Emancipacija u Srbiji: iz ugla ženskih časopisa 19. i 20. veka

Do pokretanja prvog ženskog časopisa u Srbiji došlo je sa gotovo dva veka zakašnjenja u odnosu na britanski prototip. Retki i kratkotrajni periodi mira u Srbiji, do Prvog svetskog rata i između dva rata, bili su vreme u kome se žene, uprkos otporima zaostale sredine, postepeno oslobađaju nepismenosti i ekonomske zavisnosti.

Iako su se prvi ženski časopisi u Srbiji pojavili onda kada je u ostalim delovima Evrope i sveta feministički pokret bio u punoj snazi, oni su se i dalje obraćali ženi kao domaćici i majci, a ne kao pojedincu.

I dok se u domaćim časopisima žene podučavaju kako da budu savršene domaćice, u Londonu izlazi Women’s Suffrage Journal, koji zagovara žensko pravo glasa i jača svest o pravima žena.

Tek dvadesetih godina 20. veka u Srbiji počinju da izlaze ženski časopisi koji posmatraju ženu kao deo modernog društva.

Ženski časopisi u Srbiji

Prvi ženski časopis u Srbiji ,,Vospitatel ženskiiˮ, pokrenuo je Matija Ban 1847. godine, a bio je namenjen „krasnom polu južnoslovenskih narodaˮ. Namera mu je bila da utiče na prosvećivanje srpskih žena i na podizanje njihove kulture. Ideje, koje je Ban zastupao o ženama, bile su za tadašnje srpsko društvo vrlo revolucionarne, a časopis je štampan na narodnom jeziku, pa se pretpostavlja da je zbog toga ubrzo bilo zabranjeno njegovo izlaženje.

Prvi ženski časopis u Srbiji koji je izlazio u kontinuitetu, bio je časopis ,,Domaćicaˮ, osnovan 1879. kao glasilo Beogradskog ženskog društva. Ovaj časopis je imao jak uticaj na javnost. Po svojoj koncepciji bio je prosvetiteljski, ali tradicionalan. Promovisao je ženske vrednosti toga doba – žensku čast, privrženost porodici i ljubav prema domovini.

Prema tadašnjem zakonu u Srbiji, ženama su poricali sposobnost da se brinu o imovini i novcu ili da se pojavljuju pred sudom – zbog toga su do 1937. godine glavni urednici časopisa ,,Domaćicaˮ bili isključivo muškarci, pa se njegova koncepcija nije mnogo razlikovala od stava zvanične politike. Sadržaj časopisa je promovisao „kult ženstvenosti” i društveni stav da su ,,osnovne uloge žene u društvu – uloge majke, vaspitačice, supruge i domaćiceˮ:

„Žena je mila i nežna spona koja vezuje oca sa decom, ne samo kao čuvar ognjišta, nego i kao vaspitačica dece svoje, poverenica i prijateljica svoga muža. Ona treba da je čista i verna, da sluša onoga koga je svojevoljno izabrala i da čini sve što je za opštu njihovu sreću u njenoj moći ”, navodi se u članku „Opredeljenje žene” ( časopis ,, Domaćicaˮ 1903. godina)

Dakle, osnovni ciljevi ovog časopisa bili su ,,da moral među ženskinjem šire” i ,,da potpomognu udruživanje među ženskinjem”. Ma kako to danas nezamislivo izgledalo, Beogradsko žensko društvo i časopis ,,Domaćicaˮ ipak se smatraju rodonačelnicima ženskog pokreta u Srbiji.

Od 1886. do 1914. godine u Novom Sadu izlazi časopis za žene ,,Ženski svetˮ, u sastavu Organa dobrotvornih zadruga Srpkinja. Časopis je bio prosvetnog i zabavnog karaktera. U njemu su objavljivani izveštaji o radu ženskih zadruga, koje su osnivane svuda po Austrougarskoj:

,,Ovde kod ženskinja zavladao je pokret za opšte pravo glasa. Najjači je taj pokret za sada kod radnica i one su počele da potpisuju molbu u kojoj traže od skupštine da se i ženskinju dade pravo glasa, jer je i ono deo naroda koje ima svesti i ono privređuje u državi. Žensko se nije udruživalo u borbi i u radu za politički opstanak svoje domovine, vjere i narodnosti – nije učestvovalo udruživanjem u kulturnoj borbi čovječanstva za nauku. Tek u najnovije doba, opaža se živi pokret i međ ženskinjama, koje u borbi za opstanak pomažu svojoj drugoj polovini, naime muškarcima”.

