3. GODINA,  SRPSKI JEZIK OD A DO Š

Jovan Skerlić ,,O Koštani“

Jovan Skerlić je bio srpski književnik i književni kritičar. Živeo je u periodu od 1877. do 1914. godine.

Na Velikoj školi je diplomirao francuski jezik sa književnošću i teorijom književnosti.

Bio je đak Bogdana Popovića.

Potom je otišao u Lozanu, gde je doktorirao iz francuske književnosti.

Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu.

Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti.

U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1910. godine.

Skerlićev politički angažman

Pored profesure i bavljenja književnom kritikom, Skerlić je neumorno delovao i na političkom i nacionalnom polju.

Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao političke članke u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci i ubrzo postao njen glavni ideolog.

Takođe, bio je i najistaknutiji zagovornik jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva.

Skerlićev književni rad

Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman:

  • Njegovo najpoznatije i najbolje delo je ,,Pisci i knjige (u devet svezaka).
  • Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je ,,Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini.
  • Značajne su i njegove studije o književnim epohama: ,,Omladina i njena književnost i ,,Srpska književnost u 18. veku„.
  • Napisao je i veliku studiju o Jakovu Ignjatoviću.
  • Oglede: ,,Pogled na današnju francusku književnost,,Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti.
  • Književno-politički ogled ,,Svetozar Marković.

Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam.

Imao je dara za romanopisca. Objavio je dva nastavka dela ,,Beogradske romanse„, potpisujući se sa pseudonimom Beograđanin.

Wikipedia: Jovan Skerlić

Naučni metod u književnoj kritici

Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i bio pristalica naučnog metoda u književnoj kritici.

Naučna metoda označava kritički postupak kojim se izučavaju piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na njegov talenat, ali i kvalitete samoga dela, njegovu umetničku vrednost, kompoziciju i osećanja.

U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića.

Međutim, Bogdan Popović je:

  • Polagao pažnju na formalnu vrednost dela
  • Tražio je estetička načela
  • Potencirao stav „umetnost radi umetnosti“
  • Bio je ravnodušan prema socijalnim i nacionalno-političkim temama

Skerlić je, sa druge strane:

  • Manje polagao na oblik i izražajne vrednosti
  • Više na sadržaj
  • Kao borben duh i ideolog, bio je više pristalica utilitarističke književnosti
  • On je u književnosti tražio socijalne, moralne, pa čak i političke ideje
  • Nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadenciju ili igru reči

Zato su u njegovim kritikama loše prošli pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom, socijalnim i moralnim shvatanjima, a dobro prošli drugi pisci koji su mu bili bliski zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti.

Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao kretanja u odnosu sa evropskim prilikama.

Skerlić je ostavljao utisak svojim sugestivnim stilom koji se odlikovao jasnošću, logičnošću, slikovitošću i vatrenim zanosom. On je i o nedovoljno dobrim knjigama pisao sjajno. Deo velikog Skerlićevog uspeha leži upravo u tome.

Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga.

Impresionistička kritika

U ovakvoj vrsti kritike najvažnija je impresija (utisak) koju je književno delo ostavilo na kritičara.

Analiza je podređena iskazivanju utisaka, pa se dešava da kritičar zaboravi na književno delo i govori isključivo o svojim doživljajima ili o svojim razmišljanjima koja su pokrenuta pročitanim delom.

Subjektivnost je naglašena, lični stav je dominantan, emocije su snažne, a izlaganje je slikovito i nadahnuto.

Takva kritika ima oblik umetničkog kazivanja – više je književnoumetničko, a manje naučno delo.

To ne znači da impresionistička kritika nema naučnu vrednost – ona često pruža lucidna zapažanja, ali i ukazuje na zanimljive postupke i umetničke probleme.

I danas je aktuelan i rasprostranjen kritički metod.

Impresionističku kritiku su negovali: Jovan Skerlić i Isidora Sekulić.

U svom ekstremnom obliku, impresionistička kritika se usredsređuje na piščevu ličnost, zanemarujući književno delo i njegove umetničke vrednosti. U tom slučaju, kritičar ispoljava svoju netrpeljivost i nipodaštavajući odnos prema piscu o kome piše. Takva kritika sklona je da uvredi i da ide do bezobzirnosti negirajući piščevu stvaralačku i ljudsku ličnost.

Ostaće upamćen Skerlićev prikaz ,,Utopljenih duša“ Vladislava Petkovića Disa, objavljen pod naslovom ,,Lažni modernizam u srpskoj književnosti“.

