Šta zameramo Ani Karenjinoj?

Književni likovi se pišu, ali se retki dogode. Ipak, lik Ane Karenjine nam se dogodio da bi živeo kroz naše osude – jer onda kad greše obični, sažaljevamo ih, a kad greše izuzetni, osuđujemo ih.

Lav Nikolajevič Tolstoj je ovekovečio lik Ane Karenjine 70-ih godina 19. veka da bismo mu i danas, u 21. veku, sudili.

Ana Karenjina

Lik Ane Karenjine je najživotniji lik svetske književnosti. Pripisujemo joj toliko superlativa. Slažemo se da je ona najmarkantnija heroina koja je najkomentarisanija, najosuđivanija, ali i najdrskija žena pisane umetnosti. U njenom liku se ogledaju jedinstveni dar i posebna inspiracija onog ko ju je stvorio.   

Tolstojev roman ,,Ana Karenjina’’ je priča o izuzetnosti. Nadahnuti pisac stvorio je junakinju koja je čak i u grehu izuzetna.

Svaki lik je ipak samo čovek, ali neki od njih nadilaze ono ljudsko i zalaze u prostore vanvremenskog i vanserijskog. Takvi književni likovi, među kojima je i Ana Karenjina, su privlačniji od ostalih.

O Ani Karenjinoj svi imaju mišljenje, bez obzira na to da li su roman pročitali ili su odgledali neku od ekranizacija ovog dela. O njoj se govori i sudi kao da je zaista postojala.

Na Anu se obrušavaju žene i muškarci širom sveta. Potežu kamen i jedni i drugi. Drže joj stranu podjednako čitaoci svih nacija i polova.

Ipak, kada kritički govorimo o ovom romanu i pokušamo da ga analiziramo, nameću nam se brojna pitanja:

• Šta nam u stvari smeta kod Ane Karenjine?
• Šta joj zameramo?
• Zbog čega sudimo samo njoj pored toliko posrnulih likova u istom romanu i u drugim delima?
• Zašto našu osudu ne izazivaju kneginja Betsi ili Anin brat Stiva Oblonski? Nisu li i oni bludnici i brakolomci?
• Zašto je Ana gora od Eme Bovari?
• Zašto za Anu Karenjinu nemamo milosti?
• Šta je, zaista, Anina krivica?

Iako je veoma teško odgovoriti na ovakva pitanja u kratkoj formi, može se doći do određenih zaključaka:

• Zameramo joj sebičnost.
• Prebacujemo joj zanemarivanje bračnih dužnosti i narušavanje ugleda njenog supružnika.
• Užasavamo se njene preljube.
• Sudimo joj za ostavljanje deteta i za rasturanje porodice.
• Preziremo je jer je prekršila moralne norme i jer je oskrnavila hrišćanske zakone.
• Potresa nas njen čin samoubistva zbog kažnjavanja bližnjih.
• Pripisujemo joj bežanje od problema.
• Zaprepašćuje nas njeno žrtvovanje sebe.
• I još mnogo toga Ana Karenjina izaziva u nama.

Ipak, u književnosti ne važe isti zakoni kao u stvarnosti.

Jasno nam je da Ana Karenjina nije žena koja bi mogla postojati. Ona je simbol.

Tolstoj je iz svoga bića i od nekoliko stvarnih žena stvorio Anu Karenjinu. Piščeva supruga Sofija, Puškinova kći i jedna plemkinja koja se zaista bacila pod voz zbog ljubavi, kroz pero Lava Tolstoja, udahnule su život liku zbog koga i danas padamo u vatru.

Dakle, Ana Karenjina je simbol u svetskoj književnosti. Zameramo ljudima, a zbog simbola padamo u vatru. Oni nas dele u tabore. Nagone nas da zauzimamo strane. Inspirišu nas. Baš sve to nam radi i Ana Karenjina.

Prilikom tumačenja, Anin lik često stavljamo u pogrešan kontekst – posmatramo je ili kao krivca ili kao žrtvu, ali ona je sve to i još mnogo toga.

Ko (ni)je Ana Karenjina?

Ana Karenjina je nesvesni buntovnik. Njeni postupci su subverzivni, jer ona podriva važeća pravila i postojeće okolnosti. Ana je ona koja ne pristaje. Ona sebi daje za pravo i sebi daje slobodu.

Ona je revolucionarka. Ovaj roman je zapravo njena intimna revolucija.

Ana je drznica – ona je žena koja se drznula, žena koja se usudila. Ana radi sve ono što drugi ne mogu i sme sve ono što drugi ne smeju. Njeni nas gresi izazivaju.

Ona je žena koja štrči. Ana nas iskušava i oprobava. Ona nas testira. Ana je naš šamar koji nas trezni i naš prst u oko. Ona ne preza, već deluje. Ne štedi druge, jer ne štedi ni sebe.

Ana nas ugrožava, pa se borimo protiv nje kao da je u pitanju opstanak. Osećamo se ugroženo kao da nam nešto otima, kao da nam uzima iz džepa, ili nas budi. Ne možemo se zadovoljiti dok je ne ponizimo i ne svedemo na banalnost.

