Tijana Zdravković: ,,Treba se vraćati na mesta u kojima si rastao”

Tijaninom i mom razgovoru je, od samog početka, bilo suđeno da odstoji, da se krčka, da previre i na kraju, da sazri – pre nego što bude objavljen. Prvobitno su obaveze bile te koje su nas usporavale, a potom su to bile životne okolnosti.

Ipak, za dobru priču nikada nije kasno! Kada pera ukrste dva pisca u nastajanju, dve bivše studentkinje Filološkog fakulteta, dve zaljubljenice u francuski jezik i kulturu i dve obožavateljke Beograda, priča ne zastareva. Ona nema ograničeni rok trajanja – već strpljivo čeka da zaživi i da dopre do svojih čitalaca.

Ovaj intervju sa Tijanom, ne zamerite mi, vodim obraćajući se svojoj sagovornici sa TI.

Sa persi na pertu se pređe lako onda kada se bliskost u godinama i neposrednost u komunikaciji nadovežu na poštovanje koje nije uslovljeno konvencijama.

Tvoj Magazin Vam predstavlja divnu mladu damu – Tijanu Zdravković – nastavnicu francuskog jezika i književnosti, prevodioca, jednu Selimovićevu junakinju, instagram vodiča kroz istoriju Beograda, pesnikinju i pisca u nastajanju.

Jedna Selimovićeva junakinja

TVOJ MAGAZIN: Osnivač si instagram profila @belle_epoque_belgrade. Na njemu si potpisana kao ,,jedna Selimovićeva junakinja”. Možeš li nam otkriti o kojoj se Mešinoj junakinji radi i zašto je baš ona tvoj izbor?

Pre nego što sam se rodila, moji roditelji su hteli da me nazovu Ana. Izgledalo je da su u toj odluci saglasni, ali ipak je presudilo nešto drugo. 

U toku trudnoće, moja mama je čitala knjigu ,,Tvrđava” Meše Selimovića. Jedan od glavnih junaka, ili bolje da kažem, junakinja, jeste Tijana koja se pojavljuje na samom početku romana. Kako je čitanje odmicalo, mojoj mami se dopao lik Tijane, kao i samo ime, koje je u to vreme još uvek bilo relativno retko. Na kraju ja dobih ime po Mešinoj Tijani, a moram priznati da volim da verujem u to da je sudbina umešala prste u čitav taj splet događaja i da ću se ja kasnije zbog toga baviti književnošću i pisanjem. 

TVOJ MAGAZIN: Otkrila si mi da se dodatno edukuješ o grafičkom dizajnu da bi svoj instagram profil mogla da unaprediš. Šta možemo očekivati od @belle_epoque_belgrade u budućnosti?

U današnje vreme je neophodno da se čovek stalno usavršava, pa sam tako i ja morala da se okrenem nekim osnovama grafičkog dizajna, kako bih malo unapredila instagram profil. 

Shvatila sam da moram da izgradim vizuelni identitet po kojem bih eventualno bila prepoznatljiva, a to iziskuje određeno vreme, tako da sam se povukla na neki period sa tog naloga dok ne napravim kreativniji plan i strukturu. Mada sam pre par dana objavila nešto, bez obzira na to.

Nadam se da ću pratiocima moći da pružim bolji i kvalitetniji sadržaj, fotografije, možda se i ja budem predstavila u nekoj konkretnijoj formi, mada mi se zasad dopada ideja da budem pomalo sa strane, jer ne želim da fokus bude na meni, već na detaljima iz Beograda koji nam promiču u svakodnevnoj jurnjavi i obavezama. 

Istina je da Beograd u kome živimo nije isti onaj grad u kome su živeli i stvarali naši preci, ali ja sam ubeđena da možemo uočiti njegove deliće koji su se očuvali u današnjem vremenu i prostoru, samo ukoliko to dovoljno jako želimo. 

Ne budite stranci u sopstvenom gradu!

TVOJ MAGAZIN: Na svom nesvakidašnjem instagram profilu nam poručuješ: ,,Ne budite stranci u sopstenom gradu. Zavirite sa mnom u skrivene kutke našeg starog, pomalo zaboravljenog Beograda”. Na koji način dolaziš do neobičnih i nedovoljno poznatih detalja iz beogradske prošlosti?