Wikipedia: Bora Stanković

Analiza prikaza ,,O Koštani“

Skerlićev prikaz ,,Koštane“ Borisava Stankovića nastao je 1901. godine, povodom pozorišne predstave.

Međutim, ovo nije pozorišna, već književna kritika – težište je na ,,Koštani“ kao dramskom delu.

Odmah na početku, Skerlić odvaja ,,Koštanu“ od tada popularnih ,,slika iz narodnog života“, komada s pevanjem, koji obično imaju folklorno-zabavni karakter, ali ne i književne vrednosti.

U Koštani ima elemenata komada s pevanjem, ali ona poseduje i značajne književne kvalitete.

U prikazu se Skerlić posebno zadržava na dva ključna lika: Koštani i Mitku. Uočava njihove moralne i lične karakteristike, njihove sudbine koje su različite, a opet i istovetne. Mitko je na kraju svoga promašenog života, a Koštana na početku – i jedno i drugo su duboko nesrećni ljudi.

Skerlić ističe i nedostatke Stankovićeve drame: ona nije pravo dramsko delo, jer nije pisana po zakonima pozorišne tehnike. Takođe, kaže da je radnja jednostavna, troma i slabo povezana. Konstatuje da su ovo tehničke mane i da su rezultat nedovoljno savladanog zanata dramskog pisca.

Navedeni nedostaci, ipak, ne mogu da zasene stvarne književne vrednosti ,,Koštane“ jer je, po Skerlićevom mišljenju, malo dela koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak.

Književna ocena ove Stankovićeve drame je vrlo afirmativna.

Foto: www.bastabalkana.com

,,O Koštani“

Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se Šano, dušo Šano… Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šarenih „slika iz narodnog života“, sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje. Da je Bora Stanković sledovao primeru dobrih starih dramatičara naših, on bi svoj komad, u živopisnom dijalektu svome, nazvao Koštana ili Žal za mladost.

Jer, sav dramat Stankovićev jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi. Reči onih čestitih i prostih Vranjanaca zvone kao učenja velikih filozofa pesimizma i nalaze duboka odjeka i u našim daleko složenijim i uznemirenim dušama. Čovek sa nežnošću mora u tome da zapazi onu veliku solidarnost i jednakost kojom bol sjedinjuje i jednači sve ljude, pa ma odakle oni bili, pa ma koliko oni znali. Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju, ali to su labudske pesme. U svakome od njih odigrava se večita tragedija, stara kao svet: jedinka koja traži svu ljubav, svu sreću, potpun, intenzivan, slobodan život; celina bezlična, neumoljiva, koja traži da ljudi podrede ono što im je najdraže njenim neznanim, hladnim računima. I to još celina koja nije, kao naša, ostala bez verovanja, potkopana kritikom, bez bogova, i koju samo spoljna gruba sila i interes održavaju – no celina patrijarhalna, tvrda, neprobojna, hladna, teška kao stena. I pod tim socijalnim žrvnjem svi su strošeni. Toma, čovek domaćin, trgovac, hadžija, koji je predstavnik toga staroga despotskog, patrijarhalnog morala, i on ječi što su mu roditelji i obziri nametnuli „staru, mrtvu, lednu, plačnu“. Mitko, veseli Mitko, samo kune porodicu koja ga zakla i zarobi. Stojana mladost ostavlja razderana srca; Koštana sa kletvom polazi za Asana i ulazi u život. Svi, kao jedna duša, jecaju: Beše moje!

Cela je priča prosta. Koštana je Ciganka, pevačica i igračica, ona oličava buran, veseo život, plahu razdraganost mladosti. Ona je jedna od onih lepota od čijega bleska oči zaslepe i koje kao bludeći oganj vode ljude u propast. Pored svoga zanata, ona je ostala poštena u čaršijskom smislu reči: još su njene kose nezamršene, još joj je grlo negriženo, i još joj niko nije pio one crne oči od kojih se pamet gubi. Sem lepote, sem carskoga grla, kako veli narodna pesma, sem onih čudnih opojnih pesama, ima ona nečega višeg. Ta mala Ciganka ima nemirnu, osetljivu, upečatljivu dušu umetnika, neodređenu potrebu nečega lepšeg, zajednicu duše sa velikim Sve. Njene plamene oči duboko se zagledaju u mrku kestenovu šumu, u „onu golemu, pustu, tamnu goru“, i ona oseća kako „miriše gora“. Za nju nije prašljiva mala ciganska, sa razvaljenim kućama na kojima su prozori zalepljeni hartijom, sa mršavim psima koji kraj dogorele vatre glođu kosti. Ona neće da joj se na kamenu život suši i vene. Još manje je za nju studeni život domaćinske kuće, da dvori, da kleči, da starima noge pere. Njoj treba drugo nešto: ono, večito ono, koje nikada čovek nije dostigao, niti će ikad dostići. „Oh, – uzdiše ona, – a kada noć padne, mesečina dođe, san ne hvata, oko se raširi, snaga razigra…“ Tada, tada ona mora da iziđe da velikim očima svojim gleda kako je „noć duboka, mesečina ide, greje, udara u čelo, glavu, pali…“

