Šarl Bodler ,,Čitaocu” analiza pesme
Bodlerova pesma ,,Čitaocu” je tek uvrštena u školski program, ali se može reći da kod učenika izazva žive i oprečne reakcije. Opšti utisak je da se ova Bodlerova pesma ne zaboravlja tako lako.
Pesma ,,Čitaocu” je nastala davne 1855. godine.
Ona je prolog Bodlerove zbirke ,,Cveće zla”. Time što ju je odredio kao uvodnu pesmu, pesnik joj je pripisao programski karakter, jer u njoj iznosi svoju poetiku.
Analiza pesme
- Već na početku pesme naziremo da se lirski subjekt obraća čitaocu, time što ga apostrofira već u samom naslovu.
- Obraća mu se sugestivno, jer traži od njega saučesništvo i identifikaciju.
- Lirski subjekt svog čitaoca naziva: dvoličnim i licemernim, razvratnim i lažno nemoćnim.
- Svestan je toga da ga čitalac neće razumeti.
- Iskazuje izraziti pesimizam i negativan stav prema svetu, životu i čoveku.
- Bodler ne idealizuje ljudsko biće onako kako su to radili romantičari, već naprotiv, smatra da je čovek ogrezao u grehu, da se nalazi u paklu, da je njegovo pokajanje neiskreno i da za njega nema iskupljenja.
- Po Bodleru: muškarac je razvratnik, žena je drolja, a oboje traže samo slast i hrle ka grehu i smrti.
- U pesmi ,,Čitaocu” Bodler prikazuje apokaliptične slike pakla.
- On dočarava slike propasti, simbole paklenih zveri ( zmije, šakali, škorpije, crvi i gamadi) i predstave smrtnih grehova.
- Personifikuje pošasti koje obuzimaju čoveka: Čamu, Smrt, Dosadu, Grižu, Greh i Satanu.
- Da bi ih prikazao što slikovitije, koristi se biblijskim izrazima.
- Insistira na tome da čovek sam srlja u ponor.
- Zapravo, Bodler nam poručuje da je čovek u sukobu sa sobom i prikazuje dramu podeljenog bića koje je izabralo zlo.
Struktura pesme
- Pesma se sastoji od 10 katrena
- Ispevana je u četrnaestercima
- Rima je obgrljena
,,Čitaocu”
Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela kinje,
krmimo milu grižu savesti kao svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.
Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.
Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.
Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.
Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandzu staru.
Poput gustoga roja crva što grobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gamiže,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća silazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.
Nasilje, otrov, kama i požar još spleli
njišu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.
Al’ tu gde su skakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,
ima jedan još većma ružan, prljav i zao!
I mada niti ropće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao:
zove se Cama! – Dok je nevolje suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište
– dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!