Ne mogu sad baš da otkrijem sve izvore ( 🙂 ), ali služim se internetom, knjigama koje imam u kućnoj biblioteci, arhivi i iz gradske biblioteke – one su zaista nepresušni izvor znanja, a ponekad i najobičniji razgovor sa ,,lokalcima” može biti od velike koristi. 

Zapanjila sam se najpre mojim neznanjem o gradu u kome sam rođena, i zapitala se zašto ja želim da istražim kutak svake prestonice u koju odem, a Beograd ne poznajem onako, suštinski? 

To je, zapravo, bio presudan momenat, jer sam želela da i sebi i drugima otvorim oči i da nas informišem iz neke druge perspektive. Fragmenti Beograda kojim je hodao moj pradeda, ili vaš, i dalje postoje, samo se ukazuju onome ko zaista želi da ih pronađe. 

Grabite sve šanse dok ste mlađi!

TVOJ MAGAZIN: Osim što si bila uspešan student, svoju profesionalnu budućnost si gradila i kroz brojne volonterske aktivnosti. Kao volonter na Beogradskom srednjoškolskom pozorišnom festivalu (FTLF), na Univerzijadi, a potom, i kao predavač francuskog jezika u Kancelariji za mlade Opštine Zvezdara, stekla si iskustva koja su ti, nesumnjivo, pomogla da se što pre osamostališ. Koliko su ti značila volonterska iskustva? Da li ih preporučuješ mladima?

Volonterska iskustva su nešto što bih svakom mlađem od srca preporučila. Svako iskustvo tog tipa je neprocenjivo, i što ranije čovek počne, pre će naučiti kako da se uklopi u kolektiv, kako da komunicira sa drugima, kako da prenese znanje stečeno na fakultetu, i najzad, kako da čini dobre i ispravne stvari kako za sebe, tako i za druge.

Kada čovek počne da radi, cilj mu je zarada, i nema mnogo vremena za volontiranje koje je mahom besplatno, tako da grabite sve šanse dok ste mlađi, možda baš taj besplatan rad može da omogući neku praksu, prijateljstva ili neka poznanstva koja će vam kasnije u životu biti korisna, na ovaj ili onaj način. 

Dokle god se o čoveku govori, on nastavlja da živi kroz priče ispredane o njemu

TVOJ MAGAZIN: U srednjoj školi ti se rodila ideja da napišeš priču o svom pradedi, jer je vrlo specifična i zaslužuje da bude ispričana. Još od tada prikupljaš gradju – to je traje godinama – zapravo, i dan-danas traje. Od 2018. godine počinješ da pišeš knjigu, a na njoj radiš kad god stigneš. Da li se kraj knjige nazire? Reci nam nešto više o njoj? Na koji način bi nas zainteresovala da je pročitamo, a izdavače da požele da je izdaju?

Nažalost, kraj knjige se ne nazire iz više razloga. Prvi bi svakako bio nedostatak vremena da bih joj posvetila. Grabim vreme od same sebe, a dešava se da imam sat ili dva na raspolaganju, ali da sam potpuno iscrpljena i bezvoljna, a takva neću da radim. 

Pisanje knjige je dugotrajan i neretko mukotrpan proces, zato što, da bi to bilo odrađeno kako treba, pogotovo kada je ovakva vrsta priče u pitanju, čovek mora sam sebe da iscedi, ispretumba, da se sastavlja i rastavlja hiljadu puta kako bi mogao da napiše ono što je naumio. 

Barem ja tako mislim, mada sam možda previše zahtevna prema sebi.

Naravno, ima ljudi iz kojih ,,iscuri” sve odjednom na papir, ali nažalost, to nije moj slučaj. Pretpostavljam da je problem u tome što me se ova priča lično tiče, upletena sam u nju svakom porom, pa i tkivom, i onda ne mogu da budem objektivna koliko bi trebalo.

Treći problem koji se postavlja pred mene jeste nedostatak dokaza koji su uništeni pred kraj rata ili su izgubljeni tokom jako dugačkog vremenskog perioda koji stoji između mene i tog doba. Skoro svi ljudi koji su ga poznavali su mrtvi odavno.

