Fama o autoru: Elena Ferante – žena koje nema

,,Njena dela su čista magija, a pripovedačko umeće koje ova žena poseduje je toliko retko i dragoceno da bi njene knjige trebalo prepisivati kao lek od svega onog lošeg što nas je stiglo na dugom putu životaˮ – ,,Bookaˮ, izdavač Elene Ferante u Srbiji.

Elena Ferante stupa na književnu scenu 1992. godine, kada se pojavljuje njeno prvo književno delo, ali planetarnu popularnost postiže svojim serijalom u četiri toma ,,Napuljske pričeˮ koji se sastoji od romana:

• ,, Moja genijalna prijateljicaˮ (2011)

• ,, Priča o novom prezimenuˮ (2012)

• ,, Priča o onima koji odlaze i onima koji ostajuˮ (2013) i

• ,, Priča o izgubljenoj devojčiciˮ(2014)

Do sada je objavila 7 romana.

Međutim, književni znatiželjnici širom sveta se pitaju ko je zaista Elena Ferante. Neki od njih su čitali njene romane, dok mnogi nisu, ali su, ipak, svi upoznati sa misterijom autorkinog identiteta.

Iako ne znamo boju Elenine kose, niti očiju, znamo kakva je osoba koja nam je podarila omiljena dela i koja nas zbunjuje svojom anonimnošću.

Da li je zaista važno ko je ona?

U retkim intervjuima koje je davala isključivo putem elektronske pošte, Elena Ferante nam se otkriva kao ličnost. Potrebno je samo da budemo dovoljno pažljivi čitaoci da bismo dokučili ko se krije iza ove misteriozne spisateljice.

U pitanju je osoba koja nepokolebljivo istrajava u svojoj želji za samoočuvanjem uporno štiteći svoju privatnost.

Jedini podaci koje njen izdavač nudi o njoj su majčinstvo, kao i godina i mesto rođenja. Kroz ovu rečenicu shvatamo da joj je upravo to odredilo život.

Ona je autor koji pruža otpor onome što novinari i čitaoci od nje očekuju. Jasna je njena želja da ne podlegne pritisku. Na taj način Elena kao autor postiže da se potpuno koncentriše na pisanje. 

Ona je, takođe, osoba koja iskreno priznaje da je razlog za njeno skrivanje strah da izađe iz sopstvene ljušture. Svako ko je ikada napisao neki tekst, može razumeti taj strah. Onda kada pišete, vi se ogolite, delite sa drugima svoje stavove ili emocije na najdirektniji mogući način – rečima. 

Elena Ferante je autor koji temama o kojima piše pristupa veoma iskreno – stoga verujemo da bi se tolika ogoljenost mogla teško postići da je autorka potpisana svojim pravim imenom.

Ipak, u potrazi za pravom Elenom Ferante, osobom koja se krije iza ovog pseudonima, nisu nam neophodni njeno ime, adresa, niti ostali biografski podaci. Zapravo, ono što je važno je kakva je ona osoba, a ne ko je. 

Do onoga ko smo vodi nas ono kakvi smo.

Elena Ferante je žena koje nema u stvarnosti, ali je ima u njenim delima.

Ona je pisac koji nam uskraćuje formu, ali nam pruža suštinu.

Kada bismo upola energije koju trošimo na razotkrivanje Elene Ferante usmerili na čitanje njenih dela, znali bismo ko je žena koje nema. Ona je pisac koji živi u svojim delima.

Da li je priča o genijalnoj prijateljici priča o Eleni Ferante?

Prvi deo svojih ,,Napuljskih pričaˮ Elena Ferante je nazvala: ,, Moja genijalna prijateljicaˮ. 

Onda kada govori o Napulju 50-ih godina 20. veka, Elena Ferante govori o bilo kom gradu. Siromašnih četvrti i maštovitih devojčica ima na svakom koraku. U njima rastu čudna prijateljstva zasnovana na bliskosti i na razlikama. Iako smo mi temperamentni i burni, a naši prijatelji su blagi i povučeni, prijateljstva su nam neraskidiva uprkos razlikama – baš kao što je prijateljstvo Elene i Lile.

