Prof. dr Jasmina Ahmetagić: ,,Izdaje se prebole, ali se samoizdaje uglavnom ne preživljavaju”

Kada sam davnih dana postala student srpskog jezika i književnosti, na put duhovnog razvoja jedan od glasova podrške me je ispratio rečima: ,,Budi kao Jasmina Ahmetagić!”

Verujem da se nijedno ime u našim životima ne izgovara slučajno. Kad-tad prizvuk tih imena odredi naš pravac preciznije nego kompas.

Utabavamo sopstvene puteve, ali na njima nailazimo i na znakove koje ne smemo prevideti.

O delima moje sagovornice svedoče tragovi koji iza nje ostaju. Prepuštam vama samima da se sa njima upoznate pretražujući ih po internetu, a ja ću sa njom povesti razgovor koji će vam bolje od svake biografije ukazati na to ko je Jasmina Ahmetagić.

Duševni imperativ

TVOJ MAGAZIN: Poznavaoci domaćih književnih prilika izdvajaju Vas kao svetao primer profesionalca koji je zahvaljujući znanju, talentu i čvrstom moralnom stavu opstao na našoj književnoj sceni bez priklanjanja ideološkim klanovima i literarnim establišmentima. Odabrali ste put kojim se ređe hoda. Kada se osvrnete, vidite li iza sebe trnovitu stazu književnog kritičara koji se borio sa vetrenjačama i koji se izborio za svaku svoju reč? Ili, pak, vidite Sizifa koji se nosi sa bremenom nerešivih pitanja?

Vidim da sam živela jedan fascinantan život, a da o tome pojma nisam imala, jer sam živela u knjigama i sa knjigama, goreći od strasti, i verujući da su i tuđi životi takvi po svom osnovnom ustrojstvu. Posle sam shvatila da je to eksluzivan a ne uobičajen životni put.

Takvo življenje, sa punim invesitranjem sebe u to što se radi, često uprkos svemu, veliki je luksuz, velika privilegija, počesto i nevolja, ali je zapravo duševni imperativ.

Naravno, vidim sebe mlađu, nervozniju, nestrpljiviju i neštedeću spram svojih životnih resursa. Ako je i sizifovski posao, ta vatra kojom je bio iznutra obasjan, davala mu je svrhu.

Izdaje se prebole, ali se samoizdaje uglavnom ne preživljavaju

TVOJ MAGAZIN: U mnogim situacijama ste imali puno pravo da se zbog svog rada osetite prozvanom, napadnutom i ugroženom. Iznošenjem književno-naučnih istina, koje ste potkrepljivali dokazima, izložili ste se subjektivnim i neargumentovanim hajkama vaših oponenata. Ipak, niste prihvatali ulogu žrtve. Kojim se odbrambenim mehanizmima služite da biste opravdali svoje stavove, sačuvali svoj integritet i poštedeli svoj duhovni mir?

Ako ste usmereni na pozitivnu stranu iskustva, uvek ćete je naći. Sa takvim usmerenjem odbijate da vas drugi definišu, a odbijate i često korisnu, ali etički neprihvatljivu ulogu žrtve.

Toliko sam puta iskusila istinitost Emersonovih reči: sa svakom stvari s kojom ste dobili nešto ste izgubili, i obrnuto. Tako su mi i osećaji prozvanosti i ugroženosti omogućili da ih sagledam u svoj njihovoj efemernosti.

Uistinu je za našu životnu sreću nebitno šta se događa, da li nas hvale ili nas kude, da li nas promovišu ili izdaju, bitna je ta vatra s kojom živite – jer od nje živite.