Dosta sam razmišljala i o samoj formi koju ću koristiti, ali mislim da će mi se na kraju reći samo. Na kraju će to verovatno biti neko preplitanje između mog životnog puta i onoga što me je vodilo ka novim saznanjima o njemu, jer smatram da je zanimljivo posmatrati moj rast kroz celu tu potragu.

Tragajući za njim, ja sam na neki simboličan način tragala za sobom, i tražila se. I dalje to radim.

Moj pradeda je bio jako zanimljiva ličnost, ali najstrašnije od svega je što je premlad nestao u ratnom vihoru, i to pred sam njegov kraj. Mislim da dugujem i njemu i našoj porodici neki vid dostojanstvenog ispraćaja. Ja sam jedna od poslednjih osoba koja govori o njemu danas. 

On nije sahranjen, jer je bukvalno nestao preko noći, ali smatram da dokle god se o čoveku govori, on nastavlja da živi kroz priče ispredane o njemu. 

Ja bih htela da to sve zabeležim na papir, zbog njega, zbog nas, a možda i nekom čitaocu sa strane se ta ideja učini interesantnom. Cenim ljude koji ispunjavaju obećanja koja su zadali, a ja sam samoj sebi davno obećala da ću zadatak koji sam sebi zadala privesti kraju. 

Pisac u nastajanju i ,,nepodnošljiva belina papira”

TVOJ MAGAZIN: Sebe definišeš kao pisca u nastajanju. Mnogo mi se dopala ta konstatacija. Da li se iza nje krije put kojim se hoda iz ljubavi, uporno i bez obzira na prepreke? Da li, možda, pisca spisateljski putevi odvode od sebe ili dovode sebi?

Sebe nazivam piscem u nastajanju zato što ja to i jesam. 

Od mene još uvek ništa konkretno nije nastalo, osim pesama, da bih se piscem mogla zvati.

Postoje želja, motiv, predispozicije, ali pisanje je zanat kao i svaki drugi, i na tome se mora raditi. 

Smatraću sebe piscem kada budem pisala svaki dan, u trajanju od nekoliko sati. Nažalost, mislim da sam promašila epohu, jer danas retko ko u Srbiji može da živi samo od pisanja. 

Mišljenja sam da je to poziv koji nas sâm odabere, a na nama je u kojoj meri možemo da mu se prepustimo. To je neki glasić koji uzvikuje moje ime, ali je uvek negde zatrpan banalnostima i obavezama kojima svako od nas podleže. 

Ja ga čujem, ali ne mogu uvek da mu odgovorim onako kako bi trebalo. On je tu da me podseća na moju suštinu na koju često zaboravljam. I zahvaljujući tome, ja se iznova vraćam sebi i odlazim od sebe. Zaista, to je put kojim se korača iz ljubavi ili iz goruće potrebe da se nešto napiše. Do tada, moraću da trpim nepodnošljivu ,,belinu papira”.

Praksa čini čuda, jer je prevodilaštvo zanat kao i svaki drugi

TVOJ MAGAZIN: Prevodilac si koji je do sada imao prilike da prevodi medicinsku i tehničku dokumentaciju. U kom pravcu planiraš da usmeriš svoju prevodilačku karijeru? Da li te privlače usmeno ili književno prevodilaštvo?

Nažalost, trenutno nisam u prevodilačkim vodama. Ne računam situacije na poslu kada treba nešto brzinski da prevedem.

Do sada sam radila na prevođenju nekih književnih tekstova sa koleginicom, zapravo, neki od njih bi trebalo da budu objavljeni u budućnosti. 

Najviše bih volela da se bavim književnim prevodilaštvom, iako sam svesna toga da nije profitabilno u današnje vreme.

U oblasti usmenog prevodilaštva sam se oprobala u poslovnoj sferi, deluje jako interesantno, ali je i veliki izazov s druge strane, tako da, ukoliko bih se za to opredelila, morala bih da idem na neke dodatne obuke.

Dodala bih i da praksa čuda čini, jer to je zanat kao i svaki drugi. 

