Vladimir D. Janković: ,,Prevoditi jednu knjigu znači pisati je na drugom jeziku”

Zahvaljujući LinkedInu, ukazala mi se prilika da se virtuelno upoznam i, potom, uradim mejl-intervju sa Vladimirom D. Jankovićem, književnim prevodiocem, pesnikom i esejistom.

Privukao mi je pažnju svojim kratkim pričama koje redovno deli na LinkedIn profilu. Kasnije, kada smo se na toj poslovnoj društvenoj mreži povezali, primetila sam i njegove stavove koje povremeno iznese u komentarima – uglađeno, dobronamerno, a iznad svega, argumentovano.

Poželela sam da ovog renomiranog književnog prevodioca, nadahnutog pesnika i upečatljivog pisca intervjuišem, iako su to učinili mnogi pre mene.

Doduše, ja sam za njega imala nešto drugačija pitanja od onih koja mu, inače, postavljaju.

Cilj mi je da ovim intervjuom poziv književnog prevodioca približim onim čitaocima koji nemaju dodira sa prevodilaštvom, niti su ikada u životu upoznali nekog ko se time bavi.

U nekim pitanjima sam, čak, pomalo odlutala od teme prevođenja da bih se dotakla stvarnosti koja nas okružuje i zatražila Vladimirovo mišljenje ili, pak, savet.

Vladimir je svojim odgovorima sklonio ,,veo misterije” sa književnog prevodilaštva – pomogao je da ga demistifikujemo i bolje razumemo.

Ko je Vladimir D. Janković?

Vladimir D. Janković je književni prevodilac koji prevodi sa francuskog i engleskog jezika.

Iza sebe ima preko 250 prevedenih naslova, među kojima je, čak, 105 romana.

Osim prevedenih dela, autor je četiri zbirke poezije, kao i više od šest stotina kratkih priča, eseja, pesama i aforizama – objavljenih u štampi, periodici i na internetu.

Vladimir priprema i dva nova autorska dela: knjigu eseja i kratkih zapisa, kao i zbirku kratkih priča Beograd za upućene.

Svoje tekstove i priče trenutno objavljuje u podgoričkim Vijestima, ali i u Politikinim i Blicovim dodacima za kulturu i umetnost.

Pažnju čitalačke publike stekao je prevodima dela Mišela Uelbeka, Frederika Begbedea, Lejle Slimani, Ijana Makjuana, Hilari Mantel i T. Koragesana Bojla.

Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Od januara 2018. obavlja dužnost potpredsednika Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Univerzitetsko obrazovanje nije dovoljno za to da bi se neko bavio književnim prevođenjem

TVOJ MAGAZIN: Vladimire, kojim putem se stiže do književnog prevodilaštva – preko klupe Filološkog fakulteta, novinarstva, spisateljstva, ili su u pitanju neki drugi putevi?

Nijedan od ovde navedenih puteva ne smatram ni indikativnim ni merodavnim. Univerzitetsko obrazovanje nije dovoljno za to da bi se neko bavio književnim prevođenjem. Novinarstvo s tim i ima i nema veze – u smislu da se i u novinarstvu, kao i u književnom prevođenju, bavimo pisanjem, onda ima. Isto važi i za spisateljstvo. Književno prevođenje je zanat i umetnost, može biti profesija. U to se upustite kad se, na osnovu svojih mogućnosti i želja, uverite da biste od književnog prevođenja mogli da zarađujete dovoljno za, uslovno rečeno, pristojan život. Onaj kome književno prevođenje ne donosi dovoljno novca, a talentovan je za to, prihvatiće prevođenje kao sekundarnu ili tercijarnu delatnost. Kod mene je primarna.

Morate biti pisac da biste dobro preveli književno delo

TVOJ MAGAZIN: Sa kojim ste se predrasudama o prevodiocima susretali?

