Horhe Luis Borhes ,,Vavilonska biblioteka”

Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo je rođen u Buenos Ajresu 1899. godine, a umro je u Ženevi 1986. godine.

Bio je argentinski pisac i jedan od najuticajnijih književnika 20. veka.

Obeležio je hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.

Pisac bez otadžbine

Za Borhesa kažu da je pisac bez otadžbine, jer je izašao iz okvira nacionalne književnosti.

On pripada svetskoj književnosti, jer se bavi univerzalnim temama.

Životni put

Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja.

Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu, u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.

Već sa sa sedam godina je napisao prvu priču, a sa devet godina je objavio svoj prvi prevod – roman Oskara Vajlda „Srećni princ“.

Preveo je dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih.

Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku, a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Borhes počinje svoj aktivniji spisateljski rad.

Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca pokrenuo je časopise, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu.

Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem 50- ih godina.

S obzirom na to da je Borhes bio slep, njegova majka se starala o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima.

Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti. Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine.

Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti. Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima jedna Argentinka nemačko-japanskog porekla, a 1986. godine se oženio sa njom.

Bio je direktor Nacionalne biblioteke i profesor na Univerzitetu u Buenos Ajresu.

Književni uticaji

• Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam.
• U njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.
• Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima.

Borhesovo delo

Zadužio je svetsku književnost svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine.

Zaslužio je epitet majstora kratke priče.

Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ objavljena 1950. godine.

Borhesove najznačajnije zbirke priča su:

• ,,Univerzalana istorija beščašća” (1935)
• ,,Vrt sa stazama koje se račvaju” (1941)
• ,,Maštarije” (1944)
• ,,Alef” (1949)
• ,,Peščana knjiga” (1975)

Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar.

Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.

Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku.

Borhesovi sledbenici

Stvarajući između dva rata, Borhes je bio potpuno drugačiji od svega onog što su drugi pisci ponudili. Nasuprot politički aktivnoj književnosti, on izlazi iz zadatih okvira, tražeći u svojim delima metafizički i ontološki smisao. Borhes je čitaocima ukazao na drugačije mogućnosti.

U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi.

Iako ga smeštaju u magijski realizam, Borhes ne pripada tom pravcu. Ipak, magijski realizam ima za podtekst Borhesova dela.

Na našim prostorima su čitaoci tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. Najviše je uticao na Danila Kiša i Milorada Pavića.

I dan-danas možemo čuti izraze: ,,borhesovski motiv” ili ,,borhesov postupak”.

Najčešći motivi

• ogledala: iza ovog Borhesovog motiva krije se igra udvajanja. Nameću se pitanja: ko je stvaran u ovom svetu? Ko sme da izgovori reč ja? Pisac nudi odgovor: Smo Bog postoji, mi smo ti koji ne postojimo
• lavirint: iza ovog motiva nalaze se alegorije. Lavirinti su zamršeni hodnici koji imaju izlaz samo ako znamo po njima da se krećemo
• biblioteke
• smrt je jedan od najvažnijih motiva iako se nigde direktno ne pominje
• dvojništvo
• priča o priči
• pisac kao junak
• sanjanje

Poetika

• Utemeljivač postmodernizma
• Uneo humor, ironiju i alegoriju
• Pravio otklon od realističkog romana
• Stvarnost i društveno-političke okolnosti nisu mu važne i dominantne
• Fusnote i postskriptumi su veoma važni
• Teorija mogućih svetova
• Osobena forma
• Kitnjasti stil
• Posmatrao književnost kao drugi, autonomni svet, kao jedini postojeći svet
• Teme: smrt, besmrtnost, večnost, vreme, svemir…
• Odnos između tvorca i čoveka kog taj tvorac pravi
• Ironičan odnos prema svemu što je postavljeno kao temeljna vrednost
• Obesmišljava besmrtnost jer je suština svega što nam je važno u životu uslovljeno smrtnošću
• Uvodi rukopise i likove koji nakon mnogo godina preispituju taj rukopis
• Veliki Bibliotekar kao bog, čovek kao jedno i kao mnoštvo
• Proza sa one strane ogledala gde stoji pisac koji bi mogao da ubije ili da bude ubijen
• Njegovi junaci ne dotiču, već to radi pripovedač
• Likovi su bezimeni, jedinstveni, originalni i opšti
• Kod njega se fikcija i stvarnost, san i java mešaju
• Izjednačavanje subjekta i antisubjekta
• Nije voleo psihologizaciju likova, već akciju, radnju i ideju
• Nema rasipanja u emocijama već je sveden
• Ironični odnos prema sudbini
• Kratke priče su parabole sa dubljim smislom značenja
• Palimpsest: tekst na podlozi koji se brisao zbog nedostatka pergamenta. U savremenom smislu, književni je postupak koji otkriva dublji sloj, ispod teksta na površini
• Narativ i stvarnost kog njega nisu apsolutni
• Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Postoji nekoliko priča u kojima je pisao o romantičnoj ljubavi i o neuzvraćenim ljubavima

