Kad poezija progovori: Konstantin Kavafi ( I deo)

Mnogo je načina da započneš ili da završiš svoj dan. Zašto upravo poezija ne bi bila tvoj pokretač ili tvoje smirenje?

Dozvoli joj da progovori glasom Konstantina Kavafija – jednog od najuticajnijih svetskih pesnika.

Kada bi danas mogao da progovori, pesnik Kavafi bi bio jedan od najboljih motivacionih govornika.

Svojim pesmama, angažovao bi te i intelektualno i emotivno. Čak i ako nikada nisi čuo za Kavafija, razumećeš pesnikovu poruku, jer je njegova poezija bezvremena i univerzalna.

Ko je bio Konstantin Kavafi?

Konstantin Kavafi ( 1863 – 1933) je bio grčko – egipatski pesnik iz Aleksandrije.

Pošto se njegova porodica uspešno bavila trgovinom, Kavafi je kao mladić živeo u Engleskoj i imao britansko državljanstvo.

Zbog finansijskih problema nakon očeve smrti, porodica Kavafi se vraća u Aleksandriju.

Sedam godina provedenih u stranoj zemlji bile su važne za oblikovanje Kavafijeve poezije – prve stihove je napisao na engleskom jeziku. U Engleskoj se i rađa ljubav prema delima Šekspira, Oskara Vajlda i Roberta Brauninga, što mu pomaže da stekne savršeno znanje jezika.

Do kraja svog života govorio je grčki sa engleskim akcentom i često je u korespondenciji sa svojom porodicom pisao na engleskom.

Kavafi je najpre radio kao novinar, da bi, zatim, dobio posao u egipatskom Ministarstvu javnih poslova, koje je bilo pod britanskim patronatom. Na tom radnom mestu se zadržao trideset godina.

Zanimljivo je da ovaj pesnik nikada nije imao formalno obrazovanje, osim kratkog perioda pohađanja trgovačke akademije u Aleksandriji. Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku ili novinarstvo.

Pesnik nikada nije napustio svoj grad, osim nekoliko putovanja u Francusku i Englesku. Većinu svog života proveo je sam:

,,Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe. S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima”, zabeležili su hroničari Kavafijevog života.

Govorio je: “Zašto bih se selio? Ovde u blizini imam sve što mi je potrebno: bordel da zadovoljim svoje potrebe, bolnicu da održavam zdravlje, a niže niz ulicu crkvu da mi oprosti grehove i opoje me kad umrem”.

Radeći u Ministarstvu javnih poslova, uporedo je pisao poeziju. U to vreme, započinje da stvara hronološku listu svih pesama koje je napisao.

Bio je vrlo strog prema svojim pesmama – kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri – četiri, a ostale je uništavao.

Iako nije vrednovan u Grčkoj sve do svoje smrti, Kavafi je najveći grčki pesnik 20. veka i jedan od najuticajnijih i najistaknutijih svetskih pesnika.

Stvaralaštvo Konstantina Kavafija

Kavafi je počeo rano da piše pesme – i to na engleskom, francuskom i grčkom jeziku.

Na grčkom je stvarao kombinujući dva idioma ovog jezika – što je bio razlog da ga Grci odbace kao pesnika. U vremenima naglašenog nacionalnog etosa u Grčkoj, on nije bio naročito omiljen, a ni dovoljno poznat.

Svoje pesme počinje da objavljuje u periodu od 1891. do 1904, i to samo za bliske prijatelje. Odbijao je da objavi svoja dela u formi knjige, insistirajući da ona budu publikovana samo u magazinima ili novinama. Zainteresovanim čitaocima je štampao svoje pesme, a uskom krugu prijatelja ih poklanjao.

Ipak, većine tih ,,početničkih’’ pesama pesnik se odriče 1910. godine, kada počinje ozbiljnije da se bavi poezijom.

Kavafi sam svrstava svoje pesme na one koje su objavljene pre 1911. godine i one posle. Do tog datuma, odlučio ja da od preko 200 pesama koje je napisao, sačuva samo 24.

Svoje najvažnije pesme piše tek posle četrdesete godine.

