8. mart u Srbiji: praznik laži ili praznik ljubavi?
Samo jedna rečenica bila je dovoljna Dušku Radoviću da obuhvati sve nijanse Dana žena – dana oko kog se godinama lome koplja i suprotstavljaju stavovi: ,,Danas je 8. mart, praznik sažaljenja i laži ili praznik ljubavi i poštovanja – kako se već kojoj ženi zalomiloˮ.
Politička kretanja u Srbiji krajem 19. veka i transformacija patrijarhalnog uređenja društva, doveli su i do aktuelizovanja „ženskog pitanja”. Na stranicama časopisa sve češće su se pojavljivali tekstovi koji su govorili o položaju žena u Americi i evropskim zemljama, kao i o njihovoj borbi za emancipaciju.
Neke od srpskih žena su se počele boriti za svoja prava. Jedna od njih bila je Anka Obrenović Konstantinović – zvali su je „Anka Pomodarka”, jer je svojim ponašanjem i stavovima rušila patrijarhalne tabue.
Pod pokroviteljstvom kneginje Natalije, 1875. godine osnovano je Beogradsko žensko društvo – prvo udruženje žena u Srbiji, koje je imalo cilj da spremi srpske devojke iz raznih društvenih slojeva za mnoge radne i humanitarne aktivnosti. Idejni tvorac udruženja bila je Katarina Milovuk, upravnica Više ženske škole.
Društvo se bavilo prosvetnim i humanitarnim radom, obrazovanjem ženske omladine, zbrinjavanjem ranjenika, invalida i siromašne dece, pomaganjem siromašnih i starih i sličnim aktivnostima. Takođe, udruženje se zalagalo i za emancipaciju žena.
Ubrzo po osnivanju, Društvo pokreće svoje glasilo pod nazivom ,,Domaćicaˮ – prvi ženski časopis koji je kontinuirano objavljivan, a, takođe, inicira i otvaranje Radničke škole, Pazara za izložbu i prodaju proizvoda narodne ženske radinosti, Đačke trpeze, Doma staraca i Prve ženske bolnice.
Uskoro se osnivaju i podružnice Beogradskog ženskog društva u gradovima širom Srbije – na taj način se ideja o ženskom pitanju proširuje i van Beograda u ostale gradove, a preko njih i na sela.
Pored prvog časopisa u Srbiji, Beogradsko žensko društvo osniva i prvu Žensku radeničku školu, u kojoj su najsiromašnije učenice bile primane na besplatno školovanje. Zadaci škole bili su vaspitavanje učenica „kako bi, kao buduće građanke, mogle časno i pošteno živeti”.
Ovo društvo je ostavilo dubok trag u kulturnoj istoriji srpskog naroda, jer se smatra rodonačelnikom ženskog pokreta u Srbiji. Ipak, u studijama o Srbiji 19. veka, skoro da nema pomena o doprinosu ženskih udruženja.
U Srbiji je 8. mart prvi put obeležen 1911. godine, a prva zvanična proslava Dana žena održana je 1914. godine u Beogradu, u tadašnjem Narodnom domu.
Srpske žene su hvatale korak sa drugim ženskim organizacijama u Evropi.
Ključna uloga ženskih časopisa u emancipaciji žena u Srbiji
Iako su se prvi ženski časopisi u Srbiji pojavili onda kada je u ostalim delovima Evrope i sveta feministički pokret bio u punoj snazi, oni su se i dalje obraćali ženi kao domaćici, majci, a ne kao pojedincu.
Dok se u domaćim časopisima žene podučavaju kako da budu savršene domaćice, u Evropi izlaze časopisi koji zagovaraju žensko pravo glasa i jačaju svest o pravima žena.
Tek dvadesetih godina 20. veka u Srbiji počinju da izlaze ženski časopisi koji posmatraju ženu kao deo modernog društva.
