Tamara Drašković, autorka romana za decu ,,Ne kradi”

Drugi u nizu intervjua sa piscima za decu, nastalim kao plod rada Čitalačkog kluba Osnovne škole ,,Milorad Labudović Labud” u Baroševcu je razgovor koji smo vodili sa književnicom Tamarom Drašković.

Tamara Drašković je rođena 1. novembra 1978. godine u Paraćinu, gde i danas živi sa suprugom i dvojicom sinova. Ljubav prema pisanju neguje od ranog detinjstva, a njen stvaralački opus prvenstveno je usmeren na književnost za decu i mlade. Aktivno promoviše svoje knjige i učestvuje na radionicama školskih čitalačkih klubova, gde se druži sa mladim čitaocima i inspiriše ih na kreativno izražavanje kroz književnost.

Tamara Drašković je autorka zbirke poezije za decu Čuda postoje i romana za tinejdžere Ne kradi. Roman Ne kradi osvojio je drugo mesto na Čitalačkom maratonu izdavačke kuće Klett, čime je stekao značajno priznanje među mladim čitaocima. Njene knjige su promovisane u školama i knjižarama, a kroz radionice u školama aktivno podstiču ljubav prema čitanju i pisanju.

Odakle Vam inspiracija za jednu ovako neobičnu priču?

Inspiracija zaista jeste svuda oko nas. Svaka unutrašnja borba, svako razmišljanje, vaganje između dobrog i lošeg je već krupna stvar i dobra podloga za važnu i neobičnu priču. Radnja ovog romana se dešava svuda, ali snagu mu daje upravo premišljanje i reakcije glavnog lika, kao i vaš odnos prema tome dok ga čitate.

Kako ste došli do naslova romana koji upućuje na osmu božiju zapovest?

Kroz čitavu priču Danilo se bori kojim će putem krenuti i uporno mu u glavi odzvanja “Ne kradi”. U četvrtom snu starac mu izgovara mudre reči o verovanju i zapovestima koje su i okosnica romana pa je i naslov sled toga.

Na koji način ste formirali lik dečaka Danila? Da li Vam je možda neka stvarna osoba poslužila kao inspiracija?

Danilo je mozaik svih dečaka koje znam, pritom imam i dva sina. On je sastavljen od priča koje sam čula kroz život ili kojima sam svedočila. Može biti bilo ko koga poznajete, a ipak ne znate sa kakvim se problemima bori.

Da li u pričama koje pisci pišu ima autobiografskih elemenata? Ima li ih i u Vašem romanu? 

Naravno. Svesno ili ne, kad neko nešto piše, on to čini o stvarima o kojima nešto zna ili razmišlja. Samim tim nam otkriva deo sebe i unosi deo sebe u svoje delo. Čak i izmaštani likovi i svetovi su plod piščeve mašte koja je deo onog što je proživeo, o čemu sanja ili čega se plaši. Nisam izuzetak, u mom romanu ima mene, svako Danilovo donošenje odluke proizilazi iz mog načina razmišljanja.

Koliko su porodica, sa jedne strane, kao i školsko okruženje, sa druge strane, važni za formiranje ličnosti jednog deteta?

Porodica i školsko okruženje možda nisu savršeni i uvek možemo pronaći nešto što nam ne prija i ne odgovara, ali oni su naše sigurno mesto, oslonac i putokaz. U mladim godinama, kada nam se čini da sve znamo i sve sa lakoćom upijamo, treba da zastanemo i prihvatimo da je iskustvo, znanje i ljubav na strani onih koji nam žele najbolje, porodice i školskog okruženja. Oni postavljaju temelje za formiranje deteta i ako dozvolite sebi da saslušate, poslušate i prihvatite, ti temelji će biti čvrsti, vredni i pravilni. Onda je čitav svet vaš. Umećete da pravilno odaberete i budete dobri sebi i drugima.

Čitajući Danilovu priču koju ste napisali, uviđamo koliko je deci teško da se nekom povere kada imaju problem i da je ponekad lakše poveriti se vršnjaku, nego roditeljima. Kako da prepoznamo osobu od poverenja? Mogu li nas tome naučiti knjige?