U tekstu „O ženskom obrazovanju”, koji je ovaj časopis objavio 1890. godine na obrazovanje žena gleda se kao na ,,mahom nepotrebno pomodarstvoˮ. Autor napominje da bi srpske devojke, pogotovu one koje nemaju podršku sredine iz koje dolaze, „zaista bolje učinile da se ne otimaju o lovorike nauke, nego da im obrazovanje ostane u krugu njihovih poziva od vekova, a taj je da se izobraze za razumne matere i valjane domaćice. Razumeti i shvatiti te velike dužnosti, to će uvek ostati najglavnije u ženskom obrazovanju”. U istom tekstu autor se pita da li je opravdan dolazak tolikih devojaka, koje u sve većoj meri kucaju na vrata škola.

U listu ,,Ženski svetˮ, u broju iz 1892. godine, nailazimo i na stav da: ,,valjana domaćica treba da je bogobojažljiva, smerna, blaga” i „ako hoće svoga muža da zadobije, onda treba da mu posveti sav svoj život”.

Vidno drugačiji stavovi naziru se u mesečniku ,,Ženaˮ, jednom od najznačajnijih časopisa namenjenim ženama na početku 20. veka. Za razliku od prethodnih časopisa, koje su zbog zakonskih nemogućnosti da se angažuje žena uređivali muškarci, ,,Ženuˮ uređuje Milica Jaše Tomića. Časopis je izlazio u Novom Sadu, pod sloganom „Ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi”. Svojom delatnošću na polju emancipacije žena, obeležio je ne samo period tokom koga je izlazio, već i drugu i treću deceniju 20. veka.

Časopis ,,Ženaˮ nije bio feministički u pravom smislu reči, pošto se žensko i dalje smeštalo u okvire tradicionalno shvaćenih uloga majke, supruge, ćerke i Srpkinje, ali se ipak velika pažnja poklanjala obrazovanju. Ovaj časopis je odigrao važnu ulogu u emancipaciji i edukaciji žena u srpskim krajevima, jer se bavio i ozbiljnim temama – uzrocima abortusa i odbijanjem žena da rađaju.

Autor članka ,,O brakuˮ, Kosta Jorgović, pristupa problemu iz ugla nepovoljnih društvenih i ekonomskih prilika – zaključuje da uzrok pojave „ima jakog korena u materijalnim prilikama i da nije potrebno samo deklamovati, nego da treba stvarno pomoći”.

Takođe, ovaj časopis se osvrće i na ostala važna pitanja koja se tiču žena, dajući priliku da svoje stavove iskažu pripadnici oba pola. Mita Đorđević, u članku ,,Šta tražimo od žena”, piše o pitanju ženskog obrazovanja:

,,Naša školska uredba od 1872. g. naredila je da su i ženska deca kao i muška dužna ići u osnovnu školu, ali mi gledamo, samo ako možemo, da žensko dete izvučemo ispod ove dužnosti. Pustili smo žensku decu i u gimnazije, ali ih oprezno puštamo, bojeći se zar, da žena ne postane gordom čoveku ozbiljan takmacˮ.

Vrlo je ilustrativan i članak penzionisane nastavnice Lene Pop-Hristić ,,Ženi od ženeˮ, koji govori o porodici i o ženinom mestu u njoj. Autorka zaključuje da bi: ,,pravo glasa bio jedan teret više za ženu”.

1890. godine u Pančevu i Velikoj Kikindi počeo je da izlazi časopis ,,Posestrimaˮ – list za pouku i zabavu našem ženskinju. U ovom časopisu, žene su dobile prostor da pišu o svojim problemima, ali je i dalje bilo teško odupreti se ustaljenim predrasudama. U ,,Posestrimiˮ se kritički pisalo o navici žena da samostalno raspolažu novcem: ,,Zar to nije prava krađa, kad muž ne sme znati pravu upotrebu svoga novcaˮ.

Tek između dva svetska rata, žene pokreću svoje nezavisne feminističke listove i postaju saradnici u drugim časopisima. Časopisi ovog perioda promovišu ženstvenost i emancipaciju, ali ne u pravom smislu rodne ravnopravnosti, već samo kao afirmaciju žene.

,,Žena danasˮ je jugoslovenski ženski časopis koji je izlazio od 1936. do 1981. godine. Pokrenut je kao feminističko glasilo, sa zadatkom da, pored ideje o emancipaciji žena, propagira antifašizam i pacifizam, odnosno komunizam. Takođe, afirmisao je revoluciju, radnički pokret, ravnopravan položaj polova i pravo žene da učestvuje u ratu. S obzirom na to da je ženski pokret kod nas bio slabo aktivan, časopis je sebi dao zadatak da „obaveštava žene o svim događajima koji se dešavaju u svetu”.