Prvi ženski časopis u Srbiji ,,Vospitatel ženskiiˮ, pokrenuo je Matija Ban 1847. godine, a bio je namenjen „krasnom polu južnoslovenskih narodaˮ. Časopis je sadržao književne i naučne priloge, pouke iz medicine, tekstove o vaspitanju i nezi dece, vođenju domaćinstva, kao i vesti o akcijama žena u svetu i o položaju žena u slovenskim zemljama. Ideje, koje je Ban zastupao o ženama, bile su za tadašnje srpsko društvo vrlo revolucionarne, a časopis je štampan na narodnom jeziku, pa se pretpostavlja da je zbog toga ubrzo bilo zabranjeno njegovo izlaženje.
Od 1886. do 1914. godine u Novom Sadu izlazi časopis za žene ,,Ženski svetˮ, u sastavu Organa dobrotvornih zadruga Srpkinja. U njemu su objavljivani izveštaji o radu ženskih zadruga, koje su osnivane svuda po Austrougarskoj.
Za razliku od prethodnih časopisa, koje su zbog zakonskih nemogućnosti da se angažuje žena uređivali muškarci, jedan od najznačajnijih ženskih časopisa ,,Ženaˮ uređuje Milica Jaše Tomića. Časopis je izlazio u Novom Sadu, pod sloganom „Ne stoji kuća na zemlji, nego na ženi”.
Časopis ,,Ženaˮ nije bio feministički u pravom smislu reči, pošto se žensko i dalje smeštalo u okvire tradicionalno shvaćenih uloga majke, supruge, ćerke i Srpkinje, ali se ipak velika pažnja poklanjala obrazovanju. Ovaj časopis je odigrao važnu ulogu u emancipaciji i edukaciji žena u srpskim krajevima, jer se bavio i ozbiljnim temama – uzrocima abortusa i odbijanjem žena da rađaju.
Vrlo je ilustrativan i članak penzionisane nastavnice Lene Pop-Hristić ,,Ženi od ženeˮ, koji govori o porodici i o ženinom mestu u njoj. Autorka zaključuje da bi: ,,pravo glasa bio jedan teret više za ženu”.
Časopisi perioda između dva svetska rata promovišu ženstvenost i emancipaciju, ali ne u pravom smislu rodne ravnopravnosti, već kao afirmaciju žene.
,,Žena danasˮ je jugoslovenski ženski časopis koji je pokrenut kao feminističko glasilo, sa zadatkom da, pored ideje o emancipaciji žena, propagira antifašizam i pacifizam, odnosno komunizam. Takođe, afirmisao je revoluciju, radnički pokret i pravo žene da učestvuje u ratu. U programskom tekstu ovog časopisa „Novi feminizam”, ide se korak dalje – ,,osim borbe za prava žena, feminizam postaje deo opšte borbe za očuvanje demokratije”.
Posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji je uspostavljen socijalistički poredak. Antifašistički front žena nastavio je rad na ostvarivanju programa predratnog ženskog pokreta. Međutim, Savez komunista je doneo odluku o njegovom ukidanju – prva je svoju samostalnost izgubila ženska organizacija. Sve službe namenjene ženi su institucionalizovane i birokratizovane. Bilo je to doba socijalističkog feminizma.
Posleratni časopisi „Praktična ženaˮ, ,,Bazarˮ i ,,Nadaˮ bili su i dalje konzervativni i patrijarhalni. Došlo je do kontradiktornog procesa – objedinjeni su ,,kultura ženstvenostiˮ i feministička ideologija: ,,Kultura ženstvenosti ostavlja ženu u njenoj tradicionalnoj ulozi, dok feminizam želi da je iz nje izvučeˮ.
Put koji su prešli ženski časopisi u svetu, ali i u Srbiji, bio je trnovit, ali predstavlja istoriju borbe za priznavanje osnovnih ljudskih prava polovini čovečanstva. Časopisi su poljuljali ustaljenu društvenu sliku o položaju polova – učinili su mnogo da se ublaži nepravda u istoriji, u kojoj se pamti malo ženskih imena. Oni su bili pokazatelji opšteg napretka i ogledalo epohe u kojoj se izrazila potreba žena da se prepoznaju kao misleće jedinke.