Borhes je govorio…

• ,,Književnost je dokument čovečanstva”.
• ,,Proza je kaligrafija sveta”.
• ,,Ima već 75 godina kako hoću da se ubijem”.
• ,,Ne možeš da prođeš sve puteve kojim god putem da pođeš”.
• ,,Čovek je isto što i bog, a bog je isto što i čovek; čovek je isto što i njegova žrtva, a između su apsolut i tragičnost”.
• Elitista – veruje u kulturu i književnost sa velikim K!
• ,,Ne izvlači se umetnost iz naroda, iz malog čoveka, već iz grupe istaknutih pojedinaca”.

Borhesova poetizovana biografija

Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi.

Njegova biografija obiluje životnim detaljima koji je čine poetičnom: bio je bibliotekar, oslepeo je, ali ga ništa nije sprečavalo da čita i piše. Borhesov život je bio život ispunjen radom.

O priči ,,Vavilonska biblioteka”

„Vavilonska biblioteka” je kratka priča u kojoj je svemir zamišljen u obliku ogromne biblioteke, koja sadrži sve moguće knjige.

Priča je prvobitno objavljena u Španiji 1941. godine, kao deo Borhesove zbirke priča „Vrt sa stazama koje se račvaju”. Ta knjiga je u celini uvrštena u visoko tiražnu knjigu „Maštarije”, iz 1944. godine.

Borhesov pripovedač opisuje kako se Univerzum sastoji od ogromnog broja šestougaonih prostorija, od kojih svaka sadrži četiri zida polica sa knjigama. Iako je redosled i sadržaj knjiga slučajan i izgleda potpuno besmisleno, stanovnici veruju da knjige sadrže sve moguće kombinacije 25 osnovnih jezičkih znakova (22 slova, tačku, zarez i razmak).

Iako je ogromna većina knjiga u ovom Univerzumu potpuno besmislena, u biblioteci takođe mora da se nalazi svaka smislena knjiga ikada napisana, ili knjiga koja će možda jednog dana biti napisana, i sve moguće permutacije ili verzije svake od ovih knjiga. Pripovedač primećuje da biblioteka treba da sadrži mnoge korisne informacije, uključujući i predviđanja budućnosti, biografije svakog čoveka, i prevođenje svake knjige na sve jezike.

Sa druge strane, zbog ogromne količine informacija, sve knjige su potpuno beskorisne za čitaoca, što bibliotekara vodi u stanje suicidalnog očaja. To čini neke bibliotekare sujevernim, te određene grupe postaju „Čistioci”, koji proizvoljno uništavaju knjige, koje oni smatraju nerazumnim, dok lutaju u biblioteci u potrazi za „Krmeznim šestougaonikom” i njegovim svemoćnim, ilustrovanim, magičnim knjigama smanjenog formata. Drugi smatraju da, pošto sve knjige postoje u biblioteci, negde u jednoj od knjiga bi trebalo da se nalazi sažetak svih ostalih knjiga; neki čak veruju da postoji mesija, poznat kao „Čovek iz Knjige”. Oni putuju po biblioteci, tražeći mesiju.

Citat sa početka priče je iz knjige ,,Anatomija melanholije” autora Roberta Bartona, koji je knjigu napisao 1621. godine.