Osim toga, izdaje se prebole, ali se samoizdaje uglavnom ne preživljavaju. Vernošću sebi i sistemu vrednosti, koji je okosnica mog života, čuvam integritet. A duhovni mir sad već čuvam svim raspoloživim sredstvima: izolacijom, šetnjom, jogom, vinom, verom. I humorom, autoironijom – spremna sam da relativizujem sebe, da se podsmehnem sebi dok padam…

Sistem koji lagano guta i svoje tvorce

TVOJ MAGAZIN: Skrenuli ste pažnju javnosti svojim studijama kojima ste doveli u pitanje status ,,prezaštićenih pisaca”, poput Milorada Pavića, sa jedne strane, a ukazivali na dela ,,zapostavljenih pisaca”, kakav je Vladan Dobrivojević, sa druge strane. Time ste se zamerili onima koji uspostavljaju ,,književne panteone” – njihovi ,,književni bogovi” su važili za nedodirljive. Vaša studija o Miloradu Paviću je okarakterisana kao ,,bogohulna”. Nažalost, priča o Vladanu Dobrivojeviću, koja je imala cilj da ukaže na skrajnutog pisca,
nije naišla ni na približan odjek. Ko su oni koji odlučuju ,,ko je ko” na srpskoj književnoj sceni? 

Meni se čini da ste već takvim sumiranjem, te postavljanjem naporedo jednog etabliranog pisca kome se ne sme prigovoriti i jednog marginalca o kome se ne sme pisati, i sami pokazali da je reč o licu i naličju istog procesa…

Oni koji su reagovali na knjigu o Paviću blaćenjem mene, s jedne strane, i oni koji su mi više privatno obećali da ću ostati na margini, a da se pritom javno (u smislu pisane reči) nisu oglasili – oni su diktirali vrednosti. Imena su prisutna u samoj knjizi o Paviću.

Ipak, najveća je pošast sistem koji su formirali, ali ga nisu mogli kontrolisati, te lagano guta i svoje tvorce…

Naravno, ne u egzistencijalnom smislu, svi su i dalje na zavidnim položajima u sistemu, ali ni sami ne mogu podneti močvaru u čijem su stvaranju učestvovali uvek kada su, umesto Dobrivojevićevog romana, na primer, nudili koještariju za vrhunac tekuće srpske produkcije.

Prošlo je 15 godina od moje knjige o Paviću i 18 od moje knjige o Dobrivojeviću. U međuvremenu je estrada prožela sve, postali smo društvo lažnih doktora, društvo u kome je čak i svet koji je važio za pristojan i valjan izgubio jasnoću u sistemu vrednosti, ne zna šta je ispravno, pravedno, jer su u međuvremenu postavili znak jednakosti između “biti mudar” i “biti manipulativan”, jer mudrošću smatraju odustajanje od ideala.

Pre gotovo dve decenije nije bilo strpljenja za Dobrijevićev opus, danas smo od toga još dalje. Jer Dobrivojevićev opus nije pitka i plitka tvorevina i trebalo bi je približiti široj čitalačkoj publici iz ugla znalaca. Jedan je problem što se njime nisu ni bavili, a drugi – viši stepen podlosti, ali i gluposti – jeste pokušaj da se taj opus usput i paušalno otpiše, u nekoliko negativnih rečenica o mojoj knjizi. Ko je čitao Dobrivojevića, a to znači malo ko, odmah uviđa tešku neusaglašenost između opusa i kritičarevih neznalačkih paušalnih ocena i tona, odnosno jasno zaključuje da ovaj nije pročitao nijedan od romana koje s takvom lakoćom odbacuje.

Živimo u srozanosti nesagledivih razmera

TVOJ MAGAZIN: Približili ste nam pojam ideološke kritike. Saznali smo od Vas da ona čita književnost isključivo kroz ideološke sadržaje, dok je umetnička vrednost dela ne zanima. Ideološko čitanje na taj način redukuje književno delo, podilazi prosečnom ukusu, izlazi u susret banalnosti i lakoći. Uplivi vanknjiževnih razloga u književnu kritiku ukazali su nam na pojavu ,,slepila kritike” i ,,diktata publike”. Posledice ovih pojava možemo sagledati na sajmovima knjiga, nekada kultnim književnim manifestacijama, a sada vašarima knjige. Može li se književnost oporaviti od banalizacije i od transformacije čitaoca iz poštovaoca u kupca koji je uvek u pravu?

Živimo u srozanosti nesagledivih razmera. Ne vidim nikakav proces koji je usmeren na potkopavanje te srozanosti.

Za početak je važno ne pristati da se ta srozanost upakovana u korice knjige uopšte naziva književnošću.