,,Časopisi se postavljaju kao alternativna, ženska logika. Bili su sredstvo da se jedan utuljen ljudski glas jasnije čuje, da se stvaranje koje je postojalo samo u senci muške kulture obasja svetlošću.ˮ (Slobodanka Peković ,,Ženski časopisi u Srbiji na početku 20. vekaˮ)
Dan žena u Srbiji
Prema srpskim zakonima 19. veka, položaj udate žene bio je isti kao i položaj maloletnih ili umno poremećenih lica – ona je bila pod muževljevom zaštitom i nije imala pravo na nasleđivanje imovine. Neudate, udovice i razvedene žene zauzimale su nešto bolji pravni položaj u društvu. Za razliku od žena u Srbiji, prema ugarskom građanskom pravu, žene u Vojvodini bile su skoro izjednačene s muškarcem.
U Vojvodini su žene prvi put glasale 1918. godine, na izborima za Veliku Narodnu Skupštinu, odnosno za ujedinjenje Vojvodine i Srbije, ali im je to pravo ponovo oduzeto. Žene su pravo glasa u Srbiji osvojile tek 1946. godine i to zahvaljujući učešću i žrtvama u ratu.
Kada je reč o aktuelnim pravima žena u Srbiji, rodna ravnopravost je garantovama Ustavom Republike Srbije iz 2006. godine.
Opšti zakon o zabrani diskriminacije usvojen je u martu 2009. godine. Srbija je potpisnica jednog broja međunarodnih konvencija o jednakim mogućnostima, uključujući i Konvenciju Ujedinjenih Nacija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena.
Iako po mnogim drugim merilima poštovanja ljudskih i ženskih prava Srbija zaostaje za svojim evropskim susedima, 8. mart je povod da se podsetimo šta nam je ovaj praznik doneo, ali i da se zapitamo u šta smo ga pretvorili.
Bez obzira na to što su se žene u socijalizmu izborile za pravo da rade, njihova tradicionalna uloga ipak je bila dominantnija nad onom društvenom, pa je 8. mart Srbiji prerastao u praznik majki.
Osim komercijalizacije, dan borbe za prava žena je u Srbiji dobio još jednu dimenziju – doveden je do najnižeg vida banalizacije, time što se kroz viceve o prazniku ispoljavaju podsmeh, omalovažavanje, seksizam i mizoginija, čime se skreće pažnja sa njegove stvarne vrednosti.
Ukoliko bismo se ponekad pozabavili ženskim rečima u vezi sa 8. martom, uverili bismo se da su emocije koje preovlađuju u njima – tuga i bes.
Jedne su nemoćne i napuštene i Dan žena im se nikad nije dogodio, druge 8. mart vide kao borbu, a najglasnije su gnevne žene, koje nas podsećaju na preispitivanje istorije.
Podsećaju nas da žene nisu doprinosile samo rađanjem dece i brigom o domaćinstvu. Pitaju nas zašto smo zaboravile svrhu svog praznika, zašto ne znamo ko su bile Klara Cetkin i Roza Luksemburg, niti kada su naše bake stekle pravo glasa, a kada su dobile priliku da se zaposle u fabrici?
U svakom slučaju, ono u čemu su žene u Srbiji složne je stav da 8. mart nije ono što bi trebalo biti.
Da li nam je 8. mart i dalje potreban?
Previše je faktora koji su se isprepletali u sagledavanju Dana žena – društveni kontekst, političke okolnosti, stepen razvijenosti države, odnosi među polovima i odnosi moći uključeni su u obeležavanje ovog praznika.
Ipak, potrebno je naglasiti – 8. mart nema nikakve veze sa odnosom muškaraca i žena, nego sa odnosom društva prema ženama.
Dan žena je praznik svih onih koji smatraju da prava bilo kog čoveka u društvu ne bi trebalo da su uslovljena njegovim polom.
Trebalo bi iskoristiti ovaj dan da pomerimo fokus sa aktuelnog na njegov prvobitni značaj.
Praznici se i obeležavaju da bi se obnavljalo sećanje na važne ideje i njihove nosioce. A koliko je ženski pokret bio važan kroz istoriju, možemo uvideti ako se osvrnemo na društvo do samo par vekova unazad.
Nećemo nikada moći da se na pravi način odnosimo prema datumima koji su značajni, sve dok se sami ne budemo za njih svakodnevno borili.