Izuzetno je bitno to znati. Lakše je poveriti se vršnjaku jer to donosi manje osuda i pridika, ali to nije jedino rešenje. Ako malo bolje posmatramo ljude oko sebe, možemo prepoznati ko nam želi dobro. Uz porodicu, svi oni koji nam daju dobre savete, navode nas da budemo bolji, da radimo dobre stvari, da napredujemo, tu su za nas kad smo srećni ili tužni su osobe od poverenja. Knjige nas mogu tome naučiti, jer je mnogo lakše prepoznati situaciju i upoznati čoveka kakav je zaista ako smo već nešto slično pročitali.

Možete li nam objasniti emotivno stanje u kom se Danilo nalazi u romanu, a to je njegova potreba da bude lagan, a on je zbog problema koji ga pritiskaju nikad teži? Zbog čega je Danilo uzburkan kao more?

Danilo uporno pokušava da opravda svoju odluku o razbojništvu i da ubedi sebe da je to ispravno, ali roditelji su ga učili pravim vrednostima i on je svestan da je sve to zapravo jako loše. Koliko god se trudio da se oseti lakše, sve ga još vise pritiska i muči.

Uzburkano more je tamno, duboko, sa talasima koji se sudaraju i stvaraju buku – Danilo se baš tako oseća u vrtlogu, po njemu, bezizlazne situacije. Sve mu je mračno, nema oslonac ni rešenje i njegova situacija ga nosi, baca na sve strane. Teret koji nosi je ogroman i nepregledan kao more.

Na koji način nam Vaš roman može pomoći u razumevanju odnosa između dečaka i devojčica? Da li među devojčicama i dečacima može biti prijateljstva?

U romanu možemo videti jedan lep i zdrav odnos dečaka i devojčice, Danila i Sare, koji u početku pomalo uzdržano pokušavaju da se sprijatelje, ali veoma brzo postaju jedno drugom osoba od poverenja. Možda ne mogu imati iste teme kao dečak sa dečakom i devojčica sa devojčicom, ali zato se otvara mnogo novih tema i drugačiji pogled na stvari. Kroz njihove razgovore vidimo koliko je bitno saslušati nekog i birati reči.

U ljubavi zavolimo nekog jer nam se dopadaju njegove osobine, stavovi i lepo nam je sa njim, tako je i u prijateljstvu. Devojčica i dečak mogu biti prijatelji i to je posebna vrsta ljubavi.

U vašem romanu je prisutna i tema stida zbog siromaštva koji je kod dece posebno izražen zbog neprihvatanja vršnjaka. Kako Danilu pomaže drugarica Sara da se lakše nosi sa tim?

Ponekad vršnjaci, nažalost, izbegavaju takvu decu, a ponekad i sama ta deca sebe sputavaju jer misle da nisu dovoljno dobra, da se neće uklopiti i da ih neće prihvatiti. Sara je u daleko boljoj materijalnoj situaciji od Danila, njeni roditelji su imućni, ali ona je iskrena, saosećajna i pre svega to joj nije važno. Sve ono što je njoj važno i što pruža Danilu ne može se kupiti novcem: razumevanje, prijateljstvo, topla reč, podrška… Pokazuje mu da je bitno ko je kakav čovek, a ne koliko ima.

Možemo li reći da Vaš roman govori i o uvek aktuelnoj temi u našem društvu, a to je vršnjačko nasilje? Da li vaš roman mladim čitaocima nudi načine za prevazilaženje vršnjačkog nasilja?

Vršnjačko nasilje je veliki problem danas, kako fizičko tako i psihičko. Blizanci Dejan i Darko su tipični nasilnici koji ne biraju način i sredstva. Međutim možemo izvući iz romana neke dobre načine kako to prevazići. Najpre izbegavanje, mada ono nije uvek delotvorno jer su nasilnici uporni. Zatim traženje pomoći i poveravanje  nekom ko će mnogo bolje i spremnije izaći na kraj sa tim. Najvažnije je shvatiti da nasilnik nije moćniji i ne poseduje nas, da postoji rešenje za nedozvoljeno ponašanje, a na kraju i zakon koji je iznad svih.

Koje biste pouke voleli da čitaoci izvuku iz Vašeg romana?

Mislim da je roman jako poučan, a izdvojila bih sledeće poruke:

–  Svaki problem je rešiv.

– Uvek se treba poveriti i potražiti pomoć, a posebno od roditelja jer oni vole bezrezervno.

–  Možemo stvoriti lepa prijateljstva ako pružimo drugima i sebi šansu za to.

–  Treba slušati svoju savest jer je nepogrešiva i po njoj ćemo mirno i pravedno živeti.