Nikada neću prestati da od književnosti očekujem da proziva najbolje u meni, da me podseti na ono što treba da budem, da kritički sagledava stvarnost, a pod tim najmanje mislim na političko-ideološku stvarnost.

Razlika između polemičnosti i nevaspitanja

TVOJ MAGAZIN: Hoće li se ikada u Srbiji i okruženju steći uslovi za uspostavljanje vaspitane književne polemike?

Uvek će biti pojedinaca koji su kadri da svoje misli i svoja neslaganja izraze pristojno.

To je pitanje lične osvešćenosti i duboko verujem u ličnu moć, u moć pojedinca da se u svim prilikama razvija prema svom idealu.

Pogledajte mesto tog pojedinca u društvu i biće vam jasne centralne
tendencije jedne kulture i opšta klima. Koliko ja vidim, u našem kulturnom životu situacija je postala gora, a ne bolja, kao da su ljudi izgubili svaku orijentaciju: mešaju polemičnost i nevaspitanje, buku i mišljenje, sukobe na javnoj sceni sa živim književnim životom.

Pesnička zbirka proceđena kroz nekoliko sita i napisana pod unutrašnjom prisilom

TVOJ MAGAZIN: Osim što ste vrhunski književni kritičar, zatim teoretičar književnosti, naučni radnik i univerzitetski profesor, Vi ste i autentični pesnik. U svojoj zbirci ,,Zlostavljanje i druge ljubavne pesme”, Vi razmatrate pitanja stvaralaštva, hrabrosti, samopouzdanja, mogućnosti izbora i slobode. U kojoj se svojoj poziciji – onoj u kojoj ste kritičar ili onoj u kojoj ste pesnikinja – najviše osećate kao kod kuće?

Mislim da sve skupa izvire iz potrebe da se izrazi neki sadržaj koji uznemirava, koji se često promišlja, koji opseda, a sve drugo je forma u kojoj će biti iskazan. To postaje vidljivije kada se uoči preklapanje tema moje pesničke zbirke i drugih mojih knjiga – zlostavljanje je reč koja se
javlja kako u naslovu te pesničke zbirke tako i u naslovu tzv. naučne monografije.

Ipak sam birala da se izražavam kroz tekstove koji apriori omogućavaju distanciraniji pristup od sebe.

Stoga je samo jedna pesnička zbirka u odnosu na brojne studije, a i ta proceđena kroz nekoliko sita i napisana pod unutrašnjom prisilom.

Izolacija i socijalna distanca su preduslovi dobrog života

TVOJ MAGAZIN: U prvom delu Prologa svoje zbirke, kažete: ,,Zato podrži sebe u borbi za očuvanje ove imitacije života, jer bi ti se moglo, u suprotnom, dogoditi da se tako susretneš sa pravim životom. A ti si se, priznaj to, od života već malo odvikao”. Jesmo li se nepovratno odvikli od pravog života? Koliko su nam epidemija, izolaciija i socijalna distanca ,,pomogle” u odvikavanju od njega?

U doba epidemije moj se život minimalno promenio. Izolaciju i socijalnu distancu smatram preduslovom dobrog života. Uostalom, pravi život je za svakog od nas nešto drugo.

Meni za pravi život fali više zagrljaja i poljubaca.

Pogled na svet ,,iskosa”

TVOJ MAGAZIN: Takođe, u Prologu zbirke, stihovima opominjete: ,,Ono što te čini usamljenim, upravo je tuđe prisustvo”. Odnose li se ovi stihovi na pisca više nego na bilo kog drugog čoveka? Da li je stvaralac, nužno, asocijalan čovek?

Želja za istinskim susretom, za istinskim tuđim prisustvom, za istinskom razmenom i komunikacijom – a to znači do srži otvorenom, potpunom, jasnom – stoji iza tog nezadovoljstva tuđim prisustvom. Da te želje nema, ne bi se ni tuđe prisustvo osećalo tako često kao kamen o vratu. Mislim da je svaki misleći čovek nužno malo izdvojen, da je njegova nužda da iskosa
posmatra svet.

