Artur Rembo ( izbor iz poezije)

Kada govorimo o evropskom, a posebno o francuskom modernizmu, nakon Šarla Bodlera, neophodno je dotaći se i Artura Remboa.

Ovaj francuski pesnik je živeo od 1854. do 1891. godine.

Predstavnik je simbolizma i dekadencije na koga su izraziti uticaj imali Bodler i Verlen.

Iza Remboa su ostali epiteti ,,ukletog pesnika” i ,,pesničkog genija”, jer je sa samo 15 godina ušao u svet pesništva, a od poezije odustaje sa 22 godine.

Artur Rembo je izvršio izraziti uticaj na književne pravce koji su delovali posle Prvog svetskog rada – dadaizam i nadrealizam.

Njegov opus čine, između ostalih, i značajne pesničke zbirke: ,,Pesme”, ,,Boravak u paklu” i ,,Iluminacije”.

Remboova poetika

• Smatrao je da su život i poezija jednaki
• Težio je da kao pesnik postane vidovit
• Takođe, težio je da svojom poezijom dočara razgovor duša
• Pokušao je da dotakne iracionalno
• Briše granice ličnosti
• Kod Remboa JA postaje neko drugi
• Dolazi do rastrojstva svih čula, sa jedne strane
• Sa druge strane, koristi sinesteziju ( mešanje čula)
• Čovečanstvo doživljava kao bratstvo i kao celinu
• Eksperimentiše sa jezikom i traga za alhemijom reči
• Približva jezik i muziku
• Njegova poezija je hermetična ( zatvorena)
• Zalaže se za slobodan stih

Analiza pesme ,,Samoglasnici”

• U ovoj pesmi nailazimo na neobičan pesnički pristup, gde svaki samoglasnik ima svoju boju.
• Ovakvo povezivanje zvuka i boje se zove sinestezija jer se na taj način postiže mešanje čula.
• Rembo samoglasnike prednjeg reda ( I, E) doživljava kao brze i jasne, dok vokalima zadnjeg reda (O,U) pripisuje zatvorenost, sporost, mutnost i mračnost.
• Oblici slova u ovoj pesmi poprimaju formu ženskog tela čime pesnik postiže potpuno stapanje čula u svojim stihovima.
• Pesma je sonet i sastoji se od 2 katrena i 2 terceta.

,,Samoglasnici”

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; – E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
– Omega, Očiju moćnih modri zraci!

Analiza pesme ,,Ofelija”

• Remboova inspiracija za ovu pesmu je bio Šekspirov lik iz drame ,,Hamlet” – Ofelija.
• Pesma se sastoji iz 3 dela:
• U prvom delu pesme se Ofelija prikazuje kao simbol svih onih koji se ne snalaze u životu. Navodi se da čak i priroda tuguje za njom kao nevinom žrtvom. Ofelija se stapa sa prirodom. Njena tragična sudbina se iskazuje kontrastom ( crni val – bela Ofelija).
• U drugom delu pesme se ljubav, sloboda i raj prikazuju kao nedostižni ideali.
• U trećem delu pesme se ističe večno Ofelijino postojanje, jer je ona svojom žrtvom pobedila prolaznost.

,,Ofelija”

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju…
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
– Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;
Slušao ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.