Kad poezija progovori: Marko Marinković (IZBOR IZ POEZIJE)

Neka ovoga puta poezija progovori glasom Marka Marinkovića!

Tvoj Magazin Vam predstavlja pesnika rođenog u Gnjilanu 1991. godine. Marko živi u Beogradu.

Diplomirani je pravnik, pesnik i koautor knjige poezije ,,Hronika jedne mladosti” koju je izdao za Književnu omladinu Srbije.

Član je redakcije ,,Vitez” i redovni učesnik Beogradskog festivala pisaca za decu ,,Vitezovo proleće”.

Pesme su mu objavljivane u više zbornika u Srbiji i u međunarodnim zbornicima.

Buđenje proleća

Neće više da prkosi,
zimi dugoj kraj se vidi,
proleće se sa njom kosi,
sunce više se ne stidi.

Dok smeši se milo
toplotu nam pruža,
sve se budi što je snilo
proklijala ruža.

Ispod streha lastavice
k’o biser se nižu,
i rode nam sreću nose
iz daleka stižu.

Ruža

O kaktusu niko
računa ne vodi
priroda se brine
da raste na slobodi

Ruži kao ženi
uvek treba nega
i velika ljubav
čoveka pre svega

Par kapljica vode
i sunce da sine
da neko uzbere
i trnje da skine

Obe biljke bodu
al’ lepša je ruža
cveta i miriše
jer joj ljubav pruža

Kada se probudi
umiva je rosa
na suncu zasija
kao njena kosa

Cvetaju iznova
šire svoje ruke
to su ruže snova
ko’ zrele jabuke

Nevina i čista
i u beloj boji
to je moja ruža
retko ta postoji

Branim je od vetra
i latice njene
stavim je na srce
da mi ne uvene

Neodoljiv miris
prati mene putem
hvališem se ružom
neću valjda prutem.

Biti čovek

Čovek može da osedi
kao zemlja da ispuca
i stariji više vredi
čovek koji ima srca

Čovek može da orone
kao slika da izbledi
al’ ne može da potone
čovek koji zna da vredi

Čovek može da vređa
ljutit da kaže svašta
može da okrene leđa
al’ čovek zna da prašta

Čovek može da spozna
tuđu sramotu i bruku
čovek čoveka pozna
i zna mu pružiti ruku.

Gavran i vrana

U krovu od zgrade
na starom tavanu
živeo je gavran
zaljubljen u vranu

Živeli su srećno
dok je bilo hrane
al’ se gavran tiho
odvoji od vrane

Dok ga brižno čeka
kljucka neku travku
u zgradi preko puta
gleda jednu čavku

Vratio se gavran
al’ vrana je ljuta
jer je celog jutra
bila zabrinuta

Objašnjava gavra
ljubomornoj vrani
da su im bez hrane
odbrojani dani

Popustila vrana
raširila krila
i svoga je gavru
čvrsto zagrlila.

Pače

Jedno malo pače
po barici skače
prsti su mu bosi
pa kišobran nosi

Po ulici šeta
ko po modnoj pisti
nema toplog leta
al’ nada se glisti

Perje svoje nosi
ko bunda ga greje
i zimi prkosi
dok sneg beli veje.

Čarne oči

Njene krupne oči
svetlucaju u noći
i sviću pre zore
crne kao more

Osmeh niska bisera
u mraku se beli
nikad ga ne krije
sa drugima deli

Taj pupoljak ruže
što i zimi klija
i iznova cveta
i na suncu sija.