Zaprepašćujuće je malo ljubavi u svetu

TVOJ MAGAZIN: Može li čovek u savremenom svetu zaista biti doživljen i shvaćen?

Verujem da čovek čoveka može istinski doživeti i shvatiti, sada, kao i uvek, u svim vremenema. U suprotnom, ni ljubav ni prijateljstvo – najdragocenija iskustva našeg života – ne bi bila moguća. A ja verujem da su moguća, samo retka. Zaprepašćujuće je malo ljubavi u svetu.

Umetnik je pre svega čovek

TVOJ MAGAZIN: Da li je umetnik veštac, alhemičar ili razbojnik kome je sve dozvoljeno?

Umetnik je pre svega čovek, pa ni njemu, kao ni bilo kojem drugom čoveku, ne sme biti sve dozvoljeno. Dovoljno je što je povlašćen dvostrukim životom, pa u jednom – u samom tekstu – ne samo da može nego mora da krši pravila da bi živeo, a u drugom ih mora imati na umu. Možda i više no drugi.

U ovom trenutku neko negde čita neku knjigu i ozaruje se…

TVOJ MAGAZIN: U Epilogu svoje zbirke, iznedrili ste stihove: ,,Pomisli, nije dobro kada čoveku zvezde nisu potrebne”. Imate li odgovor na pitanje: Kako da ponovo dohvatimo zvezde? Može li nam čitanje knjiga pomoći u tome? Verujete li, još uvek, u moć literature?

Čitavog se života bavim time kako da zvezdanu oseku pretvorim u plimu, jer sve je u prirodi ciklično, pa i naš život, i naše nebo. Čini mi se da postoji veza između tih zvezdanih potreba i potrebe za literaturom… da jedno iz drugog izvire, da se jedno drugim hrani… da čovek sa zvezdanim potrebama neminovno nabasa na knjige… i njemu, takvom, knjige jesu pomoć, posebno u vremenima kada je nebo mračno… Već je sama želja da se dohvate zvezde usmeravajuća.

Apsolutno verujem u moć literature, i to izgleda ovako: u ovom trenutku neko negde čita neku knjigu i ozaruje se…

TVOJ MAGAZIN: Koje su knjige uticale na Vaš život?

Brojne. Pekić, Dostojevski, Kjerkegor, Novi zavet, Jung, Hamvaš, Berđajev…

Ono što sada izgleda kao dar i predodređenost, nekada je izgledalo kao začetak duševne bolesti

TVOJ MAGAZIN: Koliko Vam je bilo teško da se nosite sa svojim životnim darovima i predodređenostima? Jeste li ih lako prepoznavali? Da li ste se pomirili sa njima?

Ono što iz ove vremenske tačke izgleda kao dar i predodređenost, izgledalo je pre 30 godina kao začetak duševne bolesti. Dakle, mnogo mi je bilo teško da shvatim pravu prirodu svoje neuklopljenosti u svet, svoju potragu za onim čega nema a moralo bi postojati, da razumem istovremenu žudnju za drugim i nužnost usamljivanja, svoju sklonost isključivom ili opsesivnom
tipu postojanja (bezmerno pregalaštvo u stvarima koje volim i potpuno neprimećivanje gomile svakodnevnih stvari), svoje ambivalencije i paradokse, svoju čitalačku glad.

U potpunosti sam pomirena samo sa svojom apsolutnom odgovornošću za svoj život.

,,Znati unapred: paranoja u srpskoj književnosti”

TVOJ MAGAZIN: Koji su vaši novi poduhvati?

Upravo mi je izašla knjiga ,,Znati unapred: paranoja u srpskoj književnosti”. I, evo, ovakvim ,,odgovorom, odbijam da je odmah smestim u prošlost. Neka me još malo s njom.

Neka me još malo sa njim!

Praveći pauzu od jedne ljubavi da bih se bavila drugom, u fazi velikih životnih promena, čuvala sam u skrivenom odeljku svog onlajn kutka skicu ovog intervjua.

Moguće je da sam podsvesno sebi govorila: Neka me još malo sa njim!

Vreme je da razgovor sa Jasminom Ahmetagić dopre i do vas!