Rodoljubiva poezija srpske moderne

Kada se pokrene uvek aktuelna tema rodoljublja u svakodnevnom životu, ona za sobom donosi i mnogobrojna pitanja koja zaslužuju odgovore:

• Kako bismo svojim rečima mogli definisati otadžbinu ili rodoljublje?
• Da li su reči patriotizam i rodoljublje, domovina i otadžbina sinonimi ili imaju razlitičitu semantičku obojenost?
• Kako možemo doživeti poetski obojenu sintagmu „rodna gruda“?
• Da li je rodoljublje danas prevaziđena kategorija?
• Diče li se njime i potenciraju li ga više starije generacije u odnosu na mlađe ili muškarci u odnosu na žene?
• U kojim trenucima prepoznamo u sebi rodoljubivo osećanje?

Mnogobrojni mislioci i kolektivni nacionalni duhovi su se vekovima trudili da ovaj pojam definišu:

• ,,Čovek bez otadžbine, kao zemlja bez semena” (etiopijska poslovica)
• ,,Pepeo mrtvih stvorio je otadžbinu!” (Lamartin)
• ,,Kad ljubav prema otadžbini zamre, onda i država mora umreti!” (Mihajlo Pupin)
• ,,Otadžbina je stvar čoveka, a ne rodbine.” (Mancini)

Svoj doprinos u negovanju patriotskog duha u modernoj srpskoj poeziji dao je i Bogdan Popović, uticajni književni kritičar, podstičući pesnike da se oprobaju i na tom polju.

Na reprezentativnim primerima izdvojenim iz srpske moderne poezije, vidljive su intelektualizacija i individualizacija patriotske pesme, počevši od Šantićeve pesme „Moja otadžbina”, preko Rakićeve pesme ,,Nasleđe”, kao i Pandurovićeve „Rodne grude”.

Aleksa Šantić „Moja otadžbina”

• Aleksa Šantić (1868-1924)
• „Moja otadžbina”: rodoljubiva pesma
• Forma: sonet
• Stih: jedanaesterac
• Realan i doživljeni patriotizam
• Izrazita subjektivnost naglašena ponavljanjem lične zamenice
• ,,Mene sve rane moga roda bole!”

Šantićevo nacionalno angažovanje uslovljeno je istorijskim kontekstom i društvenim dešavanjima (aneksiona kriza, balkanski ratovi).

Uočava se naglašeno lični odnos, reč je o osećanjima koje je pesnik proživeo.

Lirski subjekat potvrđuje svoju stopljenost sa narodom: čitavom svojom dušom nastoji da obuhvati sve što doživljava kao otadžbinu. On postaje odraz svog naroda.

„Moja otadžbina” (1908)

Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad` zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona –
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja,
Moj dom i moje rođeno ognjište.

Sima Pandurović „Rodna gruda”

• Sima Pandurović (1883-1960)
• „Rodna gruda”: rodoljubiva pesma
• Forma: 7 petostiha (kvinta)
• Kontrast: prolaznost svega – trajnost rodoljublja
• ,,Život to je, košmar, ideali – tralje”.
• ,,Samo jedna ljubav ne čili u pari prolaznosti…”
• ,,Nežnost prema zemlji i rodnome kraju”
• ,Sve se više voli što se većma stari!”
• Motiv očajanja: Život, to je košmar, ideali – tralje.
• Motiv rodoljublja se nagoveštava kao nada i izbavljenje, kao jedina svetla tačka koja još traje – lepa nežnost naspram razočaranosti u svet i ljude. Ta lepa nežnost je: Nežnost prema zemlji i rodnome kraju!

Ne možemo, a da se ne zapitamo iz kakvog egzistencijalnog stanja izrasta pesnikov patriotizam? Uviđamo da pesnikovom rodoljublju prethodi teški životni pesimizam zasnovan na spoznaji prolaznosti, onoj koja ostavlja prazninu i pustoš.

Slika zemlje, rodne grude, oživljava se i personifikuje: svaka zemlja ima mirise i dušu.

Pesnik nas navodi da se zapitamo ko otadžbinu čini živom- ko joj udahnjuje život?

„Rodna gruda”

Na kraju, ipak, dođe jedan dan
Kad čovek ne želi više da se bori,
Kad mu duh zatraži kakav viši plan
Života, — dan tužan, i prazan, i znan,
Kad sve biva jedno, jer se sve pregori.

Tad sumnja k’o vlaga, prodire u veru,
A plamen se večne strasti tiho gasi;
Blede naše duše, sede naše vlasi;
Tragovi se dragih uspomena peru,
A odjeka starih ne nalaze glasi.

Sa svima težnjama i nadama — dalje!
Dovoljni su tada duši skromni kuti,
Zrak koji nam sunce kroz prozore šalje;
Srce ćuti; pusti pred nama su puti;
Život, to je košmar, ideali — tralje.

