Kad poezija progovori: Tijana Zdravković (NOVE PESME)
Neka ovoga puta poezija progovori glasom Tijane Zdravković!
Tvoj Magazin Vam predstavlja divnu mladu damu – Tijanu Zdravković – nastavnicu francuskog jezika i književnosti, prevodioca, jednu Selimovićevu junakinju, instagram vodiča kroz istoriju Beograda, pesnikinju i pisca u nastajanju.
Nešto grčko
U vremenu i prostoru izmeštena
Prestarog mozga i tela mladog
Unutarnje srce me peče
Ali opet je nedostižno
Misleće ćelije gase se
I pre nego što reči oskrnave
Devičanstvo hartije
Moje pesme negde su već
U meni poginule
Nesposobna da iznesem ih pred svet
Puštam da moja deca
U meni umiru
Recite mantijama
Da sam najveća grešnica
U belome gradu
I da svaki dan izvršim
Jedno čedomorstvo
Ide zima a ja bojim se —
Izgubljena ostala sam
Na nekoj grčkoj plaži
Koju nedavno
Proždrao je zemljotres
Bojim se da
Potonula sam
U ponore
Zajedno
Sa tom lepotom nikada ponovljenom
Razapeta
Negde u limbu
U zagrljaju
Prelomljenih peščanih sprudova
Prestara za izložbe, antikvarnice, fotografije
Prestara za ove ljude i sebe samu
Želela bih da napišem toliko toga
Sposobna da u sebi pohranim
Samo groblje pesama
Sada bih molila za minut ćutnje
Za sve propale pesme
Za sve nestale plaže
U ovom kutku vasione
A ja danas oblačim plavo i belo
Jer na tako mnogo načina
Podsećam na nešto grčko.
Koren
Ja poznam tvoj koren
Tu kožu ispod kože
Tu suzu iza oka
Tu žilu kucavicu što kroz crveno
Donosi otkucaje
Prošlih bivstvovanja
Ja poznam tvoj koren — on je jak
U mojim se grudima od felera nastanio
Uputi mi pogled od blagosti pijan
Poljubi usne boje modre šljive
Ukusa poslednjih trešanja
Protresi me tim rukama
Od trnaca kovitlajućih sačinjenih
I setih se
Kako sam
U oklope školjkine
Suze izlivala
Tuga tada bila je lepa
I belasala se
Sedefastim sjajem
U tminama školjkinih utrobi
Pogledaj me pravo kroz
Beonjaču
U mojoj zenici tvoja
Galaksije u oku utopljene raspoznaje
Pogledaj me i shvati —
Ja poznam tvoj koren.
Smrt u malom
Jutros posmatrala sam nebo
Kroz prozor u potkrovlju
Mlečni obluci ličili su na bubrege
I bežali poput mojih lepršavih misli
Lastavice
Krojile su put
Samo njima znan
Pečurke nicale su
Na zemljištu vlažnom od Božijeg plača
Smrti hiljade malih organizama
Dale su po jednu
Žutu pečurku u ovom blatu
A hiljade mojih smrti u malom
Ništa dalo nije
Samo me je više nestajalo.
Sa one strane ogledala
Na obodu smeđeg uvojka
Tražim
U rulji
Lica koja nisu moja lica
A lica koja nisu naša lica
Klize niz kaput
Niz kaldrmu
U slivnik
Pred očima rastapaju se
Prizori i prikaze
Nakaze u meni vrište
I makazama kidaju mitohondrije
Gledam kapute i šešire
Gledam kako dave ulice
Ti ljudi sa skrojenim životima
A ja rašivena
Tražim po pospanim maglinama
I ljubičastim obzorjima
Ono nešto ušiveno za vrhove mojih prstiju
Razvodnjene leže krede i čekaju
Da iskonski zagrljaj sopstva
Slomi je
Da se opet sastavi
I uputi sebi
Najlepši osmeh
Sa one strane ogledala.
Više o radu Tijane Zdravković možete saznati u intervjuu koji je Tvoj Magazin priredio sa ovom svestranom mladom damom – poezija je samo jedan od načina kojim ona ispoljava svoju kreativnost.
