Oklevetane reči ogrnute belim mantilom
,,Čemu reči, kada će poeziju svi pisati, ali je niko čitati neće” – pomalo Miljkovićevski, pomalo nihilistički – ljutila sam se do juče.
Danas znam ono što tada nisam. Oklevetane reči su uzvratile udarac. Zatekoh ih tamo gde im se nisam nadala – ogrnute belim mantilom.
Kada su mi prvi put vadili krv, ne primetih ništa osim Dostojevskog.
Ne znam da li su ga ostali pacijenti primetili, ali je mene ogrejao kao ozeblog sunce.
Zbog njegovih reči, otkucanih na papiru i zalepljenih na zidu, sela sam i pružila obe ruke. Mogli su mi izvaditi litre krvi, ne bih se pobunila.
Hej, dobri ljudi, književnost je u laboratoriji Doma zdravlja!!!
I dok mi je malena pijavica rovarila po ruci…
Dok su egzekutorke u mantilima čavrljale o ukusnim rolnicama od sira….
Dok je žamor u čekaonici odzvanjao: ,,Korona, orona, rona, ona, na, a…”
U mojim venama je kolala penušava krv – zatalasao ju je dobri stari prijatelj – gospodin pisac.
Bog zna da su mi, osim porodice, najbolji prijatelji u životu bili pisci. To su ona prijateljstva gde se ogoljujete podjednako – i ti koji čitaš i onaj koji piše – bez bojazni da ti ljubav neće biti uzvraćena.
Dočekala sam ovaj mali poklon:
✔ kao odbljesak nečeg dragocenog, bisernog i skrivenog
✔ kao ono što ti pošalje anđeo čuvar
✔ kao andrićevski znak pored puta
Ko živi poeziju, on vidi stihove, diše rime, hrani se rečima, opija se sitnicama – a svakodnevicu ne gužva rutinama, već je pegla izuzetnostima.
Osvrni se – izuzetnost te čeka iza prvog ugla.
Neka ti oči budu budne, srce slobodno, a duša čista – da prihvate ono posebno što se stidljivo pomalja iza teških zastora običnosti.
2 Comments
Radomir
Predivno.
Hvala ti Snežo, što pronalaziš te „izuzetnosti“, naizgled sitnice, ali prave „bisere“ koji nas uvek i iznova podsećaju kako je život nepodnošljivo lep i čudesan.
tvojmagazin
Dragi Radomire,
Hvala ti na komentaru! Suptilne su te izuzetnosti, nije ih lako primetiti, ali ih ipak, bez obzira na to koliko nam je svakodnevnica sumorna, ima.
Puno pozdrava za tebe!