Priču o neraskidivom ženskom prijateljstvu nudi nam autorka pod pseudonimom Elena Ferante. Svojim prvim romanom ,,Napuljskih pričaˮ spisateljica je osvojila upravo žensku publiku. Opredelivši se za temu ženskog prijateljstva, ali i za način pripovedanja na koji je tu temu obradila, Elena nam je mnogo toga otkrila o sebi.

Dakle, prvo saznanje koje Elena Ferante dopušta čitaocima je da je autor dela žensko.

Da li je priča o novom prezimenu priča o feminizmu?

Drugi deo svojih ,,Napuljskih pričaˮ Elena Ferante je nazvala: ,, Priča o novom prezimenuˮ.

Ipak, i van Napulja devojčice stasavaju u žene. Onda kada su u svojim dvadesetim godinama, neke od njih se udaju, a druge se školuju. Elena Ferante nam govori o ženama koje istražuju svoje mogućnosti, ali i dalje neguju prijateljstva. Iako su bliske, povremeno se udaljavaju, ali se njihova prijateljstva razvijaju u svim fazama života. 

Kroz priču o novom prezimenu, ona nam govori ne samo o ženskom prijateljstvu, već i o značaju obrazovanja i emancipacije žena. Zašto se bori za žensko pitanje kroz svoje romane, autorka nam u retkim intervjuima pojašnjava, a pritom nam još bliže sebe razotktiva: 

,,Bez feminizma bila bih ista kao kad sam bila dete: opterećena kulturom i supkulturom muškarca koje sam prihvatala kao vlastitu i slobodnu misao. Feminizam mi je pomogao da odrastem. Iako vidim da se nove generacije danas podsmevaju tome. Ne znaju da je samo malo dovoljno da se vratimo unazad. Naša osvajanja su skorašnja i, samim tim, krhka. To odlično znaju sve žene o kojima sam pripovedala u knjizi.”

Da li je priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju priča o emancipaciji?

Treći deo svojih ,,Napuljskih pričaˮ autorka je nazvala: ,,Priče o onima koji odlaze i onima koji ostajuˮ.

Kao i u stvarnom životu, vreme je tok koji nas različito usmerava. Upravo tako se i njene junakinje, uprkos bliskosti, različito emancipuju. Sada su odrasle žene koje vode sasvim različite živote. Jedna je razvedena, sa detetom i jedva sastavlja kraj sa krajem, a druga je obrazovana i uspešan pisac koji se kreće u visokom društvu. Ipak, i dalje su neraskidivo povezane.

Elena Ferante kroz svoj treći roman iz serijala, nastavlja da nam govori o sebi:

• Kada piše o odnosu dve prijateljice, koji teče od bliskosti do rivalstva, ona nam govori o sebi kao o osobi koja u svojim prijateljima traži oslonac.

• Kada piše o muško – ženskim odnosima, govori o iskustvima koja su je oblikovala.

• Kada piše o odnosu porodice i pojedinca, ona saopštava polaznu tačku sa koje se otisnula u život.

• Kada piše o siromaštvu i bogatstvu, ona govori o tome na koji način prevazilazi nepravdu.

• Kada piše o istoriji i fašizmu, ona govori o tome kako se bori sa protokom vremena i sa okolnostima koje nam ono donosi.

Čak i kada to želi, pisac ne može pobeći od sebe.

I onda kada nam ponudi svoje lične podatke na dlanu, mi ne saznajemo mnogo toga o njemu ako se ne udubimo u njegova dela. Čak i kada nam ne ponudi ništa o sebi zvanično, mi smo dovoljno upoznati sa njegovim svetom, onda kada otvorimo prvu stranicu njegovog dela.

Da li je priča o izgubljenoj devojčici priča o izgubljenom autoru?

