3. GODINA,  ČITANJE,  SRPSKI JEZIK OD A DO Š

Bogdan Popović, „Predgovor Antologiji novije srpske lirike”

Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista.

Rođen je u Beogradu 1863. godine. Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika.

Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine je postao profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. godine, sa prerastanjem Velike škole u univerzitet, postao i univerzitetski profesor. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Književnošću počinje da se bavi rano, još sa dvadeset godina.

Jedna od najvećih Popovićevih zasluga je pokretanje časopisa „Srpski književni glasnik“ 1901. godine.

Pored časopisa, Bogdan Popović je pokrenuo i stvaranje PEN kluba i Društva za žive jezike i književnost.

Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u Predgovoru „Antologiji novije srpske lirike“, objavljenoj u Zagrebu 1911, a zatim u Beogradu 1912. godine, gde iznosi svoje stavove o pesništvu.

Objavio je i kritike „Ogledi iz književnosti i umetnosti 1“ 1914. godine, „Ogledi iz književnosti i umetnosti 2“ 1927. godine, „Bomarše“ 1925. godine i „Članci i predavanja o književnosti, umetnosti, jeziku i moralu“ 1932. godine.

www.portalibris.rs

„Antologija novije srpske lirike“

„Antologiju novije srpske lirike“ je po svom ukusu sastavio književni kritičar Bogdan Popović.

Pojam antologija podrazumeva zbirku odabranih književnih dela ili odlomaka dela, svrstanih prema estetskim merilima priređivača antologije.

Bez obzira na književnu i kulturnu istoriju koja je iznedrila svoja pravila, urednik je birao pesme prema njihovoj lepoti. Na taj način pristupajući odabiru, priredio nam je „zbirku cveća novije srpske lirike“.

Predgovor Antologiji je napisan za Uskrs 1911. godine. Kako je i sam Popović rekao, Antologija je sastavljena „od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim“.

Pokretač: odgovor Matici hrvatske

Kompozicija Antologije:

  1. Predgovor
  2. Uvodna pesma
  3. Prvo doba (posle 1840)
  4. Drugo doba (posle 1880)
  5. Treće doba (posle 1900)
  6. Završna pesma

Predgovor: manifest srpske moderne (ima programski karakter).

Glavno načelo: Pesma mora biti cela lepa

Pravila: predgovor Antologiji sadrži tri kriterijuma koja mora zadovoljiti svaka pesma:

  1. pesma mora imati emocije (lepa pesma najvišeg reda)
  2. pesma mora biti jasna
  3. pesma mora biti cela lepa

Princip odabira pesama: u odabiru pesama rukovodio se teorijom red-po-red.

www.portalibris.rs

U Popovićevu Antologiju su ušle sve one pesme kojima je pošlo za rukom da sve sitne greške budu zaboravljene i da čitalac bude savladan konačnim uspehom pesme (pesma mora biti cela lepa).

Prema Bogdanu Popoviću nema dobrih pesnika, već samo dobrih pesama.

Antologije daju čitaocu dobro pesništvo – najsavršenije primere pesama. Autor je govorio da, tek kada se izbace osrednje pesme iz zbirki pesama, možemo osetiti pravu čar čitajući jednu za drugom one koje su dobre. Čitajući ih sve na jednom mestu, osetio je posebnu čar svih pesama. To je zadovoljstvo koje nosi antologija sama po sebi, kao nekakvo društvo dobrih pesama.

U Antologiju su ušle lirske pesme, one u kojim preovlađuje osećanje ili ga ima dovoljno u samoj pesmi da je razlikuje od opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, koje su hladnije i niže u tonu. Samim tim, balade, satirične, humoristične, političke i prigodne pesme, nisu ušle u zbirku.

Iako su pojedine Zmajeve pesme pune najčistijeg lirskog osećanja, nisu ušle u zbirku jer bi se time pokvario čist i visoki pesnički ton koji vlada u celokupnoj Antologiji.

Pod novijom srpskom lirikom (modernom), razumeo je svu poeziju od Branka Radičevića na ovamo.

Branko Radičević je otvorio Antologiju oslanjajući se na narodno lirsko pesništvo. Za njim su se javili pesnici sa dubljim osećanjem, jačim temperamentom i raznovrsnijim temama, kao što su Đura Jakšić i Jovan Jovanović Zmaj. Za njima dolazi pesništvo u kojem preovlađuje mašta, kao kod Vojislava Ilića, da bi se posle javilo pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, virtuozno pesništvo koje su doneli Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić i drugi.

Urednik u zbirku nije mogao uneti samo najnovije pesništvo, jer bi tako zbirka bila isuviše mala sveščica, bila bi siromašna ne samo po broju strana, već i po raznorodnosti.

