Izbor iz evropske moderne: Blok, Rilke, Apoliner
Aleksandar Aleksandrovič Blok je bio ruski pesnik i najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma.
Živeo je od 1880. do 1921. godine.
Svojim stihovima uspeva da izrazi težnje jedne generacije za nedostižnim idealima.
U njegovoj poeziji su zastupljene teme koje se tiču stvarnosti i motivi iz gradskog života.
Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik ispevava svoju najpoznatiju poemu ,,Dvanaestorica” (1918.) kojoj daje simbolično značenje pobune.
Blok u svojoj poemi iskazuje muzikalnost, ritmičku raznolikost stiha, metaforičnost i simboličnost.
On koristi žargone, parole, satiru i parodiju, folklorne elemente – zbog takvih stilskih postupaka postaje preteča moderne evropske poezije.
,,Dvanaestorica”
1.
Crna večer.
Beli sneg.
Vetar, vetar!
Ruši s nogu sve.
Vetar, vetar —
Širom belog sveta!
Vitla vetar
Snežni prah.
Ledi sve u isti mah.
Klizi gadno,
Pešaku zastaje dah,
Pada, pada — teško jadnom!
Od zgrade do zgrade
Od kanapa traka:
Na kanapu — plakat:
»Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!«
Starica se kida, gorko plače,
Ne zna šta te stvari znače,
Čemu plakat takav
Što to platno nosi?
Šta bi tu gaća bilo za dečaka,
A svi su — goli i bosi…
Starica je, najzad, promrznuta lica
Pregazila nekako preduboki smet.
— Oh, Majko-Zaštitnice!
— Boljševici ruše svet!
Vetar šiba lice!
Mraz probija skroz!
Buržuj s raskrsnice
U jaku zavuko nos.
Ko je onaj? — Kosa bujna,
Gle, vajka se jedva čujno:
— Izdajnici kapu kroje!
— Kako da se propast spreči! Verovatno, pisac to je —
Slatkorečiv …
Gle, mantijaš kako šeta —
Šmugnuo je iza smeta …
Druže pope, što si setan,
Ko pred propast sveta?
Sećaš li se da si znao
Da se šetaš istrbušen,
Dok je s tvog stomaka sjao
Krst na verne duše?
Eno gospe s astraganom,
Pažljivo je sluša druga:
— Plakali smo neprestano …
Okliznu se,
Tresnu — koliko je duga!
E — e!
Diži je što pre!
Vetar se ljuti i šali, fakat.
Zadiže skute,
Pešake kosi,
Kida, gužva i nosi
Ogromni plakat:
»Sva vlast Ustavotvornoj skupštini! «
I reči donosi:
… Odluka na zboru pade …
… Tu, iz one zgrade …
… Pomučismo se —
Pa odlučismo:
Malo — za deset, za svu noć — dva’es’ pet
Manje — ne, makar se srušio svet. . .
’Aj’mo u krevet, bre . . .
Veče pozno.
Svet se gubi,
Muknu priče.
Cvokoću zubi.
A vetar fijuče grozno . . .
Nesrećniče!
Dođi amo —
Da me ljubiš . ..
Hleba!
A šta tamo?
Beži samo!
Crni se, crni se s neba.
Mržnja, tužna mržnja
Iz mojih grudi se toči …
Cma mržnja, sveta mržnja …
Otvori, druže,
Četvore oči!
Rajner Marija Rilke
Rajner Marija Rilke je austrijski pesnik i jedan od najvećih pesnika koji su stvarali na nemačkom jeziku.
Rođen je u Pragu ( koji je u to vreme pripadao Austrougarskoj) 1876. godine. Nakon 1884. godine roditelji mu žive odvojeno, pa se s majkom seli u Beč.
U detinjstvu ga je majka odgajala i odevala kao devojčicu, nemogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Na očev zahtev pohađa nižu vojnu školu.
Godine školovanja kasnije naziva ,,početkom odvratnosti”. Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva se prilagoditi vojničkom životu, mada mu dopuštaju da se bavi književnošću.
Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije.
Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna mračnih i samrtničkih tonova.
,,Moj život nije”
Moj život nije ovaj strmi čas,
čas kad ovako žurno stremim.
Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,
tek jedan glas sam samo, i to glas
što prvi sred mog mnogoglasja nemi.
Između dva sam zvuka dubok muk,
koji ih trajnom usklañenju goni:
jer preti da nadjača smrti zvuk —
No tamnoga ih intervala luk
miri.
Lepotom starom pesma zvoni.
,,Ja volim svoga bića polutminu”
Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.
Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.
I katkad sam k’o drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete –
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.
Gijom Apoliner
Gijom Apoliner je živeo u periodu od 1880. do 1918. godine. U ratu je teško povređen i operisan, ali ubrzo umire.
Radio je kao novinar u Parizu.
Zbirka pesama ,,Alkoholi” iz 1913. godine mu je donela svetsku slavu.
,,Most Mirabo”
Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih.
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori.
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena.
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.