Al’ i sada kad su svi vidici, sivi
Kad vidimo jadnu vrednost sviju stvari,
Kad su nam svi ljudi nemili i krivi,
A srušeni vere starinski oltari, —
Jedna lepa nežnost još u nama živi:

Nežnost prema zemlji i rodnome kraju
Čijim nam je dahom duh nekada plenjen,
Gde i sada zvezde istim sjajem sjaju,
Isti vetar duva plodan, neizmenjen,
Iste šume, cveće i mirisi traju.

Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka
Ima svoje vetre, mirise i boju,
Svoje sunce, svoje senke od oblaka;
Jer svaka, najzad, ima dušu svoju,
I, k’o svoja, biće i mrtvima laka.

Samo jedna ljubav ne čili u pari
Prolaznosti; samo jedna se ne menja;
Samo svoja zemlja ne leži u bari
Dosade; i pored sviju iskušenja,
sve se više voli što se većma stari.

Milan Rakić „Nasleđe”

• Milan Rakić (1876–1938)
• „Nasleđe”: rodoljubiva pesma
• Kompozicija: 6 katrena
• Stilska izražajna sredstva: poređenje, metafora, opkoračenje
• Stih: dvanaesterac
• Rima: ukrštena
• Opkoračenja
• Tema: ponositost na svoje junačke i herojske korene
• Osnovni motiv: nasleđe
• Motivi: prošlost, rodoljublje, preci – junački i grubi, mučenici stari i junaci koji umirahu ćutke na strašnome kolju
• Životni stav: optimistički

Da bismo mogli analizirati ovu pesmu, potrebno je upoznati se sa Rakićevom diplomatskom službom na Kosovu, kada je i nastao ciklus njegovih rodoljubivih pesama.

Rakićeva rodoljubiva poezija nastajala je na Kosovu, gde je službovao kao konzul, suočen sa ostacima jedne slavne i bogate prošlosti.

U to vreme, mladi diplomata, kao iskren rodoljub, po izbijanju balkanskih ratova odlazi u komite, da bi sa prvim odredima ušao u oslobođenu Prištinu. Imao je sreću da sluša kako se kraj logorskih vatri na oslobođenom Kosovu recituje njegova pesma „Na Gazimestanu”.

Direktmo inspirisan kosovskim stradanjem i velikim zadacima koji su očekivali njegovu generaciju, dao je sintezu istorijskog nasleđa.

Osim ,,Nasleđa“, važne su i Rakićeve pesme koje se obrađuju u osnovnoj školi: „Simonida” i „Na Gazimestanu”.

Naglašeno je istupanje lirskog subjekta, ličnom zamenicom prvog lica, kao početnom rečju, što ostaje dominantno tokom čitave pesme.

Istorijsko, prošlo vreme, lako se povezuje sa sadašnjim, i to osvešćenjem, odnosno otkrivanjem krvnog nasleđa – onog kolektivnog, nacionalnog.

Lirski subjekat nastupa sa ponositošću i odvažnošću baš zbog spoznaje svog predačkog nasleđa: ,,jer u meni teče krv predaka mojih…“

Pesnikov ponos potkrepljuju metafore ,,blagorodne voće“ i ,,kalemi novi“, nasuprot ,,starom drvetu“ i ,,starom korenu“, kao i sintagma ,,snažna hrana“ koja struji u starom korenu.

Lirski subjekat je nadahnut i uspeva da ,,potisne bôlju i prezre tugu“. Koreni čoveku daju uporište za sve životne odnose i vrednosti.

Primetna je veza Rakićeve pesme „Nasleđe” i Zmajeve „Svetli grobovi”.

Rakić je imao tri velike teme oko kojih je koncentrisao svoje pesničko umeće: žena, misao o prolaznosti i ljubav prema otadžbini. U ovoj trećoj temi pesimizam je prevladan moralnim dostojanstvom kao utehom.

„Nasleđe”

Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih, junačkih i grubih,
I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni teče krv predaka moji’,
Mučenika starih i junaka koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrvo,
Uspeo sam – sve se može kad se hoće –
Da na ovo staro i surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voće.

I sad, ako plačem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebeske pute,
Il’ kad stare šume, čarobne sirene,
Jedno tužno veče zlokobno zaćute,

Ja osećam ipak, ispod svežih grana
I kalema novih da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji snažna hrana,
Neiscrpna krepkost starinskih junaka.

Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mučenici stari, i junaci koji
Umirahu ćutke na strašnome kolju…

Rezime

Na primeru ove tri pesme evidentni su moderni izrazi i drugačiji pristup rodoljubivoj tematici u odnosu na romantičare.