Celo Vranje za njom luduje, i starome i mladome mozak je zavrtela. Kada ona zapeva:

A ja imam crne oči, crne oči, ruse kose, ruse kose, belo lice, belo lice, alt’n čelo, alt’n čelo, medna usta…

kada ona to zapeva, neki bes uđe u ljude. Tada se udari piti; niske dukata i ćilibarske muštikle zazveče na ciganskim tasovima, mehandžiji se glava razbija, tavani se kuršumima rešetaju, panduri se na mrtvo ime prebijaju. Ode li „policaja” da ih umiri, na njega ni glavu da okrenu; ode li kmet, raspaše se i on, zasedne sa njima, na sablazan poreskim glavama. Šta nije pretsednik činio da stane na put tome ludovanju! Da ih zatvori? Ali, to su Mitko, Stojan, Rista, Zafir, Sekula, pa i same hadžije, sve njegovi rođaci, sede kose, trgovci ljudi! Jednom je bio proterao Koštanu u Tursku, i sevdalije mirovaše dok se duvan ne sredi i vinogradi ne pobraše, ali o mesnicama pređoše granicu, načiniše lom po Turskoj, oteše je od Arnauta, i dovedoše je na konjima, gruvajući iz pušaka kao da vladiku prate. Najzad, kada Stojan sasvim pomahnita za njom i zaboravi kuću, kada Hadži-Toma, koji je pošao da sina od nje odvuče ili da ga ubije, kada i on pamet izgubi, zasede sa njom i dovede je svojoj kući – tada se Arsa pretsednik reši na otsudan korak. On naredi ciganskom kmetu, te Koštanu, mrtvu od bola, silom udadoše za Asana.

To je potka, ali glavni interes komada jeste Mitko, brat pretsednikov. Čudna priroda bio je Mitko. „Lud se i rodio”, veli njegov brat. Kao mladiću nije mu bilo ravna do Skopja i Soluna; kada je carskim drumom hodio, sve mu se živo sklanjalo ispred puta. Napio se vina, napevao pesama, naljubio žena, ali brat ga silom oženi, ceo život mu ogorča, i on od mehane do mehane nosi svoj neutoljivi dert. Oseća kako studena starost dolazi, kako telo slabi, dok „duša još iska“. Žal je njegov veliki, „dokle turski hat ide”; sevdah njegov je kara-sevdah; pesma je njegova žalna i teška. „Pesma je moja golema. Kako majka sina imala, čuvala, hranila, dan i noć samo njega gledala… Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin bolan. Porasnaja sin. Došla snaga, mladost… Došle bašče, cveće, mesečina. Zamirisale devojke! Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja… Hatovi, puške, sablje, žene… Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose nije zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, varaja, i bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija…” I on na nogama mre: „Zemlja me pije, noć me pije, mesečina me pije.” Pesma njegova, to je ono kada je od Kara-Kule udario na Preševo. „Šar Planina u nebo štrči, a pod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, češme, bašče… Mesečina greje…” Martinka mu preko krila: konj Dorča ide nogu pred nogu: svirači idu za njim, sviraju mu i pevaju. „A iz seraj-bašča, kude je i kude je, mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu kao da igrav i pesme pojev, grneta sviri, dajre se čuje i pesna… ne pesna, glas samo, i toj mek, pun glas… sladak glas, glas kako prvo devojačko milovanje… takoj sladak glas, pa t’j glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i kako melem na srce mi pada… T’j glas iskam, Koštan, tuj pesnu, toj vreme…” To je pesma za mladošću koja se više nikada neće vratiti, za koju će žalan u grob sa otvorenim očima da legne. „Poj žal za mladost, i iskaj gu neka se vrne.”