Preporuke za čitanje francuske književnosti

TVOJ MAGAZIN: Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu si završila osnovne i master studije. U svom master radu bavila si se temom francuske poezije 19. veka, sa posebnim osvrtom na poeziju Artura Remboa. Šta bi nam preporučila da obavezno pročitamo iz klasične, a šta iz savremene francuske književnosti?

Francuska književnost je toliko bogata da je zaista greh da bilo šta izdvajam, ali kako su moji omiljeni vekovi XIX i XX, na pamet mi prvo padaju Stendalov roman ,,Crveno i crno”, ,,Šagrinska koža” Onore de Balzaka, ,,Kovači lažnog novca” Andre Žida, ,,Nađa” Andre Bretona, ,,Pokoravanje” Mišela Uelbeka, ,,Ljubav traje tri godine” Frederika Begbedea, kao i sve od Ameli Notomb (ona je belgijska književnica, ali piše na francuskom jeziku, tako da mislim da se uklapamo u okvire postavljenog pitanja). 

Nikada se nisam pokajala, jer mi je francuski jezik toliko toga pružio u životu

TVOJ MAGAZIN: Iz tvoje biografije može se zaključiti da si još od srednje škole bila usmerena ka francuskom jeziku, time što si završila Filološku gimnaziju i time što si osvojila drugo mesto na Republičkom takmičenju iz francuskog jezika u specijalnoj kategoriji stipendista Republike Srbije. Zašto si se opredelila baš za francuski jezik?

Moj kontakt sa francuskim jezikom kreće mnogo ranije – zapravo, u osnovnoj školi sam počela da ga učim u petom razredu, kao drugi jezik. 

Ubrzo je on meni postao prvi jezik na tako mnogo načina. Sa ove vremenske distance, ne bih mogla da definišem tačan trenutak u kome sam se opredelila za ono što će mi kasnije postati poziv, nekako sam najviše vremena posvećivala učenju glagola, novih reči i izraza, i mislim da je nekako meni francuski predstavljao beg od svega što mi se nije dopadalo u osnovnoj školi.

Vremenom sam postala najbolja u razredu, pa među mojom generacijom, osvajala sam nagrade na takmičenjima… 

Rekla bih da je sve to bio splet nekih srećnih okolnosti, ali i činjenice da sam tako mlada znala šta će mi biti sledeći korak, što je zaista retko u tim ranjivim godinama. Sreća pa se to pokazalo kao pravi izbor za mene – nikada se nisam pokajala, toliko toga mi je francuski jezik pružio u životu.

Treba se vraćati na mesta u kojima si rastao

TVOJ MAGAZIN: Kakva iskustva nosiš sa master studija koje si završila na ,,Université de Poitiers – Faculté de Lettres et Langues”?

Mogu slobodno reći, samo najlepša iskustva. Toliko toga mi je moj boravak u Francuskoj doneo, mnogo me je oplemenio. Neke od prvih stvari koje mi padaju na pamet su: osamostaljivanje, sticanje samopouzdanja, kao i prijatelja za ceo život, usvajanje znanja i veština koje će mi kasnije koristiti u poslovnom svetu…

Nekako se taj srednjevekovni gradić utisnuo u mene i sasvim je sigurno da ću ga posetiti još nekoliko puta – treba se vraćati na mesta u kojima si rastao.

Hajde da učimo najlepši jezik na svetu!

TVOJ MAGAZIN: Iako mlada, dugogodišnji si nastavnik francuskog jezika i predavač Francuskog instituta u Srbiji. Ko danas uči francuski jezik? Da li su to đaci, odrasli entuzijasti ili poslovni ljudi? Iz kojih se pobuda oni odlučuju za časove – poslovnih ili ličnih?

Istina je da je ranije znanje francuskog jezika bila odlika izuzetno pismenih ljudi, to je bio jezik diplomatije i administracije. Slobodno bih mogla reći da je bio najvažniji svetski jezik, ali vremenom je globalizacija učinila svoje i engleski je preuzeo prvo mesto, a za njim su vremenom došli i neki drugi jezici. 