U prvim brojevima časopis daje reč upravo običnim ženama svih profesija da govore o sebi, svom životu, svojoj porodici i iskustvima. Časopis je sprovodio zanimljive ankete u okviru kojih su žene širom zemlje odgovarale na važna pitanja: Zašto se još niste udale? Da li ste srećne u braku? Žene različitijih godina, iskustava i prilika delile su sa čitateljkama svoje životne priče i svoja razmišljanja o tome kakva očekivanja imaju od braka. Jedna od njih je rekla:

„Ja vam ne znam pravo reći da li mogu govoriti o sreći, kada u mom životu još mnogi i mnogi ciljevi ostaju neostvareni, a moj život u braku predstavlja samo jedan deo mojih stremljenja i želja.” 

List je bio zabranjen, da bi nastavio da izlazi 1943. godine kao organ Antifašističkog fronta žena Jugoslavije. Bilo je to doba socijalističkog feminizma.

U skladu sa novonastalim društvenim okolnostima, sredinom 20. veka nastaje specifična vrsta ženskih glasila, tzv. napredna ženska štampa koju, na inicijativu Komunističke partije, osnivaju intelektualke i radnice. Posleratna, visokotiražna i ilustrovana štampa za žene u Srbiji, bila je plodno tle za ponovno promovisanje ,,kulture ženstvenostiˮ:

,,Žene su u Srbiji, kao i svuda u u Evropi, bile umorne od rata, od kriza i odricanja tokom obnove, od nemaštine i dovijanja, od života u skromnim, ograničenim, finansijski skučenim uslovima, stoga su joj ženski časopisi nametali imperative: ,,Biti lepa, dopasti se, starati se o kući, kuvati, sanjati o ljubavi, vaspitavati decuˮ! ( Neda Todorović,Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu, ,,Od štampe srca do štampe novčanika: savremeni ženski časopisiˮ)

Posleratni časopisi „Praktična ženaˮ, ,,Bazarˮ i ,,Nadaˮ bili su i dalje konzervativni i patrijarhalni. Došlo je do kontradiktornog procesa – spojeni su ,,kultura ženstvenostiˮ i feministička ideologija- ,,kultura ženstvenosti ostavlja ženu u njenoj tradicionalnoj ulozi, dok feminizam želi da je iz nje izvučeˮ.

Uloga ženskih časopisa u emancipaciji Srpkinja

Ženska štampa je prešla trnovit put od moralizatorskih priručnika u kojima su ženama propovedali njihove obaveze i patrijarhalna pravila ponašanja, preko borbenih, feminističkih i neofeminističkih ženskih glasila koja su ih emancipovala i osvešćivala i nazad, ka klasičnom, ženskom časopisu. Put koji su prešli ženski časopisi u svetu, ali i u Srbiji, je istorija borbe za priznavanje osnovnih ljudskih prava polovini čovečanstva:

,,U tim pokretima sredinom 19. veka žensko pitanje je odbacivano, krajem 19. veka zanemareno, početkom 20. veka prihvaćeno, ali stavljeno pod tutorstvo radničkih partija, odnosno vladajućih partija i države – u suštini muškaraca – u zemljama u kojima je uspostavljen socijalistički sistemˮ, (Neda Todorović, Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu, ,,Od štampe srca do štampe novčanika: savremeni ženski časopisiˮ)

Ipak, ženski časopisi su izvršili jednu vrstu subverzije – poljuljali su ustaljenu društvenu sliku o položaju polova – oni su bili neka vrsta otškrinutih vrata koja su davala mogućnost da se uđe u jedan sasvim novi i do tada nedostupan svet. Učinili su mnogo da se ublaži nepravda u istoriji, u kojoj se pamti malo ženskih imena.

,,Časopisi se postavljaju kao alternativna, ženska, logika. Bili su sredstvo da se jedan utuljen ljudski glas jasnije čuje, da se stvaranje koje je postojalo samo u senci muške kulture obasja svetlošću. Ženski časopisi početkom 20. veka su pružali ženama mogućnost da progovore, da pronađu svoj jezik. A posedovanje glasa, govora, jezika jedan je od prvih uslova (javnog) postojanjaˮ, ( Slobodanka Peković ,,Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. vekaˮ)

Dakle, ženski časopisi toga vremena bili su pokazatelji opšteg napretka – u njima se sagledavao odnos prema drugome i različitom, prema manjinama i zapostavljenima.

Svakako, dali su svoj doprinos u emancipaciji žena u Srbiji i učinili su veliki korak ka postizanju ravnopravnosti polova.