Mišel Uelbek: Šta to pisac zna, što drugi ne znaju? ( II deo)

Retko je koji savremeni autor ,,zaslužio’’ toliko epiteta kao što je Mišel Uelbek.

Odrednice koje mu se pripisuju su, zaista, neverovatne:

• Smatraju ga za najbolji književni izvozni proizvod.
• Ističu ga kao autora koji je ponovo ustoličio Francusku u središte planetarnog literarnog zanimanja.
• Nazivaju ga i ,,najvećim francuskim živim autorom”, kao i mitskom ličnošću savremene književnosti.
• Mišel Uelbek je, kažu,  ,,enfant terrible’’ francuske književnosti.
• „Francuski Orvel“, kako još zovu Uelbeka, pored brojnih književnih nagrada, odnedavno je i nosilac Legije časti – najvišeg odlikovanja koje se dodeljuje za doprinos francuskoj književnosti.

Uelbek je, kako tvrde kompetentni, pisac najboljeg romana savremene svetske književnosti – u pitanju su njegove ,,Elementarne čestice’’.

Posle sedam romana, on važi za samopouzdanog pisca raskošnog dara i brutalnog odnosa prema istini, prema veri, kao i prema samome sebi.

Njegove rečenice su slojevite i snažne,  i iako naizgled jednostavne, one doprinose utisku da se radi o velikom piscu.

,,Za mene je Uelbek jedan od najznačajnijih pisaca današnjice, ne samo Francuske već mnogo šire. (…) On je pesnik i kad piše u prozi, pesnik samoće, depresije, okrenutosti sebi i zgađenosti nad sobom, umetnik koji nema nikakvu potrebu da ubedi ,,javnost’’ u nešto, koji ne polemiše, već trpi i ko možda najviše svojom literaturom kažnjava sebe samoga, što je jedan tako redak položaj za muškarca pisca, tako retka pozicija u savremenoj literaturi da ju je teško prepoznati’’ – rekla je o Uelbeku Biljana Srbljanović.

• Epitet ,,kontroverzan’’ zaslužio je jer se ne ustručava da kaže ono što mnogi misle i primećuju.
• Iz njegovog kontroverznog pristupa proizilazi i da je Mišel Uelbek najneukrotiviji francuski i svetski pisac.
• On je još i provokator, polemičar, osvedočeni mizantrop, buntovnik…
• Večiti je očajnik i nihilista.
• Uelbek je antiliberal i veliki evroskeptik.
• Beskompromisno suočava likove iz romana i čitaoce.
• Dosledan je sebi – on je ,,ogledalo istine’’ savremene Francuske.
• Lucidni je kritičar – onaj koji surovo razotkriva sve slabosti društva – komercijalizovanog, opsednutog slavom, novcem i površnošću. Takođe, on razobličava savremeni svet i pretpostavke na kojima on počiva.

Uvek je mimo svih i protiv svega, ali je zapanjujuće aktuelan.

Uelbek je pisac koji pogađa u centar. On, kažu, ,,ganja krupnu divljač”, za razliku od ostalih koji se zadovoljavaju ,,gađanjem zečeva’’.

Ne ostavlja nas ravnodušnim. On je i pisac preterivanja.

Sirov je na peru – piše sočno, pronicljivo i samokažnjavajuće.

Njegova stilistička oružja su naturalistički opisi, vivisekcija fizičke intimnosti, ironija, gorčina, distopija i lament nad zapadnom civilizacijom.

Maestralan je čak i kad se s njim ne slažemo.

On je vizionar. Brutalni prorok. Onaj čije se pisanje ostvaruje. Pisac – dijagnostičar. Divlji mesija.

Sam sebe opisuje kao „pisca opšte klonulosti’’. Ne krije svoju povezanost s pojedinim piscima 19. veka, među kojima Bodler zauzima posebno mesto: ,,I zaista, u Uelbekovom pisanju se i te kako oseća ta bodlerovska tenzija – borba koju jedinka vodi ne samo sa spoljnim svetom nego i sa samom sobom’’, ističu književni kritičari.

Ipak, iz Uelbekovog mraka nazire se svetlo, jer su u njegovim romanima ponekad ljubav, a ponekad umetnost, spasenje od pakla sadašnjosti.

Mišel Uelbek je pisac o kom se priča i stvaralac koji provocira.

Ne snalazi se na svojoj poziciji ,,pisca superstara’’, jer je u strahu da ne postane deo globalne elite.

Sa njim nije lako ući u komunikaciju, jer se postavlja kao čudak i pustinjak. Laskavce mrzovoljno odbacuje. Namerno je nepristupačan – to mu je odbrambeni mehanizam.

Ipak, kad se radi o umetniku ovakvog kalibra, sve prethodno nabrojano postaje sporedno.

Tako je govorio Mišel Uelbek

Priznajući da sve više živi povučen od sveta, Uelbek je retko spreman na javne istupe. Zaista su retki njegovi intervjui i pojavljivanja.

Njegova dela govore dovoljno, sama za sebe:

„Ja tvrdoglavo, strastveno tragam za onim najgorim što se u meni može naći kako bih to, dok je još sveže, izneo pred noge javnom mnjenju – baš kao što terijer donosi zeca ili patofne gospodaru pred noge. I ne činim to da bih postigao iskupljenje u bilo kojem obliku, sâm pojam iskupljenja potpuno mi je stran. Ne želim da budem voljen uprkos onom najgorem što je u meni, već zbog tog najgoreg u meni, pa čak idem dotle da poželim da ono što je u meni najgore postane ono što drugi kod mene najviše vole’’ ( Mišel Uelbek u ,,Državnim neprijateljima’’).