Ana Karenjina je nesvakidašnja. Radimo joj, osuđujući je, isto ono što su u filmu ,,Malena’’ radili liku kog je glumila Monika Beluči. Njena izuzetnost je ono što joj zameramo – nisu to ni preljuba ni samoubistvo. Ona nam iskušava sujetu i nagoni nas da je ponizimo da bismo sebe uzdigli.

Ana robuje emocijama. Ona to čini pompezno i teatralno. Zato su njeni postupci ispunjeni patosom i tragikom. Zato njeni postupci nisu predvidivi i uobičajeni. Ona je dokaz da voleti nije dovoljno za sreću.

Ana Karenjina je pojava koja izaziva nesigurnost i u ženama i u muškarcima. Razlog za to nije samo njena lepota, već je to njena jedinstvenost – nešto iznutra što nas čini manje vrednim.

Očima drugih likova Ana nam se prikazuje i dozvoljava nam da je donekle sagledamo. Kroz druge likove u romanu spoznajemo Aninu moć. Kiti joj zavidi, ali joj se i divi. Prepoznaje u njoj nešto strašno, demonsko, ali u isti mah i bajno. Ljevin u Ani spoznaje um, gracioznost, lepotu i istinitost.

Ana sebi daje za pravo da se ponaša drugačije od onog što joj je predodređeno. Ne možemo joj pripisati tipične ženske uloge majke, supruge, sestre, ljubavnice i građanke, jer je ona više od toga. Zato joj ni ne možemo suditi ako te uloge nije obavila na očekivani način.

Njena književna sudbina je potvrda da je svaka naša odluka zapravo odustajanje od starog i pristajanje na nešto novo. Ne mogu se sve strane zadovoljiti, niti se sve kockice mogu složiti u mozaiku ljudskih odnosa.

Anina tragika je u tome što je poverovala da jeste ono što drugi o njoj govore. Njena propast je u tome što nije znala šta bi sa sobom onda kada ju je obuzela praznina. Ona je krivac koji nije znao šta će sa svojom krivicom i žrtva koja nije znala šta bi sa svojim bolom.

Nažalost, ona je lik čija je snaga bila prejaka za svakog sa kim bi došla u dodir. Sa mužem Karenjinim dosegla je hladnu i obaveznu dužnost, sa Vronskim idealizaciju i strast. Da je kao lik poživela u romanu, tek posle obojice bi pronašla pravu ljubav.

U isto vreme, Ana Karenjina je u našim očima i žrtva i krivac. Ambivalentnost njenog lika  nas zbunjuje. Ona je lik u koji se ili zaljubimo ili je zamrzimo. I sam Tolstoj je, kažu, bio zaljubljen u Anu Karenjinu.

Ona je lik koji izmiče piščevom nadzoru i čitaočevom sudu. Za koji god bismo se argument uhvatili kad bismo je branili ili joj sudili, mogao bi mu se naći kontraargument da sve pobije. Koju god stranu da zauzmemo, pravda i istina nam izmiču. Suštinu ne dotičemo.

Ana Karenjina je lik koji se otrgao vremenu i sudu. Ko želi da je razume, ne treba da ide dalje od piščeve poruke koju nam je ostavio kroz moto. Reči iz Biblije, iz poslanice Rimljanima apostola Pavla: ,,Moja je osveta, ja ću vratiti’’ jesu Tolstojeva brana kojom čuva svoje junakinju. Ne prepušta je ljudskom sudu.

Veličinu Aninog lika nije uspela da dosegne nijedna od umetničkih formi. Filmovi, pozorište, baleti, mjuzikli, tv drame i serije samo su je dodirnuli. Anu Karenjinu su tolike lepotice i dive dočaravale, ali su je samo doticale.

Greta Garbo, Marlen Ditrih, Ingrid Bergman, Vivijen Li, Sofi Marso, Kira Najtli – one su i same simboli. Ipak, nedovoljni da bi bile Ana Karenjina.

Ana je lik koji nam toliko toga pruža – ona je jedan od onih likova koji postoje gordo samo radi ljudskih slabosti. Takvi likovi postoje da bismo olakšali sebi sva naša pristajanja i sve naše nemoći. Anini gresi su njena snaga, a naša slabost. Njeni gresi su tu da bi nama bilo lakše sa našim gresima. Ana Karenjina nam je alibi za sve naše prestupe i za sve naše predrasude. Uzalud je da joj mi sudimo kad ona sama sebi nije oprostila.

Neslućene su dubine kojima plovi lik Ane Karenjine. Teško ga dosežemo da bismo mu sudili.

Zato delo ,,Ana Karenjina’’ nije samo roman o ovoj junakinji, već je i roman o nama samima. Ono što njoj zamerimo, lako opraštamo sebi. Sudimo joj za ono u čemu smo i sami grešno pritvorni.

Ipak, ko Anu Karenjinu tako lako osudi, ili nije dobro pročitao knjigu ili se nikada u životu nije usudio.