–  Biti siromašan ili imati manje ne znači da manje vredimo. Bogati smo ako živimo časno, pošteno i okruženi ljudima koje volimo i koji nas vole.

Da li je u redu da nas knjige rastuže i rasplaču?

Potpuno je u redu. To samo znači da smo dobri i saosećajni ljudi koji osete i prepoznaju tuđu bol i tugu.

Mogu li knjige biti pribežište detetu koje pati?

Knjige su odličan lek jer iz njih možemo mnogo naučiti, mogu nam doneti mir, rešenja, dati savete i pokazati nam da patnja nije strana ni drugim ljudima kroz likove i njihove priče, da nas može ojačati i dokazati koliku snagu nosimo u sebi.

U čemu je tajna lekovite moći reči?

Reči su moćno oružje kojim možemo povrediti nekog, ali i lek za dušu i čitavo biće. Nežna, topla reč može probuditi nadu, utešiti, pomoći… Ona oblikuje misli, osećanja, daje energiju, povezuje. Njena tajna je u snazi da može promeniti svet.

Da li imate savet za stvaranje magije na papiru?

Možete pisati o bilo čemu, ali to će biti dobro samo ako iskreno i potpuno osetite. Ako razmišljate o nekom liku, događaju ili o pejzažu koji vidite, zažmurite i pokušajte da osetite miris, boje koje to budi u vama, zvukove, osećanja, a zatim to zapišite. Vremenom će se to oblikovati.

Da bi u potpunosti uspeli, morate svakodnevno tako posmatrati svet oko sebe i naravno, morate čitati jer tako učite mnoge nove reči koje će vam pomoći da bolje i tačnije iznesete ono o čemu razmišljate.

Koliko je teško pisati za decu? Ili je možda ipak zabavnije nego pisati za odrasle?

Zabavnije svakako jeste jer dozvolite sebi da se više igrate, ali je teže. Prvo, deca su veoma iskrena publika, nešto im se ili svidi ili ne, nema sredine, a drugo, morate biti vrlo oprezni jer se oni formiraju i ne znate da li će nešto opisano ili neka usputna reč ostaviti trag. Odrasli, uglavnom, imaju već formiran ukus, a deca ga tek formiraju zato je odgovornije i zahtevnije pisati za decu.

Kakva je bila Vaša reakcija kad ste saznali da ste osvojili drugo mesto na konkursu ,,Klettov čitalački maraton 8”?

To je bio veliki uspeh i bila sam zaista srećna. Nisam imala očekivanja jer sam prvi put učestvovala na nekom konkursu, te je iznenađenje bilo veće i upečatljivije.

Da li će Vaš roman ,,Ne kradi” zaživeti i na filmu, s obzirom na to da smatramo da bi svojom dinamikom bio pogodan i za ekranizaciju?

Dok sam pisala roman odvijao mi se u glavi kao film, a verujem da je tako i kod čitalaca. On jeste pogodan za ekranizaciju, ali to umnogome zavisi od izdavačke kuće i prilike za to. Što se mene lično tiče, zaista bih volela.

Kako navesti i podstaći decu da što više čitaju?

U eri tehnologije to jeste teško, ali nije nemoguće. Knjige im moraju biti dostupnije i stalno moraju biti okruženi njima. Pronaći žanrove prema interesovanjima, pričati o knjigama i njihovom značaju.

Kako biste ukazali nastavnicima, iz ugla pisca, na koji način učenicima mogu da približe književna dela i čitanje?

•  Treba biti što više čitalačkih klubova
• Češće posete bibliotekama i knjižarama
• Upoređivanje filmova (koji su rađeni po knjigama) i knjige
• Podsticanje na pisanje, pa će se tako probuditi i želja za čitanjem
• Razgovori sa piscima
• Razne igre po grupama. Na primer svaka grupa čita različitu knjigu i onda pričaju o njima predstavljajući ih, vode debate koja je zanimljivija i zbog čega
• Prepričavanje izabrane knjige kao da su oni glavni likovi
• Male predstave
• Pisanje nastavka priče

I za kraj razgovora, čast mi je bila družiti se sa vama i odgovarati na pitanja za vas. Rado ću izaći u susret kad god me pozovete. Ne zaboravite, čitanje vam donosi znanje i mudrost, a to vam može samo pomoći i niko vam nikad to ne može oduzeti. Sve vas puno pozdravlja vaša Tamara.