Horhe Luis Borhes ,,Vavilonska biblioteka”

„By this art you may contemplate
the variation of the 23 letters…“
The Anatomy of Melancholy, deo
2, odelj. II. bel. IV.1

Svemir (koji neki nazivaju Bibliotekom) sastoji se od nepoznatog, možda čak beskonačnog broja šestougaonih galerija, u čijem se središtu nalaze prostrani bunari za provetravanje oivičeni niskim balustradama. Sa svakog šestougaonika vide se donji i gornji spratovi, u nedogled. Raspored na galerijama uvek je isti. Dvadeset dugačkih polica, po pet na svakoj strani, postavljeno je uza sve zidove, osim na dva; njihova visina, koja je ujedno i visina samih polica, jedva da prevazilazi bibliotekara normalnog rasta. Jedan od slobodnih zidova otvara se prema uzanom hodniku, koji pak vodi u drugu galeriju, po svemu jednaku prethodnoj i svima ostalima. S desne i leve strane hodnika smeštene su dve malene prostorije. U jednoj se može odspavati stojećki; u drugoj, zadovoljiti velika nužda. U blizini su zavojite stepenice, koje se strmoglavljuju i uspinju u nedogled. U hodniku se nalazi i jedno ogledalo, koje vemo podvostručava oblike. Iz ovoga mnogi izvode zaključak da Biblioteka nije beskonačna (ako to zaista jeste, čemu onda takvo varljivo udvajanje?); što se mene tiče, radije se zanosim mišlju da te uglačane površi predstavljaju i nagoveštavaju beskraj… Svetlost dopire sa svojevrsnih okruglih voćki koje nazivaju „lampama“. Po dve na svakom šestougaoniku, postavljenje poprečice, bacaju svetlost nedovoljnu, neprestanu.

Kao i svi u Biblioteci, i ja sam u mladosti putovao; tragao sam za kakvom knjigom, možda i za katologom svih kataloga; sada, kad na jedvite jade razaznajem ovo što pišem, spremam se za onaj svet tek na nekoliko milja od šestougaonika na kojem sam rođen. Kad umrem, naći će se već neka milosrdna ruka da me gurne preko ograde: grobnica će mi biti nesagledivi vazduh; telo će mi propadati dugo, dugo, propadaće i raspadati se od trenja usled padanja, koje je beskrajno. Tvrdim da Biblioteci nema kraja. Idealisti smatraju da su šestougaone sale neophodan oblik apsolutnog prostora, ili makar našeg poimanja prostora. Mišljenja su da bi trougla ili petougla sala bila nezamisliva. (Što se mistika tiče, oni bi da nas uvere kako im se u ekstazi otkriva jedna kružna soba sa isto tako kružnom, ogromnom knjigom neprekinutog hrbata, koji opisuje pun krug oko zidova; njihovo je svedočenje, međutim, sumnjivo, reči nejasne: ta kružna knjiga, to je Bog.) Biće dovoljno da ponovim klasičnu odredbu: Biblioteka je lopta kojoj je istinsko središte bilo koji šestougaonik, a obim nedomašan.

Svakom zidu svakog šestougaonika odgovara pet polica: svaka polica sadrži trideset dve knjige, istog formata; svaka knjiga ima četiri stotine deset strana; svaka stranica, četrdeset redova; svaki red, osamdeset slova cme boje. Slova su prisutna i na hrbatu svake knjige; ona niti označavaju niti najavljuju ono što piše na stranicama: ova nedoslednost, znam, katkada se činila zagonetnom. Pre no što ukratko izložim odgonetku (čije otkriće, i pored njegovih tragičnih posledica, predstavlja možda najvažniji događaj u istoriji), želim da podsetim na nekoliko aksioma.

Prvi aksiom: Biblioteka postoji ab aeterno. U ovu istinu, iz koje neposredno proizlazi buduća večnost sveta, ne može posumnjati niko razuman. Čovek, kao nesavršeni bibliotekar, može biti proizvod slučaja ili zlonamernih demijurga; svemir, sa svojom elegantnom zalihom polica, zagonetnih tomova, beskonačnih stepenica za putnika, i sa nužnicima za bibliotekara koji sedi za stolom, može jedino biti delo kakvog boga. Da bi se uočila razdaljina između božanskog i ljudskog, dovoljno je ove drhtave simbole koje nespretnom rukom škrabam po koricama jedne knjige uporediti s usklađenim slovima u njenoj unutrašnjosti: primerena, tanana, jasno pocrnjena, neponovljivo simetrična.

