Tanja Taubner: ,,PETLJE su ona mesta u čoveku gde život ne teče”

Ovo nije intervju sa predumišljajem. Ovaj razgovor se dogodio spontano.

Svakako, svoju sagovornicu sam još odavno ubeležila na listu novinarskih želja. Znala sam da ću intervju sa Tanjom Taubner uraditi kad-tad. Ipak, nije bio u planu da se realizuje ovog trenutka. To što se sada nalazi pred vama, dobar je znak.

Kada vas put navede na ovaj kreativni kutak, pratite tragove koji će vas dalje odvesti do intervjua sa Tanjom Taubner – spisateljicom koja će vas svojim rečima začarati i svojim delima nadahnuti da raspetljate svoje petlje.

Kada čitam svoje prve radove, i te kako prepoznajem sebe

TVOJ MAGAZIN: Svoje prve spisateljske korake si napravila još u srednjoj školi. Oktobarka nagrada grada Beograda za zbirku srednjoškolskih stihova bila je, sasvim sigurno, ogroman podstrek da nastaviš da se baviš pisanjem. Ipak, stihove više ne pišeš. Zašto? Da li te je proces sazrevanja transformisao u tolikoj meri da se ne prepoznaš kada pročitaš svoje prve radove? Ili, pak, u njima nazireš klicu pisca koji je izrastao u Tanju Taubner?

Zbirka pesama, za koju sam dobila pomenutu nagradu, je nešto što mi je neprocenjivo drago. Zove se ,,Svileni svet”. Stoji na polici, u jednoj fascikli, onako otkucana na pisaćoj mašini.

Ipak, mislim da je priznanje bilo više podstrek da se opredelim za studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, tačnije na Odseku za Opštu književnost.

Sve podrazumeva sazrevanje, mislim da stalno sazrevamo, da je to proces bez kraja. I meni se to sviđa. Bilo je, jeste i biće uvek tih transformacija, ali kada čitam svoje prve radove, i te kako prepoznajem sebe, odnosno obrise onoga što se kasnije, vremenom, sve jasnije definisalo.

Retko kada pisanje doživljavam kao olakšanje

TVOJ MAGAZIN: Potom su usledile dve zbirke priča: ,,Mrak nad krevetom” 1994. i „Svetlo u prozoru”2004. godine. Takođe, na svom blogu, koji vodiš od 2011. godine, objavljuješ kratke priče, a prošle godine je izašao i tvoj prvi roman ,,Petlje”. Kada se osvrneš, vidiš li iza sebe pravolinijski spisateljski put kojim si hodala sa lakoćom ili trnovitu stazu pisca koji se izborio za svaku svoju reč? Da li je pisanje za tebe olakšanje, borba ili nešto treće?

Ne vidim taj put kao trnovit, niti kao put posut zvezdama. To je jednostavno to – moj put.

Izdavačka kuća ,,Everest media” je prihvatila rukopis mog romana, ostvarili smo sjajnu saradnju, te je knjiga oktobra 2019. ugledala svetlost dana.

Retko kada pisanje doživljavam kao olakšanje, naprosto ne funkcionišem tako, osim, možda posle one prve ruke, kada se istoči baš sve što je nekakvo nadahnuće podiglo.

Ipak, to je tek trenutni odah posle koga sledi rudarski rad sa veoma malo milosti prema tekstu. Prvenstveno mislim na isecanje suvišnih delova, a to su, po nekom nepisanom pravilu, obično oni momenti koji se nama, autorima, najviše sviđaju. Tu treba biti oprezan jer su često mesta za koja smo najviše vezani, zapravo, najslabija mesta u tekstu. Stilska ujednačavanja, glaziranja, premontiravanje celina… Ima, ima posla posle te prve ruke. Inspiracija je tek početni korak, posle koga sledi rad u kome, ipak, treba da vlada prilična doza egzaktnosti.

Reči, zvuci, oblici

TVOJ MAGAZIN: Možeš li nam pojasniti u kom se odnosu nalaze tvoji štampani radovi i oni koje objavljuješ na blogu – da li žive zaseban život ili postoje kao podrška jedni drugima? Jesu li objave na blogu začetak budućih priča i romana?

Na blogu REČI, ZVUCI, OBLICI ( bibliotekaxv.wordpress.com) ima samostalnih objava koje žive taj zaseban život za sebe. Ipak, moja Suzi, jedna od junakinja ,,Petlji”, kao i donekle dvojica muških likova, jesu se rodili prvo na blogu, pa su u romanu oživotvoreni do kraja.

TVOJ MAGAZIN: Odakle pišeš – iz kog dela svog tela ili svoje ličnosti? Da li tvoje reči potiču iz neprohodnih prašuma nesvesnog, uređenih predela svesnog ili futurističkih prostranstava nadnaravnog? U tom smislu, da li je pisanje uslovljeno nagonom, delovanjem ili inspiracijom?

Sigurno da ima nesvesnog. U svakom segmentu života, pa i u radu ili pisanju, nesvesno ima udeo. Dosta toga sigurno potiče iz tih prašuma, ali se trudim da ih iz predela svesnog oblikujem, ma koliko da se čine, a nekada i jesu, transični i nadnaravni.

