Kad poezija progovori: Marko Marinković (IZBOR IZ POEZIJE)
Neka ovoga puta poezija progovori glasom Marka Marinkovića!
Tvoj Magazin Vam predstavlja pesnika rođenog u Gnjilanu 1991. godine. Marko živi u Beogradu.
Diplomirani je pravnik, pesnik i koautor knjige poezije ,,Hronika jedne mladosti” koju je izdao za Književnu omladinu Srbije.
Član je redakcije ,,Vitez” i redovni učesnik Beogradskog festivala pisaca za decu ,,Vitezovo proleće”.
Pesme su mu objavljivane u više zbornika u Srbiji i u međunarodnim zbornicima.
Buđenje proleća
Neće više da prkosi,
zimi dugoj kraj se vidi,
proleće se sa njom kosi,
sunce više se ne stidi.
Dok smeši se milo
toplotu nam pruža,
sve se budi što je snilo
proklijala ruža.
Ispod streha lastavice
k’o biser se nižu,
i rode nam sreću nose
iz daleka stižu.
Ruža
O kaktusu niko
računa ne vodi
priroda se brine
da raste na slobodi
Ruži kao ženi
uvek treba nega
i velika ljubav
čoveka pre svega
Par kapljica vode
i sunce da sine
da neko uzbere
i trnje da skine
Obe biljke bodu
al’ lepša je ruža
cveta i miriše
jer joj ljubav pruža
Kada se probudi
umiva je rosa
na suncu zasija
kao njena kosa
Cvetaju iznova
šire svoje ruke
to su ruže snova
ko’ zrele jabuke
Nevina i čista
i u beloj boji
to je moja ruža
retko ta postoji
Branim je od vetra
i latice njene
stavim je na srce
da mi ne uvene
Neodoljiv miris
prati mene putem
hvališem se ružom
neću valjda prutem.
Biti čovek
Čovek može da osedi
kao zemlja da ispuca
i stariji više vredi
čovek koji ima srca
Čovek može da orone
kao slika da izbledi
al’ ne može da potone
čovek koji zna da vredi
Čovek može da vređa
ljutit da kaže svašta
može da okrene leđa
al’ čovek zna da prašta
Čovek može da spozna
tuđu sramotu i bruku
čovek čoveka pozna
i zna mu pružiti ruku.
Gavran i vrana
U krovu od zgrade
na starom tavanu
živeo je gavran
zaljubljen u vranu
Živeli su srećno
dok je bilo hrane
al’ se gavran tiho
odvoji od vrane
Dok ga brižno čeka
kljucka neku travku
u zgradi preko puta
gleda jednu čavku
Vratio se gavran
al’ vrana je ljuta
jer je celog jutra
bila zabrinuta
Objašnjava gavra
ljubomornoj vrani
da su im bez hrane
odbrojani dani
Popustila vrana
raširila krila
i svoga je gavru
čvrsto zagrlila.
Pače
Jedno malo pače
po barici skače
prsti su mu bosi
pa kišobran nosi
Po ulici šeta
ko po modnoj pisti
nema toplog leta
al’ nada se glisti
Perje svoje nosi
ko bunda ga greje
i zimi prkosi
dok sneg beli veje.
Čarne oči
Njene krupne oči
svetlucaju u noći
i sviću pre zore
crne kao more
Osmeh niska bisera
u mraku se beli
nikad ga ne krije
sa drugima deli
Taj pupoljak ruže
što i zimi klija
i iznova cveta
i na suncu sija.
Kad poezija progovori
Neka ovoga puta poezija progovori glasom Marka Marinkovića!