Predrasude su nešto što ne treba primati k srcu, ali na šta vredi osvrnuti se. Većina predrasuda, zapravo, ima neko utemeljenje. To vam je ono, kao, gde ima dima (predrasude) ima i vatre (stvarnog stanja stvari). Književnim prevodiocima su, neselektivno i grubo, pripisivani nemar, neznanje, površnost, pa i teški blamovi. Zaboravljalo se, pritom, da u finalnom proizvodu, u prevedenoj knjizi koju čitamo, iza samog prevodioca u procesu proizvodnje na red dolaze lektor, korektor i urednik. Ako neke gluposti promaknu prevodiocima, upravo je na lektorima i urednicima da ih uvide i otklone. Ukoliko te greške dođu do čitalaca, to znači da se podbacilo i na drugim nivoima, ne samo na prevodilačkom.

Druga predrasuda podrazumeva unižavanje prevodilaca, nipodaštavanje umetničke dimenzije njihovog rada. Ta predrasuda javlja se kod ljudi koji smatraju da bi manje-više svako mogao da prevodi knjige s jednog na drugi jezik. Dovoljno je, misle oni, znati oba jezika, i – udri. Naravno da nije tako. Dobrog književnog prevodioca ne može biti bez onoga što nazivamo opštom kulturom, ali pre svega ga ne može biti bez pisačkog, spisateljskog dara; prevodilac mora dobro da piše na svom jeziku, odnosno na jeziku na koji prevodi, jer jedino tako će rezultat njegovog pregnuća vredeti.

Prevoditi jednu knjigu znači pisati je na drugom jeziku. Morate biti pisac da biste dobro preveli književno delo. To naročito dolazi do izražaja kod prepevavanja poezije.

Treća predrasuda tiče se materijalnog statusa, a opstajanju te predrasude, mora se reći, znatno doprinose i sami književni prevodioci. Ovde se smatra da od književnog prevođenja ne može da se živi, a i zaista ne može ukoliko književni prevodilac ne radi mnogo. Ako radite mnogo (i dobro), od književnog prevođenja možete lepo zarađivati. Kad vam ponestane daha, to će se odraziti i na finansijskom planu. Nema tu neke filozofije, a nema ni razloga za kuknjavu: ako možeš, ili dok možeš – to ti je to; ako ne možeš, ili kad više ne možeš – traži dodatne izvore prihoda, ako ih već nisi našao.

Književno prevođenje prevashodno je fizički posao

TVOJ MAGAZIN: Kako je izolacija pala jednom književnom prevodiocu?

Ne bih mogao reći: neosetno, ali još malo pa neosetno. Meni je od celog tog vanrednog stanja, osim izvesne finansijske bojazni u startu (koja se, hvala Bogu, zasad pokazala neopravdanom), najteže palo, recimo, to što je policijski čas ubrzo sa 20 pomeren na 17 časova. Da se moglo napolje do osam uveče, ja i ne bih osećao da je nekakvo vanredno stanje. Takozvana izolacija zapravo je prirodno stanje svakog čoveka kod koga ne postoji lažna granica između tzv. profesionalnog i tzv. privatnog. Osim toga, književni prevodilac je čovek koji po definiciji radi kod kuće. Tako da ni u tom pogledu nekakvo vanredno stanje ne donosi novine. Moraš da radiš da bi zaradio dovoljno za život. S druge strane, posmatraš ljude koji se najednom, usled vanrednih okolnosti, nalaze u situaciji u kojoj si ti uvek. I neminovno primetiš da među njima ima mnogo onih koji ne umeju da žive, što će reći da nisu navikli na nemir, teskobu, anksioznost i borbu sa samim sobom kao deo svakodnevice.

TVOJ MAGAZIN: Da li prevodilaštvo iziskuje samoću?

Ne iziskuje ono ništa, praktično. To je običan posao. Svaki čovek, dok radi, nužno biva usredsređen. Istu usredsređenost primetićete i kod radnika koji bušilicom drobi asfalt, i kod zemljoradnika koji okopava baštu, pa i kod pisca ili književnog prevodioca koji okapava nad nekim tekstom. U tom smislu, da, moglo bi se reći da je samoća prirodno stanje svakog radnika, jer ne bi mogao dobro da radi ako bi mu pažnja bila razvejana, to jest ako bi, dok radi, bio sa drugima.

TVOJ MAGAZIN: Može li književni prevodilac biti kampanjac ili je nepohodna izuzetna organizovanost u radu?

