Marković Danica po drugi put među Srbima

Grabim koracima od hiljadu milja preko svetosavskog platoa.

I inače hodam kao vojnik. Nikada od mene dama biti neće. Ali kada me pojuri policijski čas, dama će morati da sačeka na red. Neka se u nekom drugom životu otelotvori u meni! Sada sam samo progonjena gazela koju sustižu mere zabrane kretanja.

Sloboda je proterana sa beogradskih ulica!

Brzinu usporavam. Moram pogledati na sat.

Dok sam čekala posao, ljubav, lepu reč i pažnju, minuti i sati, prokletnici, vukli su se kao da idu na streljanje. Ponekad su se razvlačili, a najčešće, prokletnici, nisu ni stizali. A sada, kada žurim, poput elementarnih čestica univerzuma, lete li lete.

Otkucava trinaest časova i tri minuta, a meni predstoji još beskrajno mnogo koraka. Treba došetati do najbliže stanice, uhvatiti gradski prevoz, stići do Palate pravde, sačekati liniju 581 za Lazarevac i dovesti se do Stepojevca.

Do petnaest časova!

Dakle, sve su šanse da ,,popijem” kaznu i ,,zaglavim” pritvor. Buntovnik u meni se vragolasto smeši takvoj mogućnosti. Koliko bi samo priča moglo nastati u pritvoru! Tada bih se poistovetila sa Nušićem i Dostojevskim. Blago meni!

Taman da podignem pogled sa ekrana mobilnog telefona, kada me neko zgrabi za ruku i učini da izgubim ravnotežu.

Padam. Držim se za članak na desnoj nosi.

Nada mnom je senka osobe koja me je oborila. Da li da se svađam ili da vrištim?

– ,,Molim, oprostite, žurim. Pošla u Niš da trampim rakiju za so. U kom pravcu dođe Niš?”

– ,,Gospođo, Vi se to šalite sa mnom? Kakav Niš? U Beogradu ste! Šta sad da radim. Neću moći da hodam. Upropastili ste me…”

– ,,Otkud Beograd? Prokuplje je ovo u doba okupacije. Niste li, možda, u padu udarili glavom, pa Vam se Beograd pričinjava? Oprostite, ime mi je Danica Marković, učiteljica sam i pesnikinja. Pođoh za Niš da trampim rakiju za so. Teška su vremena, a decu treba hraniti…”

– ,,Ja udarila glavom i našla se u Prokuplju?! Neće biti! Prokuplje ni blizu, draga gospođo, već Beograd dve hiljade dvadesete. Beograd u doba izolacije. Kakva Vas okupacija spopala? I ja sam Marković, ali Snežana, nastavnica i pisac. Trebalo je da stignem na vreme kući, samo da me niste zadržavali.”

– ,,Smušene li žene, mislim se. Čudne li haljine na njoj? Otkud joj takva smirenost u ovakvom gradu? Odakle li se samo pojavila? Kako na mene baš da natrči?”

Prebirajući po glavi kako da se spasem, ne mogoh da skrenem pogled sa neobične sagovornice. Taman da smognem snage i pridignem se, njoj klecnuše kolena i sede na trotoar, tik do mene.

– ,,Praštajte, sigurno mi se od umora zavrtelo u glavi, pa sam Vaše reči krivo shvatila. I Vi znate da je devetsto sedamnaesta, jel’ tako? Prokuplje je, narodna buna je, okupacija je… Bugari vode krvavo kolo. Moram pokušati, moram se suprotstaviti, moram stići do Niša!”

– ,,Danice, Vama nije dobro? Molim Vas, dozovite se! Daću Vam vode, umiću Vas… Da niste zaraženi koronom, daleko bilo? Joj, šta me snađe!”

– ,,Korona, ko je on?! Znam Tasova, znam Atanasova, dalje Rajeva, Nikolova, zatim Kruma, ali Korona?! Pukovnik il’ general Korona? Da nije novi niški namesnik, a ja, taman, pošla kod Tasova? Neka, neka, popričaću i sa Koronom, šta mogu?”

– ,,E, pa, sada je stvarno dosta, takozvana pesnikinjo i učiteljice! Vi zbijate šale, dok meni noga otiče i dok se policijski čas bliži. Znate li Vi gde je Stepojevac? Sram Vas bilo! Čekajte, da nije ovo, možda, skrivena kamera?”

