Prijatelji koji se prepoznaju

Iako važim za komunikativnu osobu, zapravo sam izuzetno zatvorena.

Dok poznanstva sklapam lako, na prijateljstvima sam teška.

Godine su bile potrebne da otvorim profile na društvenim mrežama i da pokrenem svoj blog.

Osim objava o temama kojima se bavim, teško ćete videti da podelim sliku iz privatnog života (osim kada su u pitanju slike sa mojim macanima – tu sam apsolutno neselektivna).

Za poneki selfi mi je trebalo mnogo ohrabrenja, a o deljenju svoje intime na mrežama nema ni govora – tu sam izričita!

U pitanju je sklop stidljivosti, nenametljivosti, konstantnog preispitivanja i potrebe da ponešto zadržim za sebe.

Sami sebi smo najveći cenzori!

Čini mi se da do sada nisam prešla granicu dobrog ukusa i želela bih da tako i ostane!

Ipak, iste te društvene mreže od kojih se toliko čuvam, donele su u moj život jednu novu vrednost – prijatelje koje ne poznajem, ali ih prepoznajem.

Spojila su nas slična interesovanja, približili lajkovi, poruke ili komentari podrške.

Onda kada sam kretala u nove poduhvate, kada sam grešila ili sam se dvoumila, oni su razumeli i ohrabrivali.

Dragi nepoznati prijatelji, ovaj kratki tekst je upućen baš vama!

Hvala vam!