Dobra organizovanost svakako bi bila dobrodošla, ali ponekad je nemoguće za nju se izboriti. Kampanjski rad takođe se ponekad nametne kao neminovnost. U ovom poslu ne postoje unapred utvrđeni slobodni dani. Meni se neretko dešava da i po šest, sedam nedelja, pa i po dva i po, tri meseca radim bez i jednog jedinog slobodnog dana. Ima u tom periodu i gotovo jalovih dana, kad sam nezadovoljan postignutim rezultatima, ali raditi se mora, a i bolje je raditi nego planski pauzirati, jer svaki slobodan dan povlači sa sobom još nekoliko dana tokom kojih ćete morati da dosegnete onaj radni tempo od pre pauze. Predah, dakle, sebi priuštim onda kad se on, da tako kažem, sebi priušti sâm. Kad ne mogu više, kad kljoknem, tad nastaje taj slobodan dan ili nekoliko vezanih slobodnih dana. Telo presuđuje: kad ono više ne može, zatraži pauzu, i taj zahtev tela nemoguće je odbiti. Sa lično-etičkog stanovišta, to je prinudan odmor, ali tu nema zbora i nema diskusije: književno prevođenje prevashodno je fizički posao. Osim mozga, koji je takođe organ u našem telu, dakle fizičko nešto, i drugi delovi našeg organizma živo su uključeni u radni proces, tako da smo dužni da osluškujemo telo, jer u protivnom može da dođe i do kurcšlusa.

Morate biti zanatlija da biste bili umetnik

TVOJ MAGAZIN: U čemu je razlika između prevodioca-zanatlije i prevodioca-umetnika?

Razlika između zanatlije i umetnika, odnosno insistiranje na toj diferencijaciji – novijeg je datuma. Stari Heleni imali su istu reč za zanat i umetnost – techne – i nisu razdvajali onoga ko majstorski napravi neki bodež od onoga koji majstorski napravi neku strofu. Stalno to ponavljam, ali dobro, možda je dobro ponavljati: kao što bez alata nema zanata, tako bez zanata nema umetnosti. Morate biti zanatlija da biste bili umetnik. Pri čemu su to, u osnovi, sinonimi, ali hajde – podrazumeva se da je zanatstvo nešto, kao, prizemnije, dok je umetnost, eto, nešto tobož uzvišenije. Jedno bez drugog ne ide, jedan je to novčić, zapravo, samo je zanat, recimo, pismo, a umetnost, na primer, glava. Ili obrnuto, kako hoćete.

Za književno prevođenje ne postoje katedre i fakulteti, ono se ima u sebi i gradi u sebi

TVOJ MAGAZIN: Da li čitanje obrazuje književnog prevodioca?

Bez čitanja nema pisanja, pa, u sklopu pisanja, ni književnog prevođenja. Čitanje je škola za svakog književnika, a naročito za književnog prevodioca. Jer za književno prevođenje ne postoje katedre i fakulteti, ono se ima u sebi i gradi u sebi. Čitanje je za književnog prevodioca više nego gorivo za automobil. U čitanju su i sama struktura šasije, i gorivo, i ulje, i voda, pa se čak i higijena karoserije čitanjem održava.

TVOJ MAGAZIN: Priprema li se on, uopšte, za prevodilaštvo u određenoj instituciji?

Izgleda, koliko sporadično čujem, da se negde neko i priprema, ali gde, i kako – neiskren bih bio kad bih sad ovde rekao da me to zanima.

TVOJ MAGAZIN: Kako književni prevodilac stiče neophodna znanja iz opšte kulture? Da li je on erudita?

Erudicija je siledžijski pojam, a izmislili su ga oni koji znaju malo ili nedovoljno, pa otud, valjda, kao iz nekog sitnog ličnog kompleksa, nametnuše onima koji malo više znaju to pogrdno zvanje erudite. Da bi čovek bio erudita, on mora da prati neki sistem, da gradi to vaskoliko znanje na sistematizovan način. Književni prevodilac mora imati veliko opšte znanje, tu veliku opštu kulturu, ali ako se ona ne gradi spontano, kroz dugi period koji počinje još u ranom detinjstvu – onda se verovatno neće baviti pisanjem, pa ni književnim prevođenjem, nego će ići na neku akademsku životnu varijantu. Što samo po sebi nije loše, ali nije nužno povezano s umetnošću.

