Leksikologija: Polisemija, sinonimija, homonimija i antonimija

Leksikologija je deo nauke o jeziku koji se bavi značenjem reči i izraza, ali i značenjskim odnosima među rečima, njihovim poreklom i upotrebom.

Kao takva, leksikologija se može podeliti na:

Leksikologiju u užem smislu koja proučava:

• značenje reči
• značenjske odnose među rečima (polisemija, sinonimija, homonimija i antonimija)
• poreklo reči (domaće, pozajmljenice, crkvenoslovenske reči)
• sferu upotrebe (istorizmi, arhaizmi, neologizmi i termini)

Leksikologiju u širem smislu koja se bavi:

• frazeologijom (izrazi i njihova značenja)
• etimologijom (poreklo i koren reči)
• onomastikom (imena ljudi, mesta, voda, planina i ostalih geografskih pojmova)
• terminologijom (termini koji se vezuju za struku ili nauku)

Leksema

Osnovna jedinica leksikologije naziva se leksema.

Leksema je jezička jedinica koja obuhvata sve gramatičke oblike i značenja jedne reči.

Ona nije isto što i reč. Leksema postaje reč onda kada se upotrebi u tekstu u nekom od svojih značenja i oblika.

Primer:

Riba ribi grize rep.

Ova rečenica ima 4 reči i 3 lekseme. Riba je jedna leksema upotrebljena dva puta u dva oblika.

Takođe, leksema ruka ima 14 oblika (ima 7 padeža u jednini i množini) i 4 značenja (prema Rečniku srpskog jezika).

Skup svih leksema jednog jezika se naziva leksika.

Polisemija

Postoje reči koje imaju jedno značenje i nazivaju se jednoznačnim. Primeri jednoznačnih reči su brojevi.

One reči koje imaju više značenja nazivaju se višeznačnim.

Pojava da jedna leksema, pored osnovnog značenja, ima i druga, naziva se višeznačnost ili polisemija.

Razlog za višeznačnost je to što oko nas ima mnogo više pojmova nego što ima reči.

U jeziku je više višeznačnih, nego jednoznačnih reči.

Proste reči su češće polisemične od tvorenica.

Višeznačne reči imaju:

• osnovno (primarno) značenje: zub u vilici
• druga (sekundarna) značenja: zub na češlju, zub na testeri, zub vremena…

Sinonimija

Sinonimi su reči koje imaju isto ili slično značenje i dele se na:

• istoznačnice (apsolutni sinonimi): vokal – samoglasnik (to su uglavnom termini)
• bliskoznačnice (relativni sinonimi): poklon – dar

Sinonimi su česti u ekspresivnoj leksici (emocionalno obojene reči).

Oni služe preciznijem, bogatijem i slikovitijem izražavanju.

Ponekad sinonimi mogu formirati i sinonimski niz:

• razgovarati – ćeretati – ćućoriti – ćaskati …

Homonimija

Reči koje imaju isti glasovni sklop nazivaju se homonimi. Njihovo značenje je različito i ne može se dovesti ni u kakvu vezu.

Mogu se podeliti na:

• prave homonime (pripadaju istoj vrsti reči i isto se izgovaraju; u rečniku se obeležavaju stepenovanjem): kosa (na glavi) : kosa (za košenje) : kosa (ona koja nije prava)…
• neprave homonime (pripadaju različitoj vrsti reči i ima ih više nego pravih):

a) homoformi (podudaraju se samo u nekim oblicima):

broj (2,3,4…) : broj (imperativ glagola brojati)…

b) homografi (isto se pišu, a različito izgovaraju):

grad (naselje) : grad (vremenska nepogoda)

luk (povrće) : luk (prevoj ili svod)

dug (dugovati nekome nešto) : dug (onaj koji nije kratak)

Potrebno je razlikovati homonimiju, koja je slučajno poklapanje, od polisemije, koja označava povezana i srodna značenja jedne reči.

Antonimija

Antonimi su reči suprotnog značenja.

Mogu se podeliti na:

• prave antonime (uvek pripadaju istoj vrsti i podvrsti reči): dan – noć, topao – hladan, živ – mrtav
• neprave antonime: tih – miran, star – nov, čovek – žena
• jednokorenske antonime (imeju isti koren): pravda – nepravda
• raznokorenske antonime (različit koren): rat – mir, dobro – zlo

Antonimi koji stoje jedan nasuprot drugom formiraju antonimski par:

• mali – veliki

Sve reči koje se nalaze na skali između dva antonima čine antonimski niz:

• premali – omali – mali – oveći – povelik – veliki – preveliki

Rezime

Jezički mehanizmi, o kojima je bilo reč u ovom tektu, služe preciznijem, bogatijem i slikovitijem izražavanju.