_sorriso.

U Dolini mesečeve senke

Tiho šapuću minuti
u Dolini mesečeve senke.
Leluja sumrak nad rekom
što u beskraj teče…
A tamo u dolini,
čarobno visoko,
tvoje crno oko
ponosito ćuti…

Sneno tišina se budi,
nadvija se dim nad posteljom grada;
Dok lenji mrak pada,
lelujaju zvezde
i uzdiše vetar.
Spava moj obraz
nasred toplih grudi.

Toplo snevaju dragulji
u dolini Mesečeve senke.
Lebdi ponoć nad snovima,
poigravaju zvezde.
Umire vetar.
Čežnja tiho peče
dok spušta se veče,
a kroz moje telo
divlji jecaj struji.

S druge strane meseca

Ukrala je njegov dan,
zadavila Sunce
svojim lopovskim usnama
dama sa staklenim srcem u ruci.
(Nije znala.)

Raspada se noć pod njenim korakom,
guši jecaj pod teškim oblakom;
rađa se,
pa umire
u umornim grudima
krik.
(Mogla je da zna.)

Putuju ka njemu usamljeni zvuci
umiruće bajke,
siluju misli
i razaraju njen lik.
(Ali nije htela.)

Ostala je sama.
(Ko je mogao znati?)
Opet spava,
grize usne
krvave, bolne.

(Čije lice miluje?)
U snu
prazne, mrtve
oči bez boje
sklapaju se.
(I poljupcem se ubije.)

Želi da kaže,
a nema snage:
(Sneg je briše.)
ne budi ih
ako nisu tvoje.

Viđaju je nekad
s one strane meseca.
(Osmeh prokletim ljudima.)
U nadahnuću
ona peva…
dama sa otrovnom strelom u grudima.

Ne znam ko si

Ne znam ko si
ni odakle si
ni da li sam te ikad srela,
pogledom upila,
doživela,
u kosu uplela.
Ne znam ko si.

Ne znam da li spavaš,
umoran me dozivaš
ili usnama brišeš daljinu.
da li goriš,
uspravno stojiš
i vetrom šaraš moju haljinu.
Ne znam da li spavaš.

Ne znam zašto,
u kom životu,
na čijoj zemlji otrovna se stvorila
žena s imenom iluzija,
a ja joj vrata otvorila.
Ne znam zašto.

Ne znam kada,
ne znam kako
ni dokle ću jesti papirna obećanja,
da li ću te videti,
postati deo tvojih sećanja.
Ne znam kada.

Ne znam kako,
a ni zašto,
i ne moram da znam.
Ne znam da li ću te voleti
i dati sve što imam da dam.
Ne znam kako.

Ne znam ko si
ni odakle si
ni šta mi te to donosi.
Ne znam gde si
ni odakle si
ni kuda me ova noć odnosi.
Ne znam ko si.

Ne znam ko si
ni da li čitaš pisma moja,
Ne znam, ali ćutim
Da je ova pesma samo tvoja.

Golubica

Hajde da se volimo
još danas,
jer možda sutra neću više umeti.
Dođu neki čudni ljudi
i pojedu ti san.

Hajde da se volimo
još danas;
zaboraviću
možda sutra.

Danas sam lepa,
danas spremna,
danas budna.

Hajde da se volimo
jer trebam ti
i tražim te.

Zašto piješ sam?
Dozvoli da ti napunim čašu.
Zašto plačeš sam?
Dopusti da ti upijem suze.
Zašto dišeš sam?
Pusti da ti olakšam dušu.

Zašto ćutimo?
Hajde da se volimo.

Kada ti mahne crveni šeširić,
znaj da sam to ja.
Nemoj da se stidiš,
sleti mi na rame.
Ja hranim golubove kao što si ti.

Hajde da se radujemo;
nema ničeg lepšeg.
smejmo se udvoje,
porašće nam rogovi.

I šta nam mogu ljubomorni?
Nek natrpaju usta zvezdama,
blistaće i dalje u našim očima.
Šta nam mogu bolesni?
Šta neosetljivi?
Osakaćeni?
Usamljeni?