Talenat se odmah vidi

TVOJ MAGAZIN: Može li mlada osoba biti dobar književni prevodilac?

Može. Talenat se odmah vidi. To vam je kao s mladim fudbalerom. Date dečku loptu, i već posle nekoliko njegovih pokreta, nekoliko njegovih kontakata s loptom, vidite da li ima šlifa ili nema. Bez talenta, bez dara, ništa ne vredi. Ali, isto tako, ni dar ništa ne vredi bez rada. Za književnog prevodioca, pod preduslovom da ima talenta, bitna je istrajnost, žilavost. Ako nemate tu istrajnost, odustaćete od književnog prevođenja i posvetiti se nekom drugom poslu, makar i srodnom, ali drugom, gde više može da se ’ladi mozak.

TVOJ MAGAZIN:

Šta najbolje književne prevodioce čini najboljima?

Drskost.

U prevodu se nešto izgubi, ali se često nešto i dobije

TVOJ MAGAZIN: Koliko se izgubi u prevodu ili, ipak, dobar prevodilac uspe da ,,uhvati“ sve nijanse književnog dela?

Ko želi – mislim na čitaoce – da uhvati sve nijanse nekog književnog dela, neka to književno delo lepo uzme i pročita u originalu. To mu je jedini koliko-toliko pouzdan način da pohvata, što vi kažete, sve nijanse. Ako čita prevod, mora biti svestan da čita onoga ko je knjigu prevodio, makar isto toliko koliko i autora originala. Tek kod poezije situacija mora biti jasna: ako čitaoca zanima koga čita, ime autora u većoj će meri naći tamo gde piše ime prepevavača, odnosno književnog prevodioca, nego tamo gde piše ime autora. U prevodu se mora štošta izgubiti, ako je to prava reč, jer kad ne bi bilo tog izgubljenog, prevod ne bi bio prevod. Osim toga, međutim, što se u prevodu nešto izgubi, u prevodu se često nešto i dobije.

TVOJ MAGAZIN: Retke su izdavačke kuće koje ime prevodioca stavljaju na naslovnu stranu. Zašto su prevodioci u senci? Ko je za to odgovoran – oni sami ili neko drugi?

Dovoljno je da se ime prevodioca istakne na prvoj unutrašnjoj stranici, ispod imena autora i naslova dela. I da piše u CIP-u, Katalogizaciji u Narodnoj biblioteci Srbije. To vam je onaj pravougaonik koji se najčešće nalazi na kraju. Isticanje prevodiočevog imena na same korice pomalo je preterano. Tako nešto može biti opravdano samo kod prepevanih knjiga poezije, recimo, ali ni tu nije neophodno. Važno je prevodiočevo ime plasirati na vidljivom mestu, dovoljno krupnim slovima, na prvoj desnoj unutrašnjoj stranici, kako rekoh, uz ime autora i naslov dela.

Prevodilac prema piscu ne sme da se odnosi sa suvišnim respektom

TVOJ MAGAZIN: Koliko pisac duguje književnom prevodiocu?

Ne može se generalizovati. Nekad mu i duguje, a nekad bi imao i razloga da se naljuti na prevodioca. Prevodilac, svakako, prema piscu ne sme da se odnosi sa suvišnim respektom. Izvesno poštovanje, je li, nije neumesno, to nam nalažu lepo vaspitanje i čovečnost. Ali ako pisca previše respektujete pa tamo drhturite pred svakom njegovom rečenicom, bolje vam je da okačite tastaturu o klin. To vam je kao u sportu: mali klub mora poštovati veliki klub, ali ako se u tom poštovanju pretera, na terenu neće biti iznenađenja, a iznenađenje je da mali pobedi velikog, ili da odigra časno i izbori povoljan rezultat.

TVOJ MAGAZIN: Na koji ste svoj prevod najponosniji?