Može biti najjače mesto u celome komadu, zbog koga se zaboravljaju veliki nedostaci uostalom, jeste dijalog između Mitka i Koštane u četvrtom činu. Panduri su poveli Koštanu u Banju za Asana, i u taj mah dolazi Mitko pevajući: Mehandži, more, mehandži, donesi vino, rakiju, da pijem, da se opijem, dertovi da si razbijem…

I Koštana mu se baca pred noge, vije se, preklinje ga da je spase, da je vodi odatle, tamo… Mitko, kome se srce iskubalo, pobeđen, slomljen, pogruženo joj veli: „I tam zemlja, i ovde zemlja!..Tvrda je zemlja: „Neje zemlja majka da zažali. Zemlja je zemlja.” Što je suđeno, suđeno.

Što suđenice „na treću večer” dosudile, pred time se treba saviti. Treba se pokoriti, jer se i on pokorio, on koji se celoga veka uzaman otimao i borio. I ovaj polupijani Vranjanac govori maloj Ciganki koja se udaje u Banju reči skoro tako očajne i duboke kao što su Hamletovi saveti Ofeliji: Idi, idi, svi su veseli oko tebe, „a ti će plačeš. I prva noć plakanje, i druga noć plakanje; cel vek plakanje…” Crni dani dolaze, ruke će joj da ispucaju, lice da pocrni, oči da utrnu. „Toj je! Ja li ga ne znaem što ide! Ide, Koštan, jesen, dom, kuća, brat moj, stud, m’gla, i grobje… Tojide!…”Mitkovidištanjegačeka,onječi: bešemoje, alinećedagažale,jersesam celoga života ožalio. Sada, nema više vina, nema mehana, nema pesme, sada u dom, odakle će ga samo mrtva izneti! I on savetuje Koštanu: „Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i muku zdaden.” Onaj koji je ove reči govorio svršio je svoj život samoubistvom, jer, kao i Koštana, kao i Toma, kao i Arsa, on je odista postojao.

Čudna neka nostalgična poezija zagreva celo ovo delo. To je ona ista poezija što se nalazi u našim narodnim pesmama, naročito bosanskim sevdalinkama, koje su i metodičnog Getea mogle zagrejati. U toj poeziji ima nečega mekog, toplog, dubokog, bolnog; ona izražava onu ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad i izjednačuje sa smrću. Ima tu nečega što dolazi od naše meke, ženske, osetljive rase slovenske, ona uzdržana i skrivena emocija ljudi koji su mnogo patili i koji se svi u srce povlače. Ima i nečeg senzualnog, hladnog, što nam je ostalo od Turaka. Ova je poezija zarazna, ako se tako može reći, ona je opojna kao kakav istočnjački miris, ona u dubinama srca izaziva već davno umukla osećanja, onako kao što su pod vetrovima eolske harfe izvodile tajanstvene melodije.

Naši stari su tu poeziju bolje osećali no mi; naši dedovi i ocevi znali su šta je to sevdah. Mi smo za to isuviše malokrvni, suvi i složeni. Oni su mogli da venu i da umiru od tih rana. Mi samo još u pesmama osećamo.

Nijedno književno delo naše ne iznosi bolje no Koštana tu osobitu, zanosnu, fatalnu ljubav. I malo je dela koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak. Nema spora da je ona puna mana; strogo uzev, ona nije ni dramat, radnja je jednostavna, troma, vrlo troma, rđavo povezana, ali to su tehničke mane, i to je stvar zanata. Koštana je dobro, istinski umetničko delo, jer je puno života, jer se preliva njime i nekom dubokom, intimnom, bolnom poezijom. Ja bih dao sve regularne drame Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan onakav snažan i emotivan „komad života” kao što je četvrti čin Koštane, koja je jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti.

Foto: Wikipedia

Pitanja za razmišljanje

  • U čemu se ogledaju ugled i autoritet koje je Skerlić imao u srpskoj književnosti?
  • Na koji način je tome doprinela i njegova društvena angažovanost?
  • Na koje pisce su njegove kritike uticale nepovoljno?
  • Da li su zbog takve ocene oni ostali nepriznati?
  • I obrnuto, da li je Skerlić svojim afirmativnim kritikama uzdigao neke pisce, za čija dela je vreme pokazalo da nemaju dovoljnu umetničku vrednost?
  • Da li i sami imamo određenih predubeđenja kada čitamo Skerlićevu kritiku ,,O Koštani“?
  • U kojoj meri je kritika ,,O Koštani“ impresionistička?
  • Da li je kritika usmerena na dramu ili na dramsko izvođenje?
  • Čime je Skerlić bio impresioniran i da li je bio emocinalno angažovan?
  • Šta Skerlić navodi kao nedostatke drame i kako su ti nedostaci naznačeni?
  • Zašto nije iskritikovao pesimizam u Koštani?