Drugi aksiom: Broj ortografskih simbola je dvadeset i pet.2 Određivanje ove brojke omogućilo je, pre otprilike trista godina, formulisanje opšte teorije Biblioteke, kao i zadovoljavajuće rešenje problema koji nikakvo nagadjanje nije moglo odgonetnuti: zašto je priroda gotovo svih knjiga bezoblična i zbrkana? Jedna od njih, koju je moj otac otkrio u šestouganiku krila petnaest devedeset i četiri, sastojala se jedino od slova M C V, koja se izopačeno ponavljaju od prvog do poslednjeg retka. Druga (koju često u ovoj zoni konsultuju) pravi je slovni lavirint, ali zato na pretposlednjoj stranici kaže: Oh vreme tvoje piramide. Živa je istina: na jedan dobro smišljeni red ili tačno obaveštenje dolaze milje i milje besmislenih sazvučja, galimatijasa i nedoslednosti. (Znam za jednu neprosvećenu oblast u kojoj se bibliotekari ne povode za sujevernim i uzaluđnim običajem da u knjigama traže bilo kakav smisao, smatrajući ga jednakim pokušajima da se smisao prida snovima ili zbrkanim linijama na dlanu… Prihvataju da su pronalazači pisma u njemu odrazili dvadeset i pet prirodnih simbola ali tvrde da je njihova upotreba slučajna i da knjige po sebi ne znače ništa. Ovo mišljenje, kao što ćemo videti, nije sasvim netačno.)

Dugo se smatralo da te nerazgovetne knjige odgovaraju zaboravljenim ili dalekim jezicima. Istina je da su najstariji ljudi, prvi bibliotekari, koristili jezik dobrano različit od ovoga kojim sada govorimo; istina je i da nekoliko desetina milja nadesno naš jezik prelazi u dijalekt, a da devedeset spratova naviše postaje nerazumljiv. Sve je to, ponavljam, istina, ali četiristo deset stranica neprestanih M C V ne mogu odgovarati nijednom jeziku, ma koliko ovaj bio dijalektološki ili zakržljao. Jedni su natuknuli da bi svako slovo moglo uticati na naredno i da vrednost serije M C V u trećem redu na 71. stranici nije ona koju bi ista serija mogla imati negde drugde na stranici, ali ova maglovita teza nije imala uspeha. Drugi su bili mišljenja da je reč o šifrovanim tekstovima; ta je pretpostavka na kraju odnela prevagu i postala opšteprihvaćena, mada u smislu drugačijem od prvobitnog. Pre pet stotina godina, odgovorni jednog višeg šestougla3 naiđe na knjigu jednako zbrkanu kao i ostale, ali sa dva lista gotovo istovetnih redova. Kad je pronalazak pokazao jednom od putujućih kriptografa, ovaj mu reče da je tekst na portugalskom; drugi, da je na jidišu.

Za manje od stoleća ustanovljeno je o kom jeziku je reč: u pitanju je samojedsko-litvanski dijalekat guaranija, s glasovnim promenama klasičnog arapskog. Rastumačena je i sadržina: behu to pojmovi o kombinatomoj analizi, ilustrovani primerima promenljivih s neograničenim ponavljanjem. Ovi primeri omogućili su jednom dovitljivom bibliotekaru da otkrije zakonitost na kojoj Biblioteka počiva. Dotični mislilac je ustanovio da se sve knjige, koliko god da se među sobom razlikuju, sastoje iz istovetnih elemenata: razmaka, tačke,zareza i dvadeset dva azbučna slova. Ukazao je i na činjenicu koju su potvrdili svi putnici: u ogromnoj Biblioteci ne postoje dve istovetne knjige. Iz ovih premisa, koje se ne mogu dovesti u pitanje, izveo je zaključak da je Biblioteka potpuna, i da su na njenim policama zabeležene sve mogućne kombinacije dvadeset i nekoliko ortografskih simbola (čiji broj, iako ogroman, nije beskrajan), to jest sve ono što se može izraziti, i to na svim jezicima. Ama baš sve: detaljna istorija budućnosti, autobiografije arhanđela, tačan katalog Biblioteke, hiljade i hiljade lažnih kataloga, dokazivanje lažnosti tih kataloga, gnostičko Basilidovo jevanđelje, komentar ovog jevanđelja, komentar komenara ovog jevanđelja, verodostojno izložena njegova smrt, prevod svake knjige na svim jezicima, pominjanje svake knjige u svim knjigama; traktat koji je Beda mogao napisati (a nije) o mitologiji Saksonaca, izgubljene Tacitove knjige.

