Gde smo to zalutali?
Ako sam se ikada igde osećala prirodno, onda je to bilo među knjigama.
Kao dete, uvek sam sa sobom ,,vukla” svesku da bih mogla da pravim ,,komšijske novine” – to mi je bila omiljena igra.
Uživala sam u društvu odraslih, jer sam od njih mogla da slušam neverovatne priče iz života.
Čim sam naučila da čitam, okrenula sam se knjigama– koje su me odvele na mesta o kojima bih, inače, bez njih, mogla samo da sanjam.
Tegleći ,,otpisane” knjige sa Filološkog fakulteta – od Beograda do Stepojevca autobusom – zaradila sam kilu, bukvalno!
Nimalo mi nije smetalo što su imale ustajali miris buđi, jer to je taj posebni i tako voljeni ,,šmek” knjige.
Ako sam u mogućnosti da biram, radije ću se odlučiti da vreme provedem sa knjigom, nego uz internet, televiziju ili tek takvo – tj. bilo kakvo društvo.
Iako u našem dobu ovakve izjave zvuče prevziđeno, ne smatram sebe čudakom– za mene je druženje sa knjigom prirodna pojava.
Sva ova sećanja me navode da se zapitam:
Kako je moguće da su našoj deci potrebni testovi profesionalne orijentacije – kada nas naše prve igre i prve težnje već vode putem kojim treba da pođemo?
Sećajući se sebe i svojih sklonosti prema knjizi još od detinjstva, a potom, prisetivši se i svog brata – koji se nije odvajao od očevog alata da bi, sada, izrastao u muškarca sa ,,zlatnim rukama” koji može da napravi šta god zamisli – pitam se gde smo to zalutali kada ne vidimo sebe i ne poznajemo svoju decu?