U predgovoru je Popović objasnio i šta podrazumeva pod lepom pesmom najvišeg reda. Ono delo koje ne budi lepe emocije, i nije umetničko delo. Pesma može imati misli, originalnost, stil, snagu, ali ako nije zagrejana osećanjem, ona neće biti lepa pesma najvišeg reda. Osećanje peva najlepše lirske pesme. Kada pri glasnom čitanju glas postaje mekši ili topliji, a ne izveštačeno razmažen, pesma je zaista lepa.

Drugi uslov je da bude jasna – jasna u celini, s jasnom osnovnom mišlju i jasna u svojim delovima. Nejasnost ubija misao i ne dâ da se stvori utisak zbog kog je pesma zapravo pisana. Ona tako ostaje čitaocu večita zagonetka. Za Antologiju su birane one pesme koje su jasne po onome što je pisac sam dao, a ne u saradnji sa čitaocem koji mora da se domišlja smislu pesme i tako postane saradnik pesnikov.

Treći uslov je da pesma mora biti cela lepa ili, jednostavnije rečeno, da nema grešaka. U pesmi ne sme biti slabih početaka ili završetaka, niti slabih stihova. U njoj treba da je sve na istoj visini. Zbog toga je priličan broj pesama izostao iz ove „Antologije“, iako imaju lepih stihova i strofa. Ipak su neskladnosti pesudile.

Urednik, sastavljajući zbirku, nije bio naklonjen nijednoj pesničkoj školi. Za njega nema starih i mladih. On zna da mladi smatraju da je sve dobro što je novo, ali zna i to da su dobro i novo dva zasebna pojma.

Od svake pesme ne mogu se sve vrline tražiti u istoj meri: od Radičevića se ne može tražiti da ima stil Dučićev… Neizbežno je bilo voditi računa u kom dobu su pesme nastale.

Iako je skoro sve pesnike ove Antologije lično poznavao, jer je polovina zbirke sastavljena od pesama tada živih pesnika, Popović je morao biti objektivan.

Još jedna od zamki priređivanja Antologije bile su lokalne predrasude, jer pitajući Srbe ko je po njima najbolji srpski liričar, Srbi iz Srbije odgovorili bi Milorad Mitrović, Srbi iz Austrije Mileta Jakšić, dok bi oni iz jugozapadnih krajeva rekli Jovan Dučić. Urednik Antologije morao se odupreti lokalpatriotizmu.

Proces izbora pesama se, ipak, mora zasnivati i na subjektivnosti. Ukus je rezultat ličnih iskustava i jasno je da ne može zadovoljiti svakog. Isto tako, Popović je govorio da „nikome nije zabranjeno da sastavi novu Antologiju u koju će uneti pesme kojih u ovoj nema“.

Urednik sam snosi odgovornost za svoju Antologiju.

Takođe, bitno je reći da urednik svojom Antologijom ne daje ocene o vrednosti pojedinih pesnika, niti to čini rasporedom samih pesama ili brojem unetih pesama nekog pesnika.

Način na koji su pesme u Antologiji raspoređene uslovljen je željom rednika da zbirka bude „zaokrugljeno umetničko delo“ i da se čita od početka do kraja onako kako je sastavljena.

Wikipedia

Hronološki je podelio pesme na tri doba. Birao ih je po lepoti, a slagao ih je tako da deluju kao skladna celina.

Popović nije zbirku sastavljao samo zbog umetničkog uživanja koje ona treba da pruži čitaocu, već je želeo da Antologija bude korisna u vaspitanju ukusa.

Za uvodnu urednik je stavio pesmu Jovana Dučića, nakon koje sledi Prvo doba (posle 1840).

U njemu se nalaze pesme Branka Radičevića, Nikole I Petrovića Njegoša, Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića, Milana Kujundžića Aberdara, Laze Kostića i Jovana Grčića Milenka.

U Drugo doba (posle 1880) ubačene su pesme Jovana Dučića, Milana Rakića, Alekse Šantića, Milete Jakšića, Vojislava Ilića, Milorada Mitrovića i Miloša Perovića.

U Trećem dobu (posle 1900) nalaze se pesme Miodraga Ćurčina, Božidara Nikolajeviča, Svetislava Stefanovića, Mirka Korolije, Dušana Simića, Velimira Rajića, Vojislava Ilića Mlađeg, Danice Marković, Stevana Lukovića, Veljka Petrovića, Sime Pandurovića, Dušana Srezojevića i Milete Jakšića čija pesma je i poslednja u zbirci i nosi naziv „Pesnik i pesma“.

Priču o ,,Antologiji novije srpske lirike“ završićemo Popovićevim rečima o književnosti:

,,Književnost treba da pruža zadovoljstvo i neguje estetska osećanja, razvija smisao za lepo i vaspitava ukus„.