– ,,Nemojte se ljutiti, molim Vas! Neobično ime imate. Prvi put ga čujem – Snežana. Pogodno je za stihove, kad bi mi, uopšte, bilo do njih. Dajte da se razjasnimo! Pred vama stoji Danica, rođena Marković, udata Tatić – učiteljica, pesnikinja i majka šestoro dece. Rođena u Čačku 1879. Sada mi je 38 godina. Do šale mi nikako nije, nego mi je da se dokopam Niša. Narod treba spašavati, decu hraniti, slobodu vratiti…”

– ,,Slobodu spominjete, Danice? Za slobodom i ja vapim. Godina mi je 39 i rano mi je da poludim. Kad bih Vam poverovala, to bi značilo da ste rođeni sto godina pre mene. Da ste došli iz prošlosti. Da smo prezimenjakinje istog zanimanja. Da nam je dosta okova. Da smo se obe nekud zaputile. Da smo obe onesposobljene. Da nam preti opasnost. Da Vi meni možete dati pouku, a ja Vama opomenu. To bi značilo, Danice Marković, da ste po drugi put među Srbima! To bi značilo da ste važna ličnost, čim ste se vratili. Ne znam samo zašto ste pred mene došli? Oh, setila sam se, kucaću ime Danica Marković na internetu, možda će mi tada biti jasnije?”

– ,,Internet, korona, Snežana?! Da ne zalutah, možda, u Bugarsku. Sve same čudne reči, ništa ne razumem…”

Kroz obrise beogradskog smoga mogli su se nazirati neki drugi svetovi. Nekada bezbojni i bezmirisni vazduh, sada se činio zamamnim – poput zmije je gmizao, poput nargile se dimio, poput vina opijao…

Mamurna od mešanja prošlosti i sadašnjosti, od sudara okupacije i izolacije, od saznanja da se sloboda nije rodila ni posle stotinu godina, ravnodušno sam posmatrala farove uperene u mene. Rotacija i policijska sirena više me nisu plašile. Brinula sam se samo kako da objasnim Danicu, a da me ne prevezu kod još jednog književnika – Laze Lazarevića.

Kojim čudom da je vratim u devetsto sedamnaestu?

– ,,Gospođo, uskoro će nastati zabrana kretanja. Jeste li dobro? Dajte nam Vaša dokumenta!”

– ,,Boli me noga, pala sam. Neću stići kući. Evo, moja lična karta. Molim Vas, odvedite me da mi pogledaju nogu! Gde je Danica?” – zaplitala sam jezikom dok sam tonula u nesvesticu.

– ,,Gospođo, čujete li, zatekli smo Vas samu. Dođite sebi. Nema ovde nikakve Danice.”

Utonila sam u slatku izmaglicu nesvesnog u kojoj oduzimanje broja 1917 od broja 2020 ne daje treći broj, već nudi mogućnost da, bludeći između svetova, ostaviš razumno po strani ne bi li se, u mašti, susreo sa Danicom – narodnom heroinom od roda Marković, pesnikinjom umetničkog imena Zvezdanka, majkom šestoro dece, putnicom kroz vreme i za Niš.

Beše li to ona po drugi put među Srbima? Beše li ili nam se i prvi put pričinilo da je postojala i da smo je zavredeli?

P.S. Priča je nastala za potrebe Portalibrisovog konkursa ,,Dok je reči, i pisci su živi”. Posvećena je zaboravljenoj srpskoj pesnikinji – Danici Marković.

Danica Marković je rođena krajem 19. veka u Čačku. Upisuje studije srpskog jezika i književnosti koje napušta zbog lošeg materijalnog stanja. Radila je kao učiteljica u Beogradu i okolini. Potom se premešta sa porodicom u Prokuplje.

Zbog borbe za ,,srpsku stvar” u Topličkom ustanku protiv Bugara, bila je osuđena na smrt. Pomilovana je, ali izolovana da ne sme da ode iz Prokuplja, gde ostaje sve do kraja okupacije. Oslobođena je zahvaljujući zalaganju Crvenog krsta, holandske kraljice Vilhelmine i bugarskog književnika Ivana Vazova.

Ostaće upamćena po svojim buntovnim rečima: „Vi tražite od mene, kao Srpkinje, da se za čanak sočiva odreknem svoje dužnosti. To neću nikada učiniti, ni po cenu života svoje dece”.

Pisala je poeziju na nov i, za to vreme, neobičan način – lično, ispovedno i pesimistički. Takođe, pisala je i pripovetke.

Ona je prva moderna srpska pesnikinja.

Takođe, Danica Marković je prva žena književnica nagrađena za delo godine.

Svoju prvu zbirku pesama je štampala o svom trošku.

Stvarala je pod pseudonimom Zvezdanka.

Nazivali su je ,,senzitivnom, impulsivnom srpskom orhidejom”.

Ova majka šestoro dece, pesnikinja i heroina, živela je, izgleda, u pogrešnom vremenu.

Pričom ,,Marković Danica po drugi put među Srbima”, podsetimo je se barem na trenutak.