Zašto ne znamo ko je Dijana Budisavljević?

O podvigu Dijane Budisavljević domaća i svetska javnost retko govore. Dok je za Oskara Šindlera i Irenu Sendler čuo ceo svet, za Dijanu ne zna gotovo niko. Pamte je samo retki istoričari, poneki preživeli logoraš i njeni potomci.

Dijana Obekser Budisavljević ( 1891 – 1978) je bila humanitarna radnica austrijskog porekla koja je tokom Drugog svetskog rata spasila 15.336 uglavnom srpske dece iz ustaških logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Njena akcija je bila jedna od najtežih i najobimnijih humanitarnih akcija u Drugom svetskom ratu. Tokom spasavanja, umrlo je 3.254 dece, dok je više od 12.000 njih preživelo rat.

Dijana je rođena u Austriji, u Insbruku. Otac joj je bio bogati trgovac, a majka Amerikanka. Odrasla je u izobilju i ništa je u njenoj mladosti nije pripremilo za borbu koju će kasnije voditi. U rodnom gradu radila je kao medicinska sestra, gde je upoznala Srbina iz Hrvatske Julija Budisavljevića, sa kojim se ubrzo venčala i otpočela zajednički život u Zagrebu.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Dijana saznaje da u Hrvatskoj postoje koncentracioni logori u kojima su srpske žene sa decom i odlučuje da im pomogne.

,,Od početka sam sama bila odgovorna za akciju, sve se radilo pod mojim imenom i mojim rizikom. Nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanihˮ, piše u njenom Dnevniku.

Akcija ,,Dijana Budisavljevićˮ

U početku akcije, sa svojim kćerkama i prijateljima, u svom porodičnom stanu, Dijana je šila dečju odeću i pakovala je za slanje u logore. Istovremeno, prikupljala je i novac. Odeća i hrana slate su u logore preko Jevrejske opštine od 6. novembra 1941. godine. Nažalost, došlo je do zloupotrebe – roba nije stizala onima kojima je namenjena.

Akcija pomoći bila je ilegalna sve do 27. februara 1942. godine, kada je Dijana dobila dozvolu da sakuplja hranu i odeću. Prvi uspeh akcije bilo je preuzimanje grupe srpske dece i devojaka iz logora u Lobor – gradu 28. marta 1942. godine. Već od avgusta iste godine, na Dijaninu inicijativu, najmanju decu iz logora u svoje domove prihvataju zagrebačke porodice.

Ubrzo Dijana počinje da pravi kartoteku spasene dece – uporedo sa brigom o smeštaju i lečenju dece, ona je radila i na njihovoj identifikaciji i popisivanju. Tokom nekoliko meseci formirala je kartoteku sa više od 12.000 imena.

Od velikih napora Dijana je obolela, ali je, delimično oporavljena, nastavila sa radom sredinom oktobra 1942. godine. Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su ubijale mališane. 

Preležala je tifus i doživela tri nervna sloma. 

Ipak, bez obzira na posledice, istrajavala je vodeći se uzvišenim motivima:

,,To je bio najljepši dar koji sam u životu dobila – mogućnost da ljude spasim od sigurne smrti”, piše u Dnevniku.

Akcija je nailazila na stalne teškoće i prepreke, a najveći problem je bilo to što nije imala službeni naslov i nije se mogla obraćati državnim organima. Stoga je prvo delovala preko Jevrejske opštine, a kasnije preko katoličke humanitarne ustanove Karitas.

U toku akcije, Dijana je sarađivala sa komunistima, fašistima i katoličkim poglavarima – obraćala se svima koji su joj mogli pomoći da spase decu. O opasnostima sa kojima se suočavala najbolje govori podatak da su ustaše likvidirale čak deset njenih saradnika. Imala je podršku uskog kruga ljudi, jer su svi koji su se bavili spašavanjem dece iz logora rizikovali sopstvene živote.

Dnevnik Dijane Budisavljević

Dnevnik koji je Dijana vodila, objavljen je u Zagrebu 2003. godine, pod imenom „Dnevnik Diane Budisavljević 1941–1945ˮ. Priredila ga je za štampu Silvija Sabo, Dijanina praunuka. Originalno napisan na nemačkom jeziku, pokriva period od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine.