Nevidljivi?
Ko smo to mi?

Hajde da se volimo još danas
jer sutra možda neću biti tu.
Hajde da se volimo pre mrazeva i potopa,
i pre no što se zavolimo,
i pre no što naučimo.

Hajde da se volimo
dok još ništa ne znamo,
a ako budeš želeo,
pustiću te da odletiš.

Hajde da se volimo!
Ćuti…
Hajde da se volimo!
Pssst…
Da se volimo…

U šoljici kafe

Kao nekad
kad mi nisu sve koze na broju,
kad me boli glava
i užasno mi se spava,
kad pada kiša
i melodiju stvara
i sve je savršeno,
al’ nešto fali,
nešto neizrecivo –
recimo, ti.

Onda poželim da mi se nasmešiš
sa stihom, uz kafu,
dok mi ruke greješ…
i kad mislim da grešim
usnama bezbrižnim da me nasmeješ
i da staviš tačku.

Vreme je varka,
novi dan daleko,
na horizontu barka,
u njoj se davi eho,
ne postoji ništa,
postojimo mi.

Zaspipriča

Ova priča je sazdana od tišine.
U ovoj priči vlada mrak
i sva deca spavaju.
Sva…osim jednog deteta,
koje lovi plave plamičke
što po plafonu plešu tango
i šarena dugmeta otkopčavaju.

To dete stalno pita mamu:
„Šta se to čuje iz drugog stana?“
I dodaje:
„Mama, ne volim da budem sama“,
Pa opet kaže:
„Zaboravila sam igračke
na podu, u hodniku i ormaru“,
Pa se seti:
„Mama, ono dete ne spava,
Tamo, u drugom stanu.“

A mama kaže:
„Spavaj, mamino zlato,
Igračke nisu samo zato
da ispune svaki dečiji hir.
Igračke pletu pletivo sna
i voze se dugom od vrha do dna,
a sada spavaj,
treba im mir.“

A opet, tamo gore na spratu
dete čuje jasno koraka bat:
„Mama, kao da čujem tatu.“
„Tata radi, spavaj,
to je samo sat.“

Pa pomiluje dete po kosi,
Rukama i stomaku…
I dok je umor na drugu stranu nosi,
dete broji srebrne vojnike
što se kotrljaju niz prozorske branike,
i dok se zvezde rađaju u odrazu,
majka ljubi
kapljice na obrazu.

Miris Nevena

Zamišljam…

dva velika zelena oka

kako me jedu za doručak.

Zamišljam…

kako me svlače i razvlače

kao žvaku,

kao žice violine

kao dosadu…

i razmazuju

po jutarnjem predelu.

Sunce,

još sanjivo,

sramežljivo,

otkriva

(tebe i mene):

prst po prst,

reč po reč,

zrak po zrak,

utonuli već u mrak…

svojih želja,

a podne

tek počinje da peče.

Ona naivna,

ishitrena,

vrela,

dva vlažna tela

prepliću se na istoku.

Pazi se dva zelena oka što sijaju u mraku!

Ringišpil slika,

kaleidoskop ideja,

oko skače svuda po meni,

pa se spusti

(i zarumeni)

smireno i fino

na moje krilo,

a odatle

na moje rame, bedra i grudi.

Dajte, ljudi, nismo ludi!

Grudi i bedra!?

Iznenada,

moja dva oka vedra

izgube boju.

Neki ludi vetar

razgrne mi haljinu

i svi moji mladeži

popadaju po asfaltu.

Kupe ih dva zelena oka,

halapljivo jedu,

ali to je sve.

Samo mrve…

Sunce opominje,

sunce zove…

U te sate prve

Ne znam šta zamišljam.

Dva oka zelena

i miris Nevena…

Više o stvaralaštvu Aleksandre Đorđević možete saznati u intervjuu koji je Tvoj Magazin priredio sa ovom svestranom umetnicom – poezija je samo jedan od načina kojim ona ispoljava svoju kreativnost.