Čitaoci su ishodište

TVOJ MAGAZIN: Dopao mi se tvoj komentar na blogu: ,,Završiš opštu književnost i shvatiš da si na početku”. Koliko odmakneš posle prvog objavljenog dela, a koliko nakon svakog sledećeg? Postoji li ishodište za putnika koji kroz život ide sa olovkom u ruci?

Pitanje je skroz na mestu, ali ja odgovor nemam. Da li postoji ishodište? Čitaoci su ishodište.

TVOJ MAGAZIN: U jednom tvom tekstu na blogu možemo pročitati stav da je poredak koji postoji u književnosti sledeći: BITI – ČINITI – IMATI. Ko se može BITI u književnosti? Šta bi pisac trebalo ČINITI? Koliko onaj koji piše mora IMATI? Čega IMATI? Govorimo li o opipljivim ili o neopipljivim vrednostima? Kojim sredstvima se ona stiču?

Poredak o kome pričamo odnosi se na sve, pa i na pisanje. Biti, Činiti, Imati je mantra kojom se vodim generalno, jer predstavlja univerzalnu istinu.

Čovek želi nešto da ima, postigne, ostvari, dosegne – ok, ali to Imati, Posegnuti – dolazi na kraju. Čovek prvo mora Biti to, dospeti u stanje Biti, a zatim, na tome raditi. Pozicija Biti otvara put ka Činiti. Tek onda je pozicija tri moguća.

Biti u književnosti znači znati, umeti, učiti, raditi na sebi, prepoznati sebe kao pisca, negovati sopstvenu poetiku i ostati dosledan, fokusiran. Činiti dolazi iz Biti, a Imati je onda logičan ishod.

Rečima se tako malo da prevesti do kraja

TVOJ MAGAZIN: Reči su tvoj alat, tvoj instrument i tvoja magija. Postoje li pojmovi koji se ne mogu rečima dotaći i pisanjem iskazati?

Da, postoje. I sa njima se srećemo stalno. Ne mislim sada na muzički sloj teksta koji svakako treba biti uštimovan, funkcionalan, motivisan, urađen kako valja.

Na drugo mislim – u ,,Petljama” jedan od likova ne govori, tačnije veoma malo priča. Zove se David – on muzikom stvara veze sa ostalim likovima i dočarava stvari. Muzikom koju bira, a koju opet tek i samo reči mogu da dočaraju, on boji situacije, otkriva osećanja ostalih, poentira, prenosi atmosferu.

Taj momenat u radu mi je bio najteži, jer sam, prilično ambiciozno, muziku želela da pretvorim u reči. Ili da je rečima dočaram.

Sve je donekle prevodivo, a opet, rečima se tako malo da prevesti do kraja. Od veštine te vrste prevođenja zavisi kvalitet napisanog.

Na umetnički doživljaj čitaoca ne treba naknadno da se utiče

TVOJ MAGAZIN: Naišla sam na nekoliko ocena tvog rada – one govore da su tvoje reči filigranski nežne, a da je tvoje pero jedno od najmisterioznijih u savremenoj srpskoj književnosti. I sama bih se složila sa njima – stekla sam utisak da između redova tvojih reči provejava zamamni orijentalni vetar, dopire zavodljivi miris egzotičnih začina, opija naboj oznojenih tela i vrište želje zapetljanih likova. Zbunjuju li te ponekad percepcije tvojih dela? Imaš li potrebu da ih pojašnjavaš ili im dozvoljavaš da ,,žive svoj život” bez tvoje naknadne intervencije?

Orijentalni vetrovi i zamamni mirisi jesu prisutni u pričama. U romanu ih nema.

Roman je smešten u jedan neimenovan evropski grad i u njemu nema tih momenata koji mene na poseban način nadahnjuju.

Što se tiče percepije, ona je umetnički doživljaj čitaoca na koji ne treba naknadno da se utiče. Ono što jeste važno to je da je smisao jasan, a da je delo zaokružena celina sa dobrom porukom.

,,Knjiga ne može biti završena, zaokružena, kvalitetna i cela sve dok ne zavolim sve te likove”

TVOJ MAGAZIN: Na blogu si napisala, mimo običaja, fantastičnu autorecenziju romana ,,Petlje”, ne bi li ga približila čitalačkoj publici. U autorecenziji je sadržana tvoja poetika – saznajemo mnogo toga o tvom odnosu prema likovima. Kažeš: ,, Likovi u mom romanu nisu savršeni […]. Oni su bića puna potreba […]. Oni su ljudi […]. I svi se oni brane od nečega i svi se otimaju […]. Svašta se među njima i u njima zbiva. I ja sam pustila da bude […]. Knjiga ne može biti završena, zaokružena, kvalitetna i cela sve dok ne zavolim sve te likove”. ,,Petlje” tebi duguju svoj nastanak – šta je ono što ti duguješ ,,Petljama”?