Sačinjen je od 388 zapisa i predstavlja potresno svedočanstvo o spasavanju dece potkrepljeno dokumentima i fotografijama, spiskovima i fotokopijama dela kartoteke koju je Dijana uredno prikupljala.

Sa objavljivanjem Dnevnika počinje i interesovanje za njene podvige. 

Posebna vrednost ovog dnevnika je u tome što su u njemu beleženi događaji gotovo svakodnevno, odnosno neposredno pošto su se desili. U njemu se nalaze brojne do sada nepoznate činjenice, ali i zapažanja jedne obrazovane, pronicljive i, iznad svega, hrabre žene.

Ključna uloga u akciji spasavanja je najčešće davana zagrebačkim komunistima, što se objavljivanjem ovog dnevnika opovrgava, čime se ispravlja nepravda učinjena Dijani Budisavljević.

Od maja 1944. godine zapisi u dnevniku su sve ređi, jer je Dijana sa svojom saradnicom, Ivankom Džakulom, počela da sređuje kartoteku izbavljene dece. Dnevnik je prestala da vodi 1. oktobra 1945. godine, a poslednja beleška je od 7. februara 1947. godine kada je predala izveštaj o radu akcije odboru Antifašističkog fronta žena u Zagrebu.

Posle Drugog svetskog rata

Da bi sačuvala podatke o deci koju je zbrinjavala tokom rata, Dijana je vodila kartoteku o njima, s nadom da bi jednoga dana mogla biti vraćena svojim biološkim porodicama.

Krajem maja 1945. godine dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama dece.

Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske, 28. maja 1945. godine od Dijane Budisavljević je uzeta i celokupna kartoteka dece, iako nije bila završena identifikacija. Njena ponuda da svojim radom pomogne na identifikaciji dece, u Ministarstvu nije prihvaćena.

„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže”, piše u svom dnevniku Dijana Budisavljević.

Posle rata, Dijana se vratila u Insbruk. Više nije govorila o svom radu i do smrti se nije oporavila od posledica obilaska logora.

Ne možemo, a da se ne zapitamo, zašto je nova vlast tako postupila sa Dijanom Budisavljević i zašto je njena akcija spasavanja tako dugo ostala u senci?

,,Objašnjenje može da se nađe pre svega u tome što je njeno delovanje bilo potpuno nezavisno, isključivo humanitarne prirode, a ona je uspela da tako i ostane. Međutim, takve nezavisne ličnosti i njihov rad teško se uklapaju u zahteve autoritarnih vlasti i organizacija. Kao takva Dijana Budisavljević nije bila „podobna”. (,,Tokovi istorijeˮ, Časopis Instituta za noviju istoriju Srbije, Dr Milan Koljanin ,,Akcija „Diana Budisavljević”).

Otrgnimo Dijanu od zaborava

Dijanin herojski čin široj javnosti gotovo je nepoznat. Njeno ime ne pominje se ni u jednom udžbeniku istorije. Istina je potisnuta iz obrazovnog programa u školama, iz kulturnog života i intelektualnih krugova.

Njen podvig je šest decenija čekao na zahvalnost i priznanje. Najzad bi mogla da u istoriji, ali i u javnosti, dobije mesto koje joj pripada. Neke od preduzetih akcija samo su korak ka ispravljanju nepravde – Dijana Budisavljević posthumno je odlikovana:

• Zlatnom medaljom „Miloš Obilićˮ za ispoljenu hrabrost i dela ličnog herojstva. Medalja je dodeljena povodom Dana državnosti Republike Srbije 2012. godine, a uručena je njenom praunuku Leonardu Rašici 23. oktobra 2013. godine.

• Prvi je nosilac novoustanovljenog odlikovanja Srpske pravoslavne crkve „Carica Milicaˮ, za plemenitost i humanitarni rad. Orden je uručen 18. oktobra 2013. godine njenom praunuku, Leonardu Rašici.