Rezime

• Jovan Skerlić je srpski književni istoričar i kritičar
Uticaji: Svetozar Marković i Bogdan Popović
Pristup: biografski, socio-istorijski i impresionistički

Skerlić u kritiku unosi svoj lični temperament i impresiju o delu. Ona je nadahnuta, puna oduševljenja i poletna, prožeta je lucidnim zapažanjima o umetničkim vrednostima dela. Ovakvim svojim delovanjem, Skerlić se svrstava u predstavnike impresionističke književne kritike.

Sa druge strane, Skerlić je bio i dogmatičar u kritici. Sudio je o piscima na osnovu svojih političkih, ideoloških i estetičkih uverenja – tada je bio isključiv. Osuđivao je pesimizam u književnosti. Zalagao se za poeziju zdravlja i optimizma, koja će ulivati narodu veru i bodriti ga. Ova dva razloga su bila osnovna za osudu Disove i Pandurovićeve poezije.

Jovan Skerlić nije olako prihvatao nova strujanja u književnosti.

2 Comments

  • Radomir

    Hvala ti na upoznavanju sa Skerlićevim viđenjem „Koštane“. I na Disu. Njegova “Među svojima” mi je draga I znam je od osnovne napamet. Nisam znao da se tako zove. Često je za sebe recitujem.) . Disu je nalik, i zdravljom i sudbinom, njegovi mlađi kolega po peru, Milutin Bojić. I on je bio veliki, ne zbog samo zbog Plave grobnice. To se oseća u njegovoj pesmi “Ja znam…” I nju volim. Ne znam je celu. Ali ovaj deo me toliko ponese, kao I onda kada sam je negde u osnovnoj, ko zna gde, zakačio:

    Ja znam da imam krvi divljaka,
    Što gori bolom, strašću i žudom
    I plamti besom golih gorštaka
    I razliva se u trenu ludom.

    Ima tu neke veze sa mladošću. Kao i sa onim što Koštana oseća kada noć padne, mesečina dođe i kada se snaga razigra. To je ono I za čim Mitke pati. Nisam o ovome razmišljao, dok nisam pročitao tvoje tekstove.

    U školi nisam obraćao pažnju na to kako književno delo zavisi od psihološke prirode pisca. Na to kako piše, postupke pisanja, I zašto piše. I kako kroz književno delo možeš upoznati pisca, to nešto duboko u njemu što ga nagoni da stvara to što stvara I način kako stvara. Naletio sam slučajno na ovo pitanje I neke odgovore u “Darovima naših rođaka I deo” od Vladete Jerotića (u ovom delu su I njegova razmišljanja I sagledavanja I o Disu I o Bori Stankoviću.) . Posle ovih tvojih upoznavanja, trebao bih ponovo da ga isčitavam.

    Ovo delo je Vladeta napisao sa šezdeset godina I to je bio početak njegovog temeljnog bavljenja srpskom prošlošću, I to prvo književnom. Zanimljive su godine u kojima je počeo da piše o književnosti, koje se poklapaju sa iznetim stavom pisca Zorana Živkovića (u tvom intervju sa njim “Nisam rekao poslednju proznu reč”), da se prozaista ne postaje pre pedesete. Kao I da, niko ko nije mnogo čitao nije postao veliki pisac (a Vladeta o temama kojima je pisao I način kako je pisao to svakako jeste).

    Posmatrajući tvoj rada kroz tvoje intervjue, kao da se nazire neki tvoj put, u nečemu nalik radu našeg publiciste Miloša Jevtića. Kroz njegove razgovore (pisane) upoznavao sam sa stubovima srpske kulture. A, kroz tvoje intervjue, upoznajemo se možda sa sadašnjim ili budućim nosiocima naše kulture. Videćemo. Vreme će pokazati.

    Pozdrav,

    Radomir

  • tvojmagazin

    Dragi Radomire,

    Moram ti prvo zahvaliti, a potom ti se i izviniti.

    Zahvaljujem ti na tvom komentaru koji nije običan komentar, već je ogromna podrška i podsticaj. Zbog čitalaca kakav si ti, kažem sebi da nikada neću odustati. Zaista su retki tvoja posvećenost i radoznalost. Hvala ti!

    Izvinjavam ti se što kasnim sa odgovorom – imala sam zdravstvenih problema zbog kojih sam morala da usporim.

    Šaljem ti veliki pozdrav! Čast mi je što svoje vreme odvajaš za čitanje mog bloga!