Ponos je klimava kategorija, ne valja se ponositi, jer u svemu što radimo ima i grešaka, i propusta, pa bi onda moglo da ispadne da se, osim onim što je dobro, ponosimo i sopstvenim glupostima. Smatram, međutim, da je moj najvažniji i, ako smem tako da kažem, najbolji prevod – „Muzika na vodi“ (Water Music) američkog pisca T. Koragesana Bojla. To je, pre svega, fenomenalna knjiga, koja je i meni pružila priliku da pokažem šta umem i koliko mogu. Srećan sam što mi je taj roman pao šaka, a desilo se to zahvaljujući Siniši Kolariću, koji je u to vreme bio urednik u izdavačkoj kući „Dereta“.

O Mišelu Uelbeku: Ko vam kaže da nije došao u Srbiju?

TVOJ MAGAZIN: Kao profesionalac koji je javnosti poznat kao prevodilac Uelbekovih dela, da li ste uspeli da dokučite, prevodeći ih, u čemu je tajna njegove intrigantnosti? Zašto privlači toliku pažnju čitalačke publike? Postiže li to svojim stilom, tematikom kojom se bavi ili, možda, svojim ekscentričnim ponašanjem ,,pisca superstara“? Zašto prošle godine nije došao u Srbiju, iako je najavljen?

Mišel Uelbek je jedan od osamdesetak, devedesetak pisaca koje sam prevodio. Preveo sam, čini mi se, pet ili šest njegovih knjiga. Pre njega, a i posle njega, preveo sam i neka dela koja smatram vrednijim od njegovih. Činjenica je, međutim, da sam kao književni prevodilac izbio, ako se tako može reći, u prvi plan prevevši Uelbekovo „Pokoravanje“. To je, dakle, sticaj okolnosti. Isto tako bi se, čini mi se, i njegova, kako rekoste, intrigantnost mogla protumačiti prvenstveno sticajem okolnosti. Kod njega imate ono što srećemo kod svakog dobrog pisca: nije bitno ŠTA piše, tj. o čemu piše, nego je bitno KAKO piše. Zabluda je, inače, da je on svoj status stekao ekscentričnim ponašanjem i izigravanjem nekakvog književnog superstara. To su mu, pored ostalog, nametnule već pominjane okolnosti. On je pisac, pesnik, mislilac. I bavi se time što mu je dato. To radi dobro. Ostalo su sve efemerne stvari. Što se ovog završnog vašeg pitanja tiče, da uzvratim pitanjem: ko vam kaže da nije došao u Srbiju?

Pisac mora da se bori za svoje delo i za svoju ličnost

TVOJ MAGAZIN: Treba li jedan pisac da bude ,,superstar“?

Da li treba ili ne treba… To svakako ne zavisi od samog pisca, što će reći da je ovo pitanje – premda sasvim na mestu – više upućeno ljudima koji se književnošću bave kao biznisom, a ne samim stvaraocima. Piscu je, zapravo, teško da postane superstar, a ako i postane, to može mnogo više da mu smeta nego da mu prija. Za njega je važno da od svojih knjiga dobro zarađuje i da mu kontakti s ljudima ne oduzimaju previše snage i vremena. Svetislav Basara je jednom zdravo primetio da kod mnogih neostvarenih pisaca postoji zabluda da će se za njih čuti tek kad umru, da će posthumno steći slavu, i onda Basara cinično, ali mudro konstatuje da je ogromna većina pisaca za koje znamo i za života bila poznata. Moraš postati poznat za života da bi se nešto sačuvalo od tvog dela i kad tebe više ne bude među živima. Izuzeci postoje, ali ja se u tome slažem s Basarom. Intimna bežanija u to samotešenje – sad me niko ne razume i ne zna, ali znaće oni mene i razumeće me kroz sedamdeset, sto godina – kontraproduktivna je i deluje antimotivaciono. Pisac mora da se bori za svoje delo i za svoju ličnost, a ako ga pritom zadesi i to da mu nakače nezgodno breme superstara – pa dobro, i s tim će se nekako nositi, s manje ili više sreće i uspeha.

Teško da smo ikad imali i teško da ćemo ikad imati književnog superstara kakav je bio Ivo Andrić

TVOJ MAGAZIN: Ko zaslužuje da bude ,,superstar“ u Srbiji?