Četvrti deo, odnosno završnu knjigu svojih ,,Napuljskih pričaˮ, nazvala je: ,,Priča o izgubljenoj devojčiciˮ.

Sada su njene junakinje u zrelim godinama i obe su uspešne. Hvataju se u koštac sa stvarima koje su čitav život pokušavale da izbegnu.

Kroz završnicu svog serijala, Elena Ferante nam razotkriva svoje strahove. Poručuje nam da nas u životu sustiže ono čega se najviše plašimo. Daje nam uputstva kako da prevaziđemo ono što nas sputava i kako da postignemo ono što priželjkujemo.

Autorka nam daje sebe dovoljno. Daje nam se barem onoliko koliko i ostali pisci njenog kvaliteta kojima znamo prava imena.

Pored ženskog prijateljstva i feminizma, kojima se bavila u svom serijalu ,,Napuljske pričeˮ, spisateljica se, u svojim drugim delima, bavila i ovim temama: traumatizovanom decom nasilnih očeva, muškarcima koji su tukli svoje žene, ženama koje muževi ostavljaju same sa decom. 

S obzirom na to da su se teme njenih prethodnih romana odnosile na porodicu, možemo lako doći do zaključka koji su to problemi koji Elenu Ferante bole. Ona im pristupa snažno i lično, a porodicu prikazuje kao izvor nestabilnosti i previranja. 

U delima Elene Ferante često se dešava da junaci beže. Stiče se utisak da je skrivanje univerzalni odbrambeni mehanizam autorke koji doprinosi misterioznosti njenih dela.

Ne shvativši autorkine porive za skrivanjem na pravi način – kao potrebu za samoočuvanjem koja ide u korist njenim delima, već kao marketinški trik koji doprinosi tiražima, mnogi su se trudili da različitim sredstvima raskrinkaju misteriju identiteta Elene Ferante. 

Jedan novinar je, u pokušaju da dođe do njenog pravog identiteta, pratio tokove novca, odnosno izveštaje o finansijama i nekretninama ,,sumnjivih lica.ˮ Došao je do imena renomiranog italijanskog prevodioca, Anite Raje i njenog supruga, romanopisca, Domenika Starnonea. Potvrde da je možda bio na pravom tragu su stilske sličnosti između njihovih radova pod pravim imenom sa onima koje se ogledaju u delima Elene Ferante. U pitanju je još jedan u nizu pokušaja razotkrivanja ove književne misterije.

Delo i autor žive zaseban život

Ipak, dela Elene Ferante i ona kao autor žive zaseban život. Jedno bez drugog mogu, jer govore sami za sebe.

Sa jedne strane, autorka je književna senzacija. Ubrajamo je u društvo misterioznih pisaca, među kojima su Šekspir, Luis Kerol, Ficdžerald i mnogi drugi.

Ona je jedan od autora koji je ostvario najveće zarade i svrstavaju je u najuticajnije pisce na svetu.

Sa druge strane, književni kritičari se slažu da su njena dela s pravom opčinila publiku širom sveta.

Njeni romani su objavljeni u preko 40 zemalja, prodati u nekoliko miliona primeraka i prevedeni na gotovo sve svetske jezike.

Promovišu ih mnoge poznate ličnosti, jer ih rado čitaju. Vrhunac njihove popularnosti je serija koja je snimljena po prvom romanu ,,Napuljskih pričaˮ.

Koliko je ovim uspesima doprinela fama oko autora nije teško zaključiti. Složićemo se da je misterija oko pisca delima pomogla, ali da je njihov kvalitet ipak bio presudan, jer su ona redak spoj vrednosti i dopadljivosti.

Dok se ostale umetnosti odavno trude da budu multimedijalne, književnost je do skoro bila aktivnost rezervisana samo za uporne.

Ipak, na primeru Elene Ferante, uverili smo se da misterija može da doprinese književnosti i da je izbaci u prvi plan. Ova autorka je dokaz da književnosti ne škodi malo modernih začina, uz upozorenje da ti začini nisu opasni samo onda kada iza njih stoji kvalitet.