Hipokratova zakletva: ,,Kunem se… i za svedoke uzimam sve bogove…”

Datirana u razdoblje oko 4. veka pre nove ere, Hipokratova zakletva je pripisana Hipokratu, ocu medicine. I dan-danas je, tradicionalno, polažu lekari, obavezujući se njom da će moralno izvršavati dužnosti svoje profesije.

Hipokratovom zakletvom, kao činom, lekari se uvode u praksu – polaganje ove zakletve je na mnogim univerzitetima deo diplomske ceremonije na studijama medicine.

Danas, dok su na prvim linijama borbe protiv kovida-19, lekari prolaze trnovit put od heroja – preko pacijenata – do žrtava.

Kao herojima, pripada im čast; kao pacijenti, zaslužuju mir; dok kao žrtve, zavređuju sećanje.

Iako obično deluju iz senke, onda kada je opsena svetskih razmera zazvonila na naša vrata, razvila svoje kulise i zaplesala crni ples, osvetlela je lekare svojim najjačim reflektorima.

Neka nas Hipokratova zakletva – njen istorijat, transformacije i primena – podstakne da bolje razumemo profesiju koja naše zdravlje drži u svojim rukama.

Dužnosti lekara – istorijat od Hamurabijevog zakonika do lekarskih komora i sudova časti

Još u Hamurabijevom zakoniku, nastalom dve hiljade godina pre nove ere, zabeleženi su prvi zapisi o dužnostima lekara pre pregleda žena i o odgovornosti lekara tokom hirurških intervencija.

U ajurvedi

U drevnoj indijskoj praksi ajurvede, u posebnom segmentu poznatom kao „Knjiga života”, koji je nastajao u periodu od devetog do trećeg veka pre nove ere, navedene su preporuke za učenike lekarske veštine.

Preporuke su predviđale da lekar mora posedovati ,,besprekoran fizički izgled, dobar vid, pravilno oblikovana usta i nos, zdrave zube, pravu kičmu…”. Takođe, lekar je, po ajurvedi, trebalo da neguje ,,pravilan i čist jezik, da ima čvrst karakter, da bude uman i darovit, istinoljubiv, i povrh svega, da bude skroman u odevanju”.

Osim fizičkih, drevna indijska praksa je preporučivala i poželjne uloge i karakterne osobine koje bi jedan lekar trebalo da zauzme ili poseduje:

,,Lekar je dužan da sam sebe vaspitava, izgrađuje sopstveni karakter i unapređuje um. Čovečanstvo mora postati religija lekara. Bolesnik može posumnjati u iskrenost bliskih srodnika, ali nikad ne sme sumnjati u svog lekara. Lekar je dužan da se prema bolesniku odnosi čak i bolje nego i srodnici samog bolesnika”.

Prema latinskim učenjacima

Prema latinskim učenjacima, zabeležena je i ,,Formula komitis arhiartorijum“, svojevrsna zakletva, koja je sadržala preporuke za lekare i  koja je glasila:

,,Od korisnih veština ni jedna ne pruža takvu pomoć kao medicina; ona pomaže bolesniku kao majčinska ljubav; bori se protiv bolova i pomaže kada nikakvo bogatstvo nije od pomoći; medicina je veština koja više otkriva o čoveku nego što on sam o sebi zna; to je veština koja jača kolebljivce, vraća narušeno zdravlje i pruža otpor bolesti”.

,,Lekari ne smeju zapustiti sopstveno znanje, već ga moraju stalno proširivati i moraju se sa kolegama savetovati; lekari moraju pažljivo i uporko tragati za onim što ranjenog može isceliti, a slabog ojačati i izlečiti; lekari mrze zlo, a cene iskrenost i čistotu”.

,,Šteta i pogreška u običnom životu se mogu oprostiti, ali šteta po ljudsko zdravlje predstavlja zločin.”

,,Dolazak lekara predstavlja za bolesnika dolazak dragog gosta koji je za umornog osveženje, za klonuloga nova nada“.

,,Svi ljudi moraju, po zakonu, vršiti svoju dužnost – lekar je vrši sa ljubavlju i sa požrtvovanjem“.

Prema kineskim učenjacima

I kineski učenjaci su, takođe, u svojim knjigama iznosili stavove o etičkim obavezama lekara. Njihove preporuke lekarima podsećaju na Hipokratovu zakletvu.

U srednjovekovnoj Evropi

U srednjovekovnoj Evropi je Arnaldo de Vilanova u 13. veku zabeležio „Salernski kodeks zdravlja” – najveći deo ovog kodeksa sadrži, u stihovima, higijenske i dijetetske savete i upute, ali i stavove o ličnosti lekara. Posebno se naglašava da lekar mora biti „pun nežnosti” i „nekoristoljubiv”.

