Koji je tvoj književni srodnik?
Možeš da pročitaš aleksandrijsku biblioteku, ali se retko srodiš sa nekim književnim likom. Jednom ti se desi književna srodna duša.
Ako toga nisi svestan, nije ti se ni dogodilo. Ako si ga doživeo, taj književni prijatelj postaće tvoja životna konstanta.
Zašto je Konstantin Ljevin moj književni srodnik?
Književni srodnik je onaj lik kog kao da ti je majka rodila.
Onaj kog pisac kao da je za tebe stvorio.
U mom slučaju, dogodilo se srodstvo sa Tolstojevim Konstantinom Ljevinom.
On je lik koga bih oživela – udahnula bih mu dušu kao Đepeto Pinokiju.
Zapravo, nisam ga doživela kao književni lik, već kao osobu koju poznajem.
On je onaj sa kojim bih razgovarala, raspravljala se i nadmudrivala.
Na njega bih se ugledala.
Ljevin je onaj za koga navijam.
Njegove poteze pravdam.
Ljevin je onaj koga se često setim.
Onaj čije reči pamtim.
Čovek kome bih, kad bi postojao, svoju sudbinu prepustila u ruke.
On stoji na čvrstim stožerima: postojan je u ljubavi, u saglasju je sa prirodom, u raskoraku je sa društvom, a utemeljen je u sebi.
Takvim njegovim postojanjem se i ja samoj sebi potvrđujem.
Želim da verujem da mu nalikujem.
Ako ugledaš hodajućeg Ljevina, molim te, zadrži ga i reci mu da me pričeka!
Konstantin Ljevin intimno
On je čovek – savest.
Lik u kome unutrašnje bure proizvode mir. Oluje koje duvaju u njemu pročišćavaju vazduh koji diše.
Ljevin ne može da reši probleme jednostavno i bez razmišljanja.
Sebe je kalio protivrečnostima.
Uliva mi poverenje svojom zapitanošću. Od njega sam naučila da čovek koji se stalno preispituje, ne može da pogreši.
Kao i Ljevin, i ja svoje nemire uspevam da pomirim samo u porodici i u prirodi.
Oboma su nam roditelji utočište i ideal.
Naučio me je da se ne prave kompromisi da bi se po svaku cenu formirala porodica.
On je nepripadajući individualac – onaj koji pripada sebi.
Ono što poseduje, on u sebi zadržava – nepropusne su njegove brane.
Na njega spoljni svet nema uticaja – iz temelja ga pomera samo unutrašnja sila.
Nepoljuljan je čulima i nagonima, čak i onda kada se sve oko njega i u njemu ruši.
On prašta i ne osuđuje.
Prozire namere drugih.
Ostavlja utisak.
Plemenit je u ophođenju prema ljudima i životinjama.
Preispituje sebe, jer je to uslov da bi verovao i da bi voleo. I po tome smo srodni, priznajem.
Kao duboko senzitivan, Ljevin je dosegnuo celu lestvicu ljudskih emocija.
On je lik koji osećajući doživljava katarzu.
,,Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onom što imam, i ne žalim za onim što nemamˮ, poručuje nam.
Ljevin je lik koji pulsira. On je lik životnosti koji vibrirajući emituje energiju.
On je lik koji iz korica pruža ruku da te dodirne. Stapa se sa čitaocem i zaposeda ga.
On je magično biće od reči i papira kome je udahnut život magijom pisca.
Konstantin Ljevin kao rezoner romana
Teško je u bilo kom vremenu zamisliti čoveka koji je obrazovani plemić, a živi na selu, bavi se gazdinstvom i teži da unapredi rad na zemlji.
U očima društva je inferioran zbog svoga načina života – zato on oseća nesigurnost kad god dođe u gradsku sredinu.
Nespretan je u društvenom ophođenju i iskren.
Kao takav, blizak mi je u svetu otuđenosti više nego pojedinci koje vidim ili čujem.
Njegova deviza bila je: ,,Svuda je lepo, ali kod kuće je najboljeˮ.
Ljevin, ipak, selo nije idealizovao. Cenio je snagu i blagost naroda na selu, ali mu je smetala nemarnost, bezbrižnost, prljavština, pijanstvo i laž.
,,On je voleo i nije voleo narod, isto tako kao ljude uopšteˮ, opisuje ga pisac.
Poistovećuje se sa seljacima u obavezama – ne libi se da uzme kosu u ruke i zajedno sa njima kosi i ruča na livadi.
Učim od njega da se ophodim sa ljudima tako da stojimo rame uz rame jedni sa drugima.
On je spahija koji rešava da preokrene način rada na gazdinstvu: deli ga seljacima, uveren da će ih posedovanje sopstvenog imanja stimulisati na odgovorniji rad. Tim postupkom se svrstava u likove koji menjaju svet na bolje.
Kroz njegove moralne krize, stalna pitanja i spoznaje, učim se da svemu u životu prethodi i sledi preispitivanje.
Konstantin Ljevin mi poručuje da su i dobro i zlo dati čoveku da iz njih spoznaje svoju odgovornost.
Ljevin je uporan u traženju. Iako je čitao razne filozofske knjige i neprestano razmišljao, nisu mogli da ga zadovolje naučni odgovori.
Od njega učim da odgovore tražim u sebi.
Smrt brata Nikolaja, sopstveno venčanje i rođenje deteta produbljuju u njemu potragu za odgovorima na pitanja o smislu čovekovog postojanja.
Pitajući se da li Bog i razum idu zajedno, do odgovora dolazi uz pomoć seljaka Fjodora – treba živeti za dušu, za Boga, za istinu, a ne za stomak.
,,Ali ja ništa, ništa ne znam, niti mogu znati osim onog što sam spoznao kao i svi ostaliˮ, govori Konstantin Ljevin.
Naspram Ljevina, s njegovim idealom srećne porodice i ispravnog života, postavljeni su svi ostali junaci Tolstojevog romana ,,Ana Karenjinaˮ.
Za mene je, ipak, glavni junak ovog dela Konstantin Ljevin.
Želim da verujem da mu nalikujem. Ako ugledaš hodajućeg Ljevina, molim te, zadrži ga i reci mu da me pričeka.
A koji je tvoj književni srodnik?