Da, odvažila sam se na tu autorecenziju, prvenstveno iz razloga koji si pomenula – osećaja nekog duga. Verovatno da on dolazi kao malo breme svakome ko radi, pa ume da šapne: mogao/mogla si to bolje, ovaj deo je mogao biti jasniji, ova reč zamenjena drugom…

U knjizi nisam mogla da kažem kako bih volela da znam šta je sada sa likovima, kojim putem su krenuli, šta se dešavalo dalje.

Jesu, oni su bića puna potreba, baš kao ti i ja, svako, i nekako volim što su takvi, da se bilo ko u nekom od njih može makar donekle prepoznati.

Rad na tekstu ne trpi emotivna vezivanja

TVOJ MAGAZIN: Otkrila si nam da je radni naslov romana bio „Tango u stilu fanki plesa”, ali se neposredno pre objavljivanja preoblikovao u ,,Petlje” – novi naslov se nametnuo. Možeš li nam objasniti njegovu simboliku – da li su petlje raspetljavanja ili označavaju izraz ,,imati petlje”?

Moj roman nema glavnog junaka. Svih osam likova imaju svoje role i svi su podjednako zastupljeni.

Za prvobitnu verziju naslova sam se naročito bila vezala, što je u startu bio rizik. Ne vezivati se emotivno ni za jedan segment, to je poenta. Konačni rad na tekstu ne trpi takva vezivanja.

Dalje, ,,Tango u stilu fanki plesa” je zapravo jedna rečenica u knjizi, a u vezi je sa dva junaka. Iako je zaista atraktivan i neobičan, odbacila sam ga jer ne pokriva ostale likove, niti do kraja nosi atmosferu cele stvari. Dakle, neodrživ i nedovoljno motivisan.

A ,,Petlje” poručuju da smo svi puni zapetljanih misli, pogrešnih uverenja, nezdravih verovanja. To su petlje. I one nas love. Upadati u njihovu zamku znači zapetljavati se još više.

Svaka raspetljana petlja unutar pojedinca jeste jedna lična pobeda, jedno razrešenje, oslobođenje.

PETLJE SU ONA MESTA U ČOVEKU GDE ŽIVOT NE TEČE.

E sad, treba imati petlje, pa se sa petljama suočiti. Nije to laka stvar, i nije da ne boli. Ali je moguća, a ishod je onda izvestan. Da li su moji junaci imali petlje, znaju oni koji su knjigu pročitali.

Priča o autentičnosti je lajtmotiv mojih lajvova na Instagramu

TVOJ MAGAZIN: Na Instagram profilu @tanjataubner imamo priliku da čitamo odlomke iz romana, ostale tvoje tekstove, a od skoro možemo pratiti i lajvove u okviru kojih se baviš mnogobrojnim temama koje su u vezi sa pisanjem. Uključuješ se četvrtkom u 21h. Šta želiš da postigneš svojim lajvovima, šta ti oni znače i kome se njima obraćaš? Hajde da putem ovog intervjua pozovemo gledaoce da im se priključe i čitaoce da poruče tvoju knjigu!

Instagram je mesto koje daje mnoštvo mogućnosti i gde se jako lepo osećam. Da, radim lajvove, podkaste, koristim IGTV.

Uvek imaš u vidu svoju ciljnu grupu i pratioce. Osluškuješ potrebe i želje, na osnovu toga definišeš teme. Lajvovi su još jedan od alata koji stvara čvršće veze sa ljudima koji prate tvoj rad i koji s pravom očekuju da im ponudiš vrednost.

Priča o autentičnosti je lajtmotiv mojih lajvova. Nametne se nekako sama, i dobro je što je tako, dobra su to podsećanja.

Duboko verujem da je svako darovan, da nema dve iste osobe na ovom svetu i da je ne razvijati svoju autentičnost neka vrsta greha prema sebi.

Naravno da je svako dobrodošao na lajvove, koje u storijima, kao i glavnu temu, najavljujem na vreme.

A što se romana tiče, tvoji čitaoci mi mogu pisati na mejl tanjataubner@gmail.com, kontaktirati me preko bloga ili se obratiti u DM ukoliko imaju Instagram profil.

Završna reč pripada sagovornici

Naposletku, po prvi put ću u ovom intervjuu napraviti jedan presedan – daću završnu reč svojoj sagovornici:

,,Sada kada gledam ceo, u ovom trenutku još uvek neobjavljen intervju, imam utisak i baš jaku impresiju u vezi sa jednom stvari – a to je da si ti pitanjima više rekla, nego ja svojim odgovorima“, zbunila me je ovim rečima Tanja Taubner.

,,Ne krijem da me je mala petlja ulovila na početku, a znam i koja: hoću li umeti sa distance, a jasno, da predstavim ono što je mojih ruku delo. I da znate, na mestima gde nisam bila najjasnija, to je, sigurno, zbog neke petlje. Stalno učimo, stalno osvešćujemo, pa je i ovaj razgovor imao time i poentu više”, zaključila je moja sagovornica.

Pošto su petlje mesta u čoveku gde život ne teče, kako smo naučili od Tanje Taubner, preostaje mi još samo da vam poručim: čitajte dobre knjige i ,,imajte petlje” da se sa svojim petljama suočite!