Francuski hirurg Gaj de Šolijak je u 14. veku tvrdio da hirurg mora poštovati određene etičke principe:

,,Neka bude hirurg smeo u poduhvatima koje zna da reši, a strašljiv u situacijama koje su opasne po bolesnika. Neka izbegava da pogrešno leči. On treba da bude milostiv prema bolesniku, obziran prema njegovim bližnjima, oprezan u svojim prognozama. Neka bude skroman, dostojanstven, nežan, pun sažaljenja i milosti. Lekar ne sme da iznuđuje novac, neka njegova nagrada bude u skladu sa njegovim delom, sa mogućnostima pacijenata, sa uspehom lečenja i sa njegovim ličnim dostojanstvom”.

U 18. i 19. veku o medicinskoj etici se uveliko raspravljalo, da bi 1847. godine ,,Američka medicinska asocijacija” usvojila prvi etički kodeks.

U drugoj polovini 19. veka sindikati lekara i lekarske komore pojedinih evropskih zemalja, u želji da obezbede što bolji položaj lekarskog staleža, razrađuju etičke kodekse, uz istovremeno formiranje sudova časti i disciplinskih sudova.

Originalna Hipokratova zakletva

Hipokratova zakletva je, u originalu, na grčkom jeziku, glasila:

,,Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove Zakletve.

Da ću smatrati dragim kao roditelja onog koji me je naučio ovoj umetnosti; da ću živeti u slozi sa njim i, ukoliko je to potrebno, deliti svoja dobra sa njim; da ću njegovu decu gledati kao svoju braću, da ću ih, ukoliko to zažele, podučiti ovoj umetnosti bez naplate ili pisane obaveze, da ću podeliti sa svojim sinovima, sinovima učitelja i učenicima koji su se upisali i prihvatili pravila profesije, ali samo sa njima, pravila i instrukcije.

Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo.

Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt.

Niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj.

Održaću čistotu mog života i mog umeća.

Neću operisati kod kamena, čak i ako je bolest očigledna kod pacijenta; ostaviću ovu operaciju specijalistima tog umeća.

U koju god kuću da uđem, ući ću samo za dobrobit mojih pacijenata, držeći se podalje od bilo kakvog namernog nedela i od zavođenja žena i muškaraca zarad ljubavnih zadovoljstava, bilo da su slobodni ili robovi.

Sve što saznam prilikom vršenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a što ne treba širiti dalje, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti.

Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi”.

Moderna Hipokratova zakletva

Većina lekarskih udruženja širom sveta prešla je na modernizovanu verziju Zakletve, koja je u skladu sa današnjim moralnim dilemama sa kojima se lekari mogu suočiti.

Međutim, originalna Zakletva postavila je temelje lekarske etike.

Nakon svetskih ratova, uzimajući u obzir propuste lekara koji su u okršajima odstupali od načela svoje profesije, u okviru Ženevske deklaracije 1946. godine, tekst zakletve je prilagođen i doveden do današnje moderne verzije:

,,U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.

Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.

Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.

I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast”.

Međunarodni etički kodeks

Svetska zdravstvena organizacija je 1949. godine, na trećem generalnom zasedanju, usvojila „Međunarodni etički kodeks”, koji se sastoji iz tri dela. Prvi deo sadrži opšte stavove, a druga dva regulišu odnos prema bolesnicima i odnose među lekarima.

Ovim kodeksom postavljena su stroge norme koje od lekara zahtevaju:

• visoki nivo profesionalne osposobljenosti,
• spremnost da u svim slučajevima lekar odgovori visokim zahtevima koje postavlja profesija,
• da u vršenju službe lekara ne bi smelo da primarno vode materijalni motivi,
• da lekari moraju da uvek imaju na umu značaj očuvanja ljudskog života od začeća do smrti,
• da moraju bez dvoumljenja da pregledaju ili prihvate konsultacije sa kolegama kada je takva konsultacija u interesu bolesnika,
• da su dužni da ukažu pomoć bolesniku u hitnim slučajevima

Helsinška deklaracija

Na zasedanju u Helsinkiju, Svetsko udruženje lekara je 1964. godine usvojilo još jedan zanačajan etički dokument pod nazivom „Helsinška deklaracija”.

Ova poslanica određuje čoveka kao biološku, psihološku i socijalno integralnu celinu.

Po Helsinškoj deklaraciji, čovek je složeno i protivurečno biće, stoga je u komunikaciji između lekara i bolesnika emocionalni odnos jedan od najznačajnijih oblika međuljudskog sporazumevanja.

Iako obično deluju iz senke, onda kada je opsena svetskih razmera zazvonila na naša vrata, razvila svoje kulise i zaplesala crni ples, osvetlela je lekare svojim najjačim reflektorima.

Neka nas priča o Hipokratovoj zakletvi – o njenom istorijatu, transformaciji i primenama – podstakne da bolje razumemo profesiju koja naše zdravlje drži u svojim rukama.