Faze Kavafijeve poezije, poznate su u istoriji književnosti kao: Objavljene pesme, Neobjavljene pesme, Nezavršene pesme, Odbačene ili Skrivene pesme.

Po tematici, Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijsku, filozofsku i erotsku, iako ima mnogo preklapanja između tih odrednica.

Umro je u sedamdesetoj godini, a da nikada nije sabrao svoj rad.

Govori se da je pred kraj svog života rekao da mora napisati još najmanje 25 pesama kako bi ih njegova arhiva sadržala dovoljno.

Osim nekoliko eseja, Kavafi nije pisao ništa drugo osim poezije.

Prva knjiga njegove poezije izlašla je posthumno 1935. godine, dve godine posle njegove smrti, i sadržala je 154 pesme iz centralnog dela njegovog stvaralaštva – između 1896. i 1933. godine. Ipak, na desetine pesama je ostalo nedovršeno ili u obliku skice.

U početku, Kavafijeva poezija nije privukla veliku pažnju, s obzirom na to da se njegov stil pisanja značajno razlikovao od stila važnih grčkih pesnika tog vremena. Kavafi nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca.

Tek dve decenije kasnije, nova generacija nihilističkih pesnika naći će inspiraciju u njegovoj poeziji – tada je stekao i brojne podražavaoce.

Konstantin Kavafi je još jedan u nizu pesnika kome slava i poštovanje stižu kasno.

Danas se smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku.

,,Kavafijevski’’ stil – novi glas u poeziji

Konstantin Kavafi predstavlja jedinstvenu pojavu u poeziji, sa sopstvenom estetikom i novim stilom.

Njegov pesnički glas je potpuno originalan, sa dubokim unutrašnjim smislom, poseduje jednostavnost i lako se pamti.

Svojim posebnim pristupom, Kavafi je u grčku poeziju uneo potpuno nove teme: Levant, helenizam, vizantijski period, semite…

Za razliku od većine grčkih pesnika, pa i mnogih svetskih, koji pišu pesme o moru, putovanjima, lutanjima, Kavafi peva o zidovima, neostvarenim putovanjima, o čoveku zarobljenom civilizacijom, o strahu od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti…

Temama nije prilazio na ustaljeni – romantičarski način, već na svoj kavafijevski – onaj koji ga je učinio velikim pesnikom.

Ipak, njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke na primedbu da je to proza, a ne poezija.

Jezik kojim se služio bio je jednostavan i direktan, bez ikakvih ukrasa i bez strukture.

On nije koristio grčki ili zapadnoevropski model pisanja, već je njegov stil bio odraz ličnosti i temperamenta.

Kavafi je pesnik koji bira reči. Njegov jezik je bio jedinstvena mešavina tadašnjeg književnog – učenog, zatim, svakodnevnog – narodnog jezika i dijalekta kojim je govorila grčka zajednica u Aleksandriji. Ima kod njega i slenga i neobičnih leksičkih spojeva, što sve daje ,,kavafijevskom” jeziku neponovljivu boju.

Kavafi uglavnom uzima jednu scenu, bilo iz ličnih uspomena ili iz istorije, i opisuje je tako da pesma izgleda kao statični dramski prikaz pun patosa.

Stih njegove poezije je jamb, koji u originalu zvuči vrlo ritmično, bogato, iako je retko rimovan.

Kavafi je pesnik tragedije, poraza, straha i razočaranja.

Glas mu zvuči prefinjeno, umorno, pesimistično, dok je atmosfera u njegovim pesmama prigušena i pomirena.

Paradoks Kavafijevog stila je da na svakom jeziku njegova poezija zadržava svoje umetničke karakteristike.

Jedinstvene emocije i neponovljiv stil učinili su da njegove pesme budu svrstane u poseban pravac nazvan ,,kavafijansko stvaralaštvo’’ i kao takve budu uvrštene u antologije širom sveta.

Kavafijev stil je imao velikog uticaja na modernu evropsku poeziju, zasenio je ostale pesnike 20. veka i svrstao ga je u najvažnije figure, ne samo u grčkoj, nego i u svetskoj poeziji.