Kad je obznanjeno da Biblioteka sadrži sve knjige, isprva se svi budalasto zarađovaše. Poverovaše da su vlasnici tajnog, netaknutog blaga. Ne beše ličnog ili svetskog problema čije pouzdano rešenje nije postojalo negde u nekom šestougaoniku. Postojanje svemira moglo se objasniti, svemir je preko noći uzurpirao bezgranično nadanje. U ono vreme mnogo se govorilo o Odbranama, tj. o knjigama pohvala i predskazanja, koje jednom zasvagda dokazuju opravdanost svih činova svake osobe u svemiru i za budućnost mu proriču čuđesne tajne. Hiljade ljudi nestrpljivo je napustilo svoj rodni šestougaonik kako bi se uspelo gornjim stepenicama, sve u zaludnoj nameri da pronađu svoju Odbranu. Ti su se namernici svađali po uskim hodnicima, obasipali se mračnim kletvama, davili po božanskim stepenicama, bacali varljive knjige u grotla tunela, nalazili smrt u ambisu u koji bi ih gurali ljudi iz dalekih krajeva. Ostali pomeriše pameću… Odbrane postoje (i sam sam video dve koje se odnose na buduće, možda neizmišljene osobe), no njihovi tragači se ne dosetiše da je verovatnoća da čovek naiđe na vlastito opravdanje, ili na njegovu obmanljivu verziju, ravno nuli.

U isto doba očekivano je i razjašnjenje ključnih zagonetki čovečanstva: poreklo Biblioteke i Vremena. Sasvim je verovatno da se ove ozbiljne tajne mogu rečima objasniti: ukoliko jezik filozofa nije dovoljan, mnogooblična Bibioteka sigurno je proizvela nečuveni i za to potreban jezik, kao i slova i gramatike takvog jezika. Već četiri veka za njim se neumorno traga po šestougaonicima… Postoje i zvanični tragači, inkvizitori. Video sam ih kako obavljaju svoj posao: uvek se vraćaju iznureni; pominju nekakve stepenice bez stepenika koje su ih mogle stajati glave; pominju galerije i stepenice s bibliotekarom; poneki dohvati najbližu knjigu i krene da je prelistava, tražeći gnusne reči. Očigledno, niko se ne nada da bi bilo šta mogao otkriti.

Neobuzdana nadanja zamenila je, kako to već biva, preterana utučenost. Izvesnost da se na nekoj polici jednog od šestougaonika nalaze dragocene knjige, i da se do tih dragocenih knjiga ne može doći, činila se gotovo neizdržljivom. Jedna bogohulna sekta predložila je da se traganja okončaju i da svi stanu mešati slova i simbole kako bi nekako vaspostavili, uz darežljivu naklonost slučaja, pomenute kanonske knjige. Vlasti su bile primorane da protiv ovakve prakse donesu stroge zakone. Sekta je iščezla, no ja sam u detinjstvu viđao starce koji bi se dugo skrivali po klozetima, s metalnim pločama na dnu kakvog zabranjenog fišeka, i slabašno podražavali božanski nered.

Drugi su, nasuprot, mislili da se pre svega valja ratosiljati nepotrebnih dela. Zaposeli su šestougaonike, mašući katkad verodostojnim odobrenjima, bezvoljno bacali pogled u jedan tom i odmah zatim na propast osuđivali čitave police: njihovoj higijenskoj, isposničkoj razularenosti duguje se bezumni gubitak miliona knjiga. Na njihovo ime bačen je prezir, ali zato oni koji oplakuju ,,riznice“ uništene njihovom pomamom zanemaruju dve notorne činjenice.