• U rodnom Insbruku 2011. godine dodeljen joj je Orden II reda.

Osim dodeljenih odlikovanja, Srpsko narodno vijeće u Hrvatskoj nazvalo je po Dijani nagradu za humanitarni rad.

Počast Dijani Budisavljević ukazao je i grad Beograd – njeno ime ponela je 2011. godine jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje, nekadašnja Ulica Baje Pivljanina treći deo.

Takođe, osim u Beogradu, Dijanino ime nose ulice i u Kozarskoj Dubici i Gradišci, a najavljeno je da će istim tragom krenuti i Banja Luka, Zagreb i Pančevo.

Dijana je dobila i park u Beču. Na ovaj način, posle više godina borbe, a na inicijativu odbora Srpskog kulturnog i prosvetnog društva „Prosvjeta“ u Austriji, ostvarena je ideja da ova plemenita žena dobije svoje obeležje u glavnom gradu Austrije.

Svoj prvi spomenik Dijana će dobiti u Beogradu – 2019. godine biće postavljen na Savskom keju, pored Spomenika žrtvama logora Staro sajmište. Inicijativu za izgradnju spomenika pokrenulo je Udruženje logoraša i potomaka „Jasenovac”. Kada kompleks Staro sajmište bude uređen, i njen spomenik će biti deo memorijala.

O Dijani je snimljen dokumentarni film „Dianina deca”, u produkciji RTS -a, a u istoj akciji prikazana je i izložba u Domu vojske Srbije:

,,Priča o Dijani Budisavljević je ujedno priča o ljudima koji su u najtežim vremenima uspeli da budu ono što je nekada najteže, biti čovekˮ, kaže autorka filma i izložbe Slađana Zarić.

Jelena Puzić, glumica, postavila je na scenu UK ,,Vuk Karadžićˮ monodramu ,,Pu spas za sve nas” o Dijani Budisavljević, zaboravljenoj velikoj humanitarki Drugog svetskog rata.

Književnik Boško Lomović napisao je delo „Knjiga o Dijani Budisavljevićˮ, dok je Austrijanac Vilhelm Kues, napisao romansiranu biografiju ,,Dianina listaˮ.

Dijanu Budisavljević pominje i srpska književnica Svetlana Velmar-Janković, u svom delu „Lagumˮ:

„…delatnost gospođe Dijane Budisavljević i njenog odbora za pomoć ženama u logorima na očigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942. godine spadaju u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život, ostaju najveća tajnaˮ, ( str. 155.).

Ipak, da li su sve pobrojane naknadne inicijative dovoljne da bi se ispravila nepravda učinjena Dijani? Da li je sada krajnje vreme da o njoj pišemo i govorimo?

Zašto ne znamo ko je Dijana Budisavljević?

Odgovor se naslućuje – nemamo svest o našim zaslužnim ljudima, a još manje o našim zaslužnim ženama. Ništa što bismo naknadno učinili ne bi bilo dovoljno da joj se odužimo, ali bi barem bilo početak ere u kojoj bismo, ceneći naše zaslužne pojedince, naučili da cenimo i sami sebe.

Danas, Dijani se može odati počast na razne načine: izdavanjem knjiga o njoj, filmovima ili ulicama koje nose njeno ime. Možemo joj se odužiti i edukovanjem ljudi o važnosti njenog lika i dela. Postoji mnogo načina da se oživi sećanje na nju i na ono što je činila. Priča o Dijani Budisavljević čeka da krene u svet. Njeno je delo veliko do neba i vredno je Nobelove nagrade.

,,Neko ko je u tom najgorem od svih vremena, spasao jedno dete, zaslužio je orden, a spasiti 12.000 dece – tu prestaje svaka priča i svaka reč. To je anđeoski posao. Što više ljudi u svetu treba da čuje za ovu priču i da bude inspirisano njenim primeromˮ, (predsednik Komisije za odlikovanja Oliver Antić).

Dakle, imamo zajednički zadatak – moramo negovati kulturu sećanja time što ćemo se potruditi da se o plemenitim delima i hrabrim ljudima što više priča i piše.