Iskonski strahovi: Priča koju je ispripovedao život
Autobuska stajališta su važna odredišta u mom životu. S obzirom na to da nisam vozač, autobusima putujem još od đačkih dana.
Bezbroj iskustava, mnogo sklopljenih poznanstava i neverovatnih scena za pamćenje – to su rezultati mog dugogodišnjeg putničkog staža. Ko nije putovao čuvenim 581, ne zna šta je avantura!
Iz tih iskustava, poznanstava i scena, nastale su mnoge moje priče. Putovanja su za mene oduvek bila izvor nepresušne inspiracije.
Ipak, neke od doživljenih ,,priča sa autobuske stanice” me, zaista, i posle toliko godina, mogu poremetiti, dotaći i navesti na razmišljanje. Ovo je jedna od njih – nazvala sam je Iskonski strahovi.
Iskonski strahovi
On, koga ne poznajem, ali ga u svojoj mašti živo dočaravam, traži iskrenu i časnu ženu da sa njom provede neku godinu staračkog života.
Zauzvrat joj nudi svoju legalizovanu kuću i penziju.
Unapred zahvaljuje lepšem polu na razumevanju.
Nekima je, vidim, smešno. U meni ovaj natpis budi sasvim drugačije emocije. Osim emocija, budi i neke iskonske strahove.
Natpis vrišti i postavlja pitanja:
- Zašto je iko sam?
- Da li je to zaslužio ili ga je sticaj okolnosti osudio na samoću?
- Da li je njegova samoća posledica pogrešnih odluka?
- Zašto mu ona toliko teško pada?
- Koliko li je teško počinjati od nule u starosti?
- Da li se može graditi bliskost tamo gde se ona uslovljava kućom i penzijom?
- Šta zaista znači deliti sa nekim dane i provoditi godine?
- Koliko li je hrabrosti potrebno da oglasiš na sva zvona svoju samoću?
- Zašto je usamljen čovek toliko obeležen?
- Da li i nekog od nas očekuje slično?
Ne mogu prestati da se pitam. Ne prestajem da mislim na iskonski strah od samoće, koji je pravo sa autobuskog stajališta ušetao u moje misli i uzburkao ih kao život posle ljubavi, kao more posle bure, kao javnost posle afere.
Sada nepogrešivo znam – Crnjanski je bio tako prokleto u pravu – svi smo mi povezani nevidljivim nitima i delimo iste iskonske strahove.