Prvo: Biblioteka je u toj meri ogromna da bilo kakvo sažimanje naneto ljudskom rukom bez razlike biva infinitezimalno. Drugo: iako je svaki primerak jedinstven i nezamenljiv (budući da je Biblioteka potpuna), uvek su prisutne stotine hiljada njegovih nesavršenih faksimila, koji se među sobom razlikuju tek po jednom slovu ili zarezu. Protivno uvreženom mišljenju, usudiću se da pretpostavim da su posledice izazvane pustošenjima Čistilaca bile preuveličane, i to ponajpre zbog užasa koji su ovi fanatici izazivali. Suludo je bilo zamišljati da bi se mogli dokopati knjiga iz Krmeznog Šestougaonika: u pitanju su knjige smanjenog formata, svemoćne, ilustrovane i magične.

Znamo da iz tog doba potiče i jedna druga praznoverica: ona o Čoveku iz Knjige. Na jednoj polici izvesnog šestougaonika (zamišljalo se tada), postoji sigurno knjiga koja bi bila savršen sažetak svih ostalih; jedan bibliotekar je tu knjigu, nalik na božanstvo, imao u rukama. U jeziku ove oblasti još uvek opstaju ostaci kulta prema tom nekadašnjem službeniku. Mnogi su krenuli na put u potrazi za Njim, no zalud su čitav vek proćerdali šetajući uzduž i popreko. Kako pronaći obožavani tajni šestougaonik u kojem je prebivao? Neko predloži regresivni metod: da bi se odredilo mesto knjizi A, valja prethodno u knjizi B potražiti ono mesto gde upućuje na knjigu A; da bi se odredilo mesto knjizi B, prethodno valja konsultovati knjigu C, i tako u beskraj… U sličnim pustolovinama i sam sam straćio silne snage i čitave godine. Ne čini mi se neverovatnim da na nekoj polici u svemiru stoji jedna potpuna knjiga4; molim se nepoznatim bogovima da ju je čovek – jedan jedini, makar pre hiljadu godina! – imao u rukama, i da ju je pročitao. Ako čast, mudrost i bezbrižnost nisu za mene, nek budu bar za drugoga. Samo da postoji nebo, makar ja završio u paklu. Neka me se vređa i dotuče, samo da na tren, u jednom biću, Tvoja ogromna Biblioteka nađe opravdanja.

Bezbožnici tvrde da je besmisao u Biblioteci normalna pojava a da zdravorazumski odlomci (ili tek najskromnija doslednost) predstavljaju izuzetak ravan čudu. Govore (znam) o „grozničavoj Biblioteci u kojoj slučajni tomovi neprestano prete da se preobrate u druge i koji sve potvrđuju, poriču i mešaju poput kakvog zabunjenog božanstva“. Ove reči, koje nered ne samo da potkazuju već ga i slave, jasno ukazuju na odvratan ukus i neznanje kojem nema leka. U stvari, Biblioteka sadrži sve verbalne strukture, sve varijacije koje dopuštaju dvadeset i pet jezičkih simbola, ali ni jedan jedini apsolutni besmisao. Ne treba ni spominjati da najbolji tomovi na mnogobrojnim šestougaonicima koje opslužujem za naslov imaju Začešljana grmljavina, Gipsani grč, i Axaxaxas mlo. Ove na prvi pogled nedosledne rečenice nesumnjivo se mogu opravdati sa kriptografskog ili alegorijskog stanovišta; takvo opravdanje bilo bi verbalno i, ex hypothesi, već pohranjeno u Biblioteci. Koju god seriju slova da sastavim, na primer dhcmrlchtdj ona u božanskoj Biblioteci već biva predviđena i na nekom od njenih tajnih jezika već sađrži kakvo strahovito značenje. Niko ne može izgovoriti ni jedan jedini slog a da ovaj ne bude pun kako blagosti tako i strahovanja, i da na jednom od tih jezika ne označava svemoćno ime kakvog božanstva. Govoriti znači upadati u tautologije. Ova nepotrebna i preopširna poslanica već postoji u jednom od trideset tomova sa pet polica jednog od neprebrojivih šestougaonika – njeno pobijanje isto tako. (Broj n mogućnih jezika služi se istim rečnikom; u pojedinim će simbol biblioteka dobiti svoju tačnu odredbu: sveopšti i stalni sistem šestougaonih galerija, ali je biblioteka isto tako i hleb ili piramida ili bilo šta drugo, a šest reči koje je određuju imaju drugi smisao. Ti, koji me čitaš, jesi li siguran da razumeš moj jezik?)