Na to pitanje ne mogu da odgovorim jer među našim piscima imam drage prijatelje i drage poznanike. Kad bih izdvojio jednoga, drugi bi mogli da se naljute, a i imali bi pravo. U Srbiji je teško biti književni superstar. Ovde je to „starovanje“ – ovde, ali i ne samo ovde, ako ćemo pravo – najčešće povezano i s nekim političkim ili širim društvenim kontekstom. Mora pisac da bude na širem planu angažovan da bi postao nešto nalik „zvezdi“. Ma kako to čudno zvučalo, mislim da mi zapravo nikada nismo imali pisca koji se toliko približio statusu „superstara“ od Ive Andrića. Andrić je imao taj nesvakidašnji neki kvalitet, a svaki superstar mora imati nešto nesvakidašnje. Kod Uelbeka je to, na primer, neobična fizička ružnoća, koja njemu, inače, nije urođena, jer kao mlad, pa i u ranim sredovečnim godinama, Uelbek je bio simpatične spoljašnjosti, daleko od toga da je bio ružan. Onda je strašno poružneo, a kako je poružneo, nekako u isto vreme ili malo kasnije, stigao je i taj status francuskog i svetskog književnog superstara. Andrića pamtimo kao uštogljenog gospodina, aristokratu-osobenjaka, naoko hladnog, potencijalno opasnog tipa koji je, tako se čini bar, vrlo umešno plivao u političkim i diplomatskim vodama. Bio je visoko cenjen, na zavidnim položajima, dobio je Nobelovu nagradu. Nije, dakle, bio buntovnik u izlizanom smislu reči, a nekako se uz pojam superstara spontano vezuje i to buntovništvo, prestup, otpor. Međutim, kad sad, iz ove perspektive sagledavam sve to, teško da smo ikad imali i teško da ćemo ikad imati književnog superstara kakav je bio Ivo Andrić.

Manje mi smeta da me ispsuju nego da me nazovu intelektualcem

TVOJ MAGAZIN: Kako ocenjujete ulogu intelektualaca u našoj zemlji – treba li da budu društveno angažovaniji ili da gledaju svoja posla?

Samog pojma „intelektualac“ organski se gnušam. Manje mi smeta da me ispsuju nego da me nazovu intelektualcem. Taj izraz „intelektualac“ uvek me prvo asocira na stih Ramba Amadeusa: „Neću da budem intelektualac, ne želim oko kurca lanac.“ Otuda ja uopšte niti mogu niti želim da ocenjujem ulogu tih ljudi kojima ne smeta da ih nazivaju intelektualcima, a kamoli onih koji sami sebe intelektualcima nazivaju.

Uticaji nisu mogli da me ugroze, samo da me obraduju

TVOJ MAGAZIN: Kojim se putevima stiže do sigurnosti u pisanju? Koliko hiljada pročitanih strana grade i ohrabruju stil?

Sigurnost, ako je sigurnost, imao sam čim sam počeo samostalno da pišem, dakle u predškolskom. Tad sam već imao i stil: on je već bio evidentan i formiran u četvrtom, petom osnovne.

TVOJ MAGAZIN: Koji su pisci – koje ste čitali ili prevodili – najviše uticali na vaš stil? Da li su ugrožavali vašu autentičnost?

Uticaji… Oni su dolazili kasnije, malo kasnije, kad je taj moj tzv. stil već bio utvrđen. Najviše su, čini mi se, uticali Bogdan Tirnanić, Svetislav Basara i Ivo Andrić.

Oni su se oslonili na moju bazu, kao da sam u 15, 18. ili 20. godini upoznao neke stričeve i dede. I nisu mogli da me ugroze, samo da me obraduju.

Savet: radite!

TVOJ MAGAZIN: Po uzoru na Danila Kiša, koji biste savet dali mladom piscu? A koji mladom prevodiocu?

Ne sećam se, odnosno ne znam da je Kiš davao ikakve savete mladom piscu. Ako i jeste, ja ih ili nisam pročitao, ili sam možda i pročitao pa zaboravio. U isto vreme, užasavam se same pomisli na to da bih ja nekome mogao da delim bilo kakve savete. Nema tu saveta. Radite. To bi, eto, bio savet: radite.