,,Četrnaestog decembra 1999, usred popodneva, shvatio sam da će mi doček Nove godine verovatno propasti – kao i obično. Skrenuo sam nadesno, u Aveniju Feliks – For, i ušao u prvu turističku agenciju. Devojka je trenutno bila zauzeta jednim klijentom. Beše to neka brineta s bluzom iz domaće radinosti i pirsingom u levoj nozdrvi; kosu je ofarbala kanom. Tobož nehajno, počeo sam da skupljam prospekte sa štandova. – Mogu li da vam pomognem? – začuo sam posle jedno minut vremena. Ne, nije mogla da mi pomogne; niko nije mogao da mi pomogne. Sve što sam želeo bilo je da se vratim kući i da češkam jajca prelistavajući kataloge hotel – klubova; ali ona je započela razgovor, i ja sad nisam znao kako da ga izbegnem’’ ( Mišel Uelbek ,,Lanzarote i drugi tekstovi”).

On se, međutim, nije sasvim sklonio iz javnog života.

U nedavnom članku za američki ,,Harpers’’ hvalio je Trampa zbog njegove protekcionističke politike, nazvavši ga ,,jednim od najboljih američkih predsednika koje je video’’, ali i ,,jezivim klovnom”.

Likovao je u uverenju da bi Trampov mandat mogao da označi kraj američkog imperijalizma:

,,SAD više nije vodeća svetska sila, što nije nužno loša vest za Ameriku, a odlična je vest za ostatak sveta. Amerikanci nam se skidaju s grbače i puštaju nas da živimo’’.

U članku je pohvalio i Bregzit: ,,Britanci mi idu na živce, ali im ne mogu osporiti hrabrost’’.

,,Često najodlučnije manjine pišu istoriju’’, smatra Mišel Uelbek.

,,Ako se osvrnem na svoje knjige, rekao bih da konstatujem, a da potom pravim projekcije, koje nisu proročanstva’’.

Gde se završava stvarnost, a gde počinje književnost?

Mišel Uelbek je pisac kom se pripisuje da je predvideo napad na kule bliznakinje u Njujorku, dominaciju islama u Francuskoj, ali i „žute prsluke’’ u svom najnovijem romanu.

Kada je objavljen njegov roman ,,Pokoravanje’’, koji je Francuskoj prognozirao islamsku budućnost, istog dana se dogodio napad na satirični list ,,Šarli ebdo’’, a baš je Uelbek bio na naslovnoj strani časopisa. Tada je evakuisan iz Pariza.

Najnoviji roman ,,Serotonin’’ stigao je u toku protesta „žutih prsluka’’ u Francuskoj, a štampa piše kako je on to sve predvideo.

,,Serotonin’’ govori o poljoprivrednom inženjeru koji piše trgovinske izveštaje za francusko Ministarstvo poljoprivrede i prezire Evropsku uniju. Roman kritikuje političare ,,koji se ne bave interesima ljudi, već su spremni da poginu za odbranu slobodne trgovine’’.

Naime, u njemu su opisani i očajni farmeri u Normandiji koji podižu blokadu na putu i sukobljavaju se s policijom. Iako su scene koje opisuju proteste samo epizode, one neodoljivo podsećaju na trenutnu pobunu ,,žutih prsluka’’, pre nego što se ona desila u stvarnosti.

Ovakve podudarnosti Uelbekovim delima daju društveno – politički značaj i dodatnu vrednost:

,,Nekad mi se čini da Uelbek ima prst na pulsu savremenog sveta. Nije on prorok, on tumači trendove i sve što se dešava, nije dozvolio da mu pogled zamuti medijska kakofonija, nego prati savremeno čovečanstvo. (…) Činjenica jeste da su se neke stvari dešavale kako je on predvideo, ali opet kad pogledate – možda to nije ni bilo teško predvideti i činjenica jeste da su ta fama i ti skandali možda podigli interesovanje za njegovu književnost, ali ja ne vidim ništa loše u tome: možda je na taj način jedan broj ljudi koji nisu skloni tako ozbiljnoj književnosti došao do njegovih knjiga, pročitao ih i podigao za stepenicu više svoj čitalački ukus, a oni koji vole dobru književnost, svakako nisu odustali zbog toga’’, kaže Ivan Bevc, urednik izdavačke kuće „Booka’’.

Zato je svaki roman Mišela Uelbeka više od književnog događaja.

On je pisac koji je pronašao način da kroz svoja umetnička dela iskaže oštru kritiku društva, onako kako to, istupajući drugačije, nikada ne bi mogao.

Na sebi svojstven način, provokacijom i angažovanošću, Uelbek je postigao nešto mnogo značajnije –  da književnost i dalje ima uticaj.

Danas kada se sve manje čita, činjenice da se o nekom piscu govori, da se željno iščekuje njegovo gostovanje, da se sa nestrpljenjem očekuje svako njegovo novo izdanje, svojevrsni su presedani.

Čitajući Uelbeka i o Uelbeku, spoznajemo šta je to što pisac zna, a što drugi na znaju.