Svakodnevno pisanje skreće mi misli od trenutnog položaja čovečanstva. Izvesnost da je sve već zapisano poništava nas ili nas čini utvarnima. Ja znam za srezove u kojima mladež ničice pada pred knjigama i neprosvećeno celiva njihove stranice, ne znajući pritom da protumači ni jedno jedino slovo. Epidemije, jeretičke razmirice, hodočašća koja se neumitno preobraćaju u hajdučenja, desetkovali su stanovništvo. Mislim da sam već pomenuo samoubistva, svake godine sve učestalija. Može biti da me starost i bojazan varaju, ali strahujem da je ljudska vrsta – jedina – na dobrom putu da iščezne, i da će je Biblioteka nadživeti: osvetljena, usamljena, beskrajna, savršeno nepokretna, opremljena vrednim tomovima, bespotrebna, nepodmitljiva, skrivena.

Upravo napisah beskrajna. Ovaj pridev nisam uneo tek tako, u retorskom zanosu; smatram da nije nelogično zamišljati da je svet beskrajan. Oni koji misle da je ograničen, tvrde da se negde daleko, u kakvom zabačenom kutku, hodnici i stepeništa i šestougaonici završavaju – što je nepojmljivo, besmisleno. Ko ga pak zamišlja neograničenim, zaboravlja da broj mogućnih knjiga ipak nije bezgraničan. Za ovaj vajkadašnji problem usudiću se da predložim sledeće rešenje: Biblioteka je neograničena i periodična. Ukoliko bi neki večni putnik krenuo kroz nju u jednom pravcu, ustanovio bi nakon nekoliko vekova da se isti tomovi ponavljaju u istom neredu (i da ovaj, ponovljen, tako postaje red: Red). Moja usamljenost nalazi utehu u ovom elegantnom nadanju.

Mar de Plata, 1941.

Fusnote

1. ,,Uz pomoć ove veštine možete da posmatrate variranje dvadeset i tri slova…“ (Robert Barton, Anatomija melanholije).

2. Originalni rukopis ovoga teksta ne sadrži ni brojeve ni velika slova. Interpunkcija se svodila na zarez i tačku. Ova dva znaka, prored i dvadeset i dva azbučna slova čine dvadeset i pet dovoljnih simbola koje neznanac navodi. (Beleška pripređivača.)

3. Nekada je na svaka tri šestougaonika stajao po jedan čovek. Samoubistva i plućna obolenja poremetili su ovu srazmeru. Ovo podsećanje budi u meni neizrecivu melan- holiju: događalo mi se da noćima i noćima putujem hodnicima i uglačanim stepenicama a da ne sretnem ni jednog jedinog bibliotekara.

4. Ponavljam: dovoljno je da se jedna knjiga osmisli, pa da zaista postoji. Isključeno je jedino ono što nije mogućno. Na primer: nijedna knjiga nije stepenište, iako nema sumnje da postoje knjige u kojima se raspravlja, poriče i dokazuje ova mogućnost, kao i druge, čija struktura odgovara strukturi stepenica.

5. Letisija Alvares de Toledo primetila je da je golema Biblioteka nepotrebna; na kraju krajeva, bio bi dovoljan jedan jedini tom, običnog formata, sa slovnim znakovima veličine devet ili deset, a koji bi sadržavao beskrajan broj beskrajno tankih listova. (Kavalijeri je, početkom XVII veka, u svakom čvrstom telu video preklapanje beskrajnog broja ravni.) Rukovanje ovim svilastim vademekumom ne bi bilo jednostavno: svaki bi se očigledni list raslojavao u druge; nezamisliva središnja strana ne bi imala naličja.