Lekcije kojima te može naučiti samo otac

Momčilo ne govori mnogo, ali kada reši da progovori – pomislim da je reinkarnacija Vuka Karadžića.

Reči i izrazi kojima se u posebnim prilikama posluži, ne mogu se često čuti, pa ih vredno zapisujem u svoju beležnicu. Specijalista je za stare izraze i za neočekivana poređenja.

Moj otac je riznica poslovica kojih se ni Filip Višnjić, da ga kojim slučajem sretnem i priupitam ga, ne bi setio.

On je moj prvi duelista – sa njim sam se odmeravala na različite teme – toliko da bi nam pozavideo i elitni debatni tim.

Majka tvrdi da sam na njega rečita i svestrana u znanju.

Dok me je ona pripremala za polazak u školu kupujući mi knjige, pribor i garderobu, dok me je brižno savetovala kako da steknem nove drugare i da budem dobar đak, on mi je kratko i jasno rekao:

1. Učitelja gledaj pravo u oči i upijaj njegove reči!

Oca sam bukvalno shvatila, pa sam se, ako se učitelj kretao po učionici, zdušno okretala na stolici ne bih li i tada mogla da ga gledam u oči.

Ovaj manir mi je ostao i dan – danas. Sagovornika gledam u oči jer ga poštujem, jer se na taj način fokusiram na priču, jer mi tada ne promiče prećutano i jer me je Momčilo tako naučio.

2. Kada se zdraviš sa nekim, neka stisak tvoje ruke bude jak!

Ozbiljno sam shvatila i ovo očevo uputstvo – toliko da su me mnogi prilikom upoznavanja pitali kako je moguće da tako sitna osoba ima jak stisak.

Da snaga ne zavisi od gabarita, već od karaktera, naučio me je Momčilo.

Dve lekcije

Čini mi se da su ove dve lekcije kojima me je naučio otac odredile moj životni put.

Možda neki od njih ne ispune u potpunosti svoje dužnosti, ali im, svakako, hvala na trudu!