Danas se francuski i dalje uči u mnogim osnovim i srednjim školama, pa i pri Univerzitetima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. 

Što se Francuskog instituta tiče, mi nudimo kurseve u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Za svakoga se može naći po nešto: u ponudi su početnički kursevi, kursevi za školski uzrast i za odrasle. Deca već od treće godine kod nas mogu da dolaze i na radionice kroz koje razvijaju jezik i kreativnost. 

Danas francuski jezik i dalje uče svi – i deca i odrasli. Kada se postavi pitanje o razlogu učenja ovog jezika, rekla bih da ima duboko ličnih – neko je zaljubljen u melodiju jezika, neko je zaljubljen u nekoga ko je izvorni govornik, neko ima francuske korene, pa na taj način želi da im se vrati.

Ima i onih koji su večiti sanjari i za njih francuski jezik predstavlja nešto zaista posebno, posvećeni su mu maksimalno. Nekada se desi da mi dođu takva deca i rad sa njima mi zaista predstavlja veliko zadovoljstvo.

Sa druge strane, dosta ljudi se opredeljuje za učenje ovog jezika iz profesionalnih pobuda ili univerzitetskih potreba. Nekome od njih francuski može pomoći u poslovnom svetu i otvoriti im nova vrata, isto važi i za studente.

Kad smo već kod toga, od 23. juna kreće upis na intenzivne letnje kurseve, dođite kod nas da zajedno učimo najlepši jezik na svetu!

Francuski jezik je žena koja se voli čitavom svojom dušom…

TVOJ MAGAZIN: Za francuski jezik se vezuju epiteti jezika ljubavi, nežnosti i romantike. Kao stručnjak, poznavalac i predavač ovog jezika, otkrij nam nešto o njemu što retko ko zna? U čemu je tajna zavodljivosti i poetičnosti francuskog jezika?

Citiraću nekog pametnijeg od mene, pošto mislim da sledećih nekoliko redova opisuje samu suštinu francuskog jezika. Naime, Anatol Frans, jedan od najvećih kritičara i pisaca Treće republike, govorio je da je ,,francuski jezik žena, tako lepa, ponosna, skromna, smela, dirljiva, sladostrasna, čedna, plemenita, bliska, divlja, mudra, da se voli čitavom svojom dušom i nikad ne probudi želju za neverstvom”.

O afirmaciji francuskog jezika u Srbiji

TVOJ MAGAZIN: Član si Asocijacije profesora francuskog jezika Srbije. Kako Asocijacija ocenjuje položaj profesora francuskog jezika i šta može uraditi da se vaš status učini boljim? 

Udruženje radi na promociji francuskog jezika u Srbiji i unapređenju statusa profesora francuskog jezika na više aspekata, od kojih naročito treba pomenuti konstantna stručna usavršavanja i obuke za nastavnike francuskog jezika, na kojima se kroz različite module diskutuje o savladavanju izazova u nastavi i potencijalima mnogih metoda, ali i Festival frankofonog srednjoškolskog pozorišta (FTLF) u Beogradu, koji svake godine okuplja mlade gimnazijalce i njihove profesore oko zajedničke ljubavi prema francuskom jeziku i pozorišnoj umetnosti.

TVOJ MAGAZIN: Bila si jedan od autora francuskog mini-rečnika za početnike u saradnji sa dnevnim novinama ,,Večernje novosti”. Ima li dovoljno sličnih projekata koji afirmišu francuski jezik u Srbiji?

Ima dosta projekata, ne mogu da kažem da nema. Na primer, Blic je prošle godine imao mini ediciju ,,Francuski za klince”. Francuski institut u Srbiji organizuje svakog proleća ,,Molijerove dane“, susrete posvećene savremenoj frankofonoj književnosti.

Frankofoni centar za univerzitetsku uspešnost, pod pokroviteljstvom regionalne kancelarije AUF-a, pruža didaktički prostor opremljen savremenim nastavnim sredstvima i tehničkom opremom, gde predavači, istraživači i studenti iz Srbije, Francuske i drugih frankofonih zemalja mogu da se obrazuju, susreću i razgovaraju. 

