Milutin Bojić ,,Plava grobnica” analiza pesme

Milutin Bojić je pesnik koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj poeziji iako je je poživeo samo 25 godina.

Živeo je u periodu od 1892. do 1917. godine.

Iako slabog zdravlja, mobilisan je i učestvuje u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine, kao i u Prvom svetskom ratu. U rat je ušao kao student filozofije.

Zajedno sa civilima i vojnicima, kraljem, skupštinom, vladom, blagajnom i državnom bankom, 1915. godine se preko Crne Gore i Albanije u Grčku povlače i mnogobrojni književnici – Rastko Petrović, Ivo Ćipiko, Branislav Nušić i Milutin Bojić.

Pesnik 1917. godine umire u bolnici u Solunu od tuberkoloze.

Sahranjen je na Zejtinliku, srpskom vojnom groblju u Solunu.

Tek 1922. godine njegovi posmrtni ostaci bivaju preneti u Beograd.

Bojićev opus

Iza Bojića je ostao neveliki, ali značajan opus:

• zbirka ,,Pesme” iz 1914. godine
• zbirka ,,Pesme bola i ponosa” iz 1917. godine koja je štampana u Solunu
• drama ,,Uroševa ženidba” iz 1915. godine koja je štampana na Krfu
• posmrtno su objavljene njegove ,,Pesme i drame”

Društveno-istorijski kontekst

Važno je osvrnuti se na društveno-istorijske okvire bez kojih se ne može tumačiti nastanak pesme.

Kroz pesmu ,,Plava grobnica” Bojić je dao realnu sliku svog naroda. Opisao je svoje viđenje stradanja Srba u albanskoj golgoti.

Bojićeva pesma je pesnička reakcija na taj tragični događaj kojem je i sam bio svedok. Pesnik se duhovno i idejno poistovećuje sa narodom.

,,Plava grobnica” i ,,albanska golgota”

Izraz ,,plava grobnica” je naziv za Jonsko more oko Krfa u kom su sahranjivani srpski vojnici kada na ostrvu Vidu više nije bilo mesta.

Izraz ,,albanska golgota” označava povlačenje srpskih civila i vojske preko zavejanih planina Crne Gore i Albanije nakon napada velikih sila na Srbiju 1915. i 1916. godine tokom Prvog svetskog rata.

Podaci potvrđuju da je u albanskoj golgoti stradalo, umrlo, poginulo i nestalo preko 200.000 ljudi. Pesnici koji su stradali u tom ratu su bili: Vladislav Petković Dis i Milutin Bojić.

Albanska golgota je najveći egzodus (izgnanstvo) u srpskoj istoriji.

Ostrvo Vido je ostalo upamćeno kao simbol smrti, Krf kao simbol spasa, a Zejtinlik kao simbol stradanja.

Između prognanih Srba i stanovnika Krfa uspostavljeni su posebni odnosi, a ostalo je na ostrvu i mnogo srpskih reči, kao i znamenitosti iznad kojih se i dan-danas viju srpske i grčke zastave.

Ovaj događaj se poredi sa Odisejevim povratkom iz trojanskog rata. I Odisej je baš na Krfu povratio snagu i oporavio se za dalji put do kuće, odnosno do ostrva Itake. Oporavljen, Odisej je ponovo zadobio svoje teritorije, kao što su Srbi svoju državu.

Analiza pesme ,,Plava grobnica”

• Vrsta: rodoljubiva pesma sa meditativnim slojem
• Struktura: 14 katrena
• U pesmi prva i poslednja strofa čine okvir, jer su iste – time se ističe da poraz nije konačan i da duhovna energija daje novu snagu
• Kod 10 strofa su zastupljeni dvanaesterci, dok se u 4 strofe smenjuju četrnaesterci i sedmerci
• Četrnaestercima se iskazuje obredni ton, a sedmercima svečani mir i tišina
• Rima: ukrštena
• Osnovni motivi: kretanje, mirovanje, život, smrt, rađanje, umiranje, prošlost i sadašnjost
• Deskriptivni elementi: jeza noćna, mrtve alge, tresetnica – imaju funkciju da opišu smiraj prirode i istaknu svečani ton
• Poetski uticaji: parnasizam i simbolizam
• Početak pesme je retorički i svečanog tona
• Upotrebljeni imperativi povećavaju retorički naboj
• Sve strofe koje počinju sa ,,stojte” su ključne i refrenske
• Refreni su 1, 6, 10. i 14. strofa – na njima je akcenat i u njima se krije smisao

Pesma je podeljena na 3 smisaone celine:

1. Svečani ton, mir i tišina od 1. do 5. strofe
2. Nagoveštava se budućnost od 6. do 9. strofe
3. Nagoveštava se sloboda koja se gradi na prošlosti od 10. do 14. strofe

Obraćanje lirskog subjekta lađama da stanu da bi se izvršilo opelo mrtvim ratnicima se naziva apostrofa. Ovim postupkom se postiže svečani ton i odaje počast.

U sporednim strofama saznajemo: kome se drži opelo, zašto je voda sveta i zašto se insistira na tišini.

Stilski postupci

Metafore i simboli:

• Prometeji nade: Prometej je ukrao vatru od bogova da bi je dao ljudima; srpski ratnici postaju prometeji koji nose nadu i dobročinitelji su za nove generacije
• apostoli jada: apostoli su Hristovi sledbenici i učenici, a srpski ratnici se poistovećuju sa njima i u pesmi su simbol stradanja i mučeništva
• epopeja: podvig koji je učinjen dostojan je velikih epova
• korifeji: u antičkoj drami su vođe hora, a u pesmi imaju značenje uzora i ideala
• lovorov venac: simbol večnosti, pobede i besmrtnosti
• povesnica: istorija

Svim upotrebljenim stilskim postupcima se naglašava da se veličina ovog stradanja ne može čulima sagledati, da ono nije uzaludno i da ima smisla.

U pesmi se nagoveštava i smena generacija, jer žrtve prošlih osvetljavaju put novim naraštajima.

Pomoću direktnog obraćanja i upitnog tona u rečenici ,,zar ne osećate” postiže se emotivna dinamika, a time se skreće pažnja čitaocu da je pesma opelo i molitva, jedan uzvišni obredni čin.

Opelo se drži dostojanstveno i bez suza, jer njihova smrt nije uzaludna.

Motivi predaka ukazuju na vezu ove pesme sa pesmom ,,Svetli grobovi” Jovana Jovanovića Zmaja.

Zaključak

Mnogo je pitanja o kojima nas ,,Plava grobnica” navodi da razmislimo:

• Kakvi su bili naši preci i da li smo nasledii njihovu snagu?
• Da li je svaki naš napor mali u odnosu na njihov?
• Oni su oslobodili državu u kojoj danas živimo!

,,Plava grobnica“

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, k’o naš um beskrajna.

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta

I vazduhom igra čudna pantomima?

To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje

Zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k’o pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena,

Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!