Centar, zahvaljujući najnovijoj telekomunikacionoj opremi za održavanje video-konferencija, kao i bogatim didaktičkim resursima, doprinosi uspostavljanju akademskih veza naučnih zajednica širom sveta frankofonije, kao i osavremenjivanju nastave francuskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Tu su i DELF scolaire, nagrada Branko Jelić za prevode sa francuskog, FTL, stipendije Vlade Francuske, mogućnost studentskih razmena sa Parizom, Tuluzom, Poatjeom, itd… 

Izdvojila bih još i žiri Gonkurove nagrade studenata Srbije, ustanovljene 2012. godine, koji se sastoji od šezdesetak studenata sa katedri za francuski jezik svih univerziteta u Srbiji. Posle četiri meseca čitanja i razmene mišljenja o knjigama koje su se našle u najužem izboru za nagradu francuske Akademije Gonkur u protekloj godini, studentski žiri glasanjem određuje svog laureata, koji je potom gost gorepomenute književne manifestacije ,,Molijerovi dani”, a koja se svakog proleća organizuje u Francuskom institutu. 

Kao poslednju stavku spomenula bih sve aktivnosti pri Institutu, školama i fakultetima, kulturnim ustanovama (bioskopi, pozorišta) u okviru meseca frankofonije. Moje kolege i ja smatramo da bi moglo biti više francuskog na televiziji, ali vremena se polako menjaju, pa se iskreno nadamo da će i to doći uskoro na red. 

Upoznajte Alumni klub Filološkog fakulteta u Beogradu

TVOJ MAGAZIN: Takođe, učesnik si projekata ,,Generacija bez granica” i ,,Koronarno čitanje” u organizaciji Alumni kluba Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Možeš li nam reći nešto više o ovim inicijativama i o aktivnostima alumnista Filološkog fakulteta?

Imala sam priliku da saradjujem sa organizacijom Alumni kluba Filološkog fakulteta nekoliko puta, i zaista za njih imam samo reči hvale. To su mladi entuzijasti koji neumorno rade na promovisanju nauka i veština koje se stiču na Filološkom.

Neke od njihovih misija su: osavremenjivanje nastave na fakultetu, širenje ugleda Filološkog fakulteta javnim putem, povezivanje diplomaca sa studentima i budućim kolegama, objavljivanje knjiga, časopisa i studija u skladu sa zacrtanim ciljevima i mogućnostima, itd… 

Što se ,,Generacije bez granica” tiče, reč je o izložbi kroz objektiv mlade fotografkinje Lenke Pavlović koja prikazuje mlade alumniste Erazmus programa koji brišu granice i povezuju se sa svetom. Izložba je bila otvorena u Ostavinskoj galeriji u Beogradu, a takođe je prikazana i u prostorijama EU Info Centra u Nišu i u Kulturnom centru Novog Sada.

,,Koronarno čitanje”  je projekat osmišljen za vreme izolacije u doba korone, a ideja je bila da svako predloži po jedan ili više naslova koji su inspirativni, i koji bi olakšali tegobu karantinskih dana, barem sam ja to tako razumela. Sjajna inicijativa koja podstiče širenje kulture i književnosti, pritom pomažući u borbi i u teškim vremenima, punim neizvesnosti.

***

Prebrzo smo poverovali da su teška vremena puna neizvesnosti iza nas, ali nas stvarnost uverava u suprotno. U danima koji dolaze biće nam potrebna svaka lepa reč koju možemo izgovoriti, svaki osmeh koji možemo uputiti i svaka pozitivna misao koju možemo zamisliti.

Naša sagovornica Tijana Zdravković nam je ukazala na nekoliko mogućnosti – hajde da radimo ono što volimo, da održimo obećanja koja smo dali sebi, sećajmo se onih koji su se borili za nas, sačuvajmo od zaborava fragmente iz prošlosti i vratimo se na mesta u kojima smo rasli.

Iako je Tijaninom i mom razgovoru, od samog početka, bilo suđeno da odstoji, da se krčka, da previre i na kraju, da sazri pre nego što bude objavljen, zaživeo je u pravom trenutku, jer za dobru priču, koja posluži kao lek u teškim vremenima